Sonja i Kristina, kuća na glavi kupusa

Kažu mudri da pare leže svuda oko nas, samo ih treba pokupiti. Primer Sonje Gugović, preduzimljive žena iz okoline Čačka to najbolje potvrđuje. Odložila je Sonja u stranu svoju diplomu visoke škole i posvetila se kišeljenju kupusa, poslu za koji su od diplome važnije neke druge stvari.

Kako su novine objavile iz njenih kaca na tržište će izaći 160 tona “ribanca, lista i kiselih glavica”. Ozbiljna tonaža i za “jače ruke”. I ovde bi se, uz dužno poštovanje za istrajnost, za Sonjin biznis moglo reći, “pa šta, posao kao i svaki drugi”. Ali…

Sonjin posao nije važan samo za nju i njeno troje dece. Ova žena uspela je da u biznis uveže desetak mladih ljudi, partnera ili kooperanata, svejedno, koji su u kupusu pronašli egzistenciju. Oni proizvode, Sonja kiseli, a posao se širi.

Kristina Paunović je Sonjin poslovni partner. Diplomirala je ekonomiju i vratila se na selo. Sadi kupus i ne brine ni za cenu ni za plasman, njeno je samo da brine o proizvodnji. Sve što ubere isporuči Sonji.

Najbolji praktičan primer kako treba delovati na selu, kako organizovati proizvodnju, kako mladim ljudima omogućiti da rade i zarade na svom imanju i da ostanu na svom pragu. Nema važnijeg zadatka za državu, ali država to ne ume tako jednostavno da uradi.

Sonjina “zadruga” je u startu uspela samo zato što se država nije mešala, što nije ništa išlo po partijskoj liniji, što se niko nije ugradio, što nema provizija… Da je to vlast organizovala preko svojih linija i članova od tog posla ne bi bilo ništa, a koštalo bi koju desetinu hiljada evra.

Koliko je Sonjin posao važan najbolje se vidi kada uđete u markete i pogledate na rafove: pasulj- uvoz iz Kine, Kirgistana; krompir, luk – Holandija… a naše njive zapuštene, ruke neuposlene.

Sem lične egzistencije Sonja ima motiv i da pokaže “da mladi na selu imaju budućnost”, želi da ih pokrene “da svoje napuštene i zakorovljene njive iskoriste”. Primer iz okoline Čačka mogao bi da posluži i drugima kako da se organizuju, svejedno da li će prerađivati cveklu, šljivu, krompir…

Ovakvi mali i još uvek retki uspesi morali bi da privuku pažnju i ljudi iz lokalne samouprave. Morao bi neki lokalni funkcioner da pokuca na vrata, Sonje, Kristine… da vidi kako opština može da im pomogne. Ne da čekaju da neke Sonje i neke Kristine dođu k njima i “poljube” vrata. Ne može se za sve čekati da “neko” dođe iz Beograda i podeli krave. Jednostavno, zar ne.

Milenko Vasović
BIZLife.rs