Jedna konstatacija mi se ovih dana mota po glavi i nikako ne mogu da shvatim zašto se sa tolikom lakoćom objašnjava narodu na Kosovu i Metohiji i u Srbiji nešto što stoji, što je vidljivo i što ne mogu da razvodnje nikakve izjave funkcionera Srbije, koje odudaraju od učinjenog. Šta mi se mota po glavi. Pa eto, opora i nadasve žalosna činjenica da jedan deo Srpskog naroda koji je nekada živeo u Srbiji, želi i danas da živi u istoj državi, ali ga ta država gura u ruke Republici Kosovo. To se nekada činilo molbama i izjavama koje su imale nekog smisla, pozivalo se na njihovu volju i odluku, a danas se za neposlušnost Beograda, kažnjavaju predstavnici istog naroda. Neshvatljivo je, da taj narod svih ovih godina javno govori kako neće da živi u Republici Kosovo, da država učini nešto preko svojih novih prijatelja, a da se on uporno ne gura, upravo tamo, bez osećaja straha, griže savesti i bez razmišljanja, koliko dugo i da li uopšte srpski narod želi da tamo živi. Njihova nekadašnja država ubeđuje ih kako će im biti dobro na Kosovu i kako će im tamo biti, samo da se okončaju izbori po Ustavu i zakonima Kosova i formira Zajednica srpskih opština.
Bilo bi poštenije da im je rečeno da su pritisci veliki, da im se preti, da ne mogu ništa da učine, da žele da ugroze Srbiju u celini, ako ne postupe po zahtevima, da je to maksimum što se može, da im neće biti lako, kao i Beogradu, ali da ne mogu ništa, i da u tom slučaju sami odluče šta će raditi. Trebalo im se otvoreno reći, da im neće biti lako, trebali su da im daju neke pismene garancije iz Brisela, trebali su da učine nešto drugo, da budu otvoreni i narod bi ih razumeo, pa bi u tom slučaju postupio svako kako misli da je najbolje.
Srbija, odnosno njene vlasti uz pomoć pritisaka koji su stizali iz EU, i te kako su doprinele jačanju kosovske državnosti potpisivanjem Briselskog sporazuma i sprovodeći deo po deo, po volji koja je zacrtana u Briselu, zarad Datuma i Evropskog puta, kojim tek treba da se zakorači. Najveći dobitak srpskog naroda je Zajednica Srpskih opština, koja će početi da deluje tek kada se formira i kada se jasno stavi na papir na koji će način ona funkcionisati. Očekivanja u Beogradu su prevelika, a u Prištini, kažu mi ovih dana, da će to biti neka vrsta NVO. Ja ipak u to ne verujem, ali i ne verujem da će to biti neka posebna celina, koja nikako ne može biti, jer je nelogično spojiti i sever i jug i istok i zapad, Kosovsku Mitrovicu sa Gračanicom, Gračanicu sa Partešom, Parteš sa Plemetinom i Obilić sa Vitomiriciom, i sa drgim desetinama enklava. Uostalom iz Amerike i EU je jasno poručeno da na prostoru bivše Jugoslavije koju sada modeliraju oni koji su aktivno učestvovali u njenom razbijanju, da im je dosta jedne Srpske Republike.
Nema ni neke posebne jedinstvene liste za izbore, a i neki kandidati koji su na listama, pojavili su se niotkuda, pa se svakako lako može dogoditi da Albanac bude predsednik Kosvske Mitrovice, ako se ne izađe na izbore, a ako se izađe, opet je pitanje šta će biti, da li će onima koji tamo žive biti bolje ili gore, da li će moći da ostanu i opstanu ili će se, kada se sve okonča oko decembra meseca ove godine, sever ostati bez svojih stanovnika, a sigurno u sastav Kosova i sa njihovom administracijom, svejedno da li je neko Srbin ili Albanac. Ovde ne govorim da li treba ili ne treba izaći na izbore, svako će odlučiti kako misli da je najbolje. Neki će ostati iz svojih razloga, pojedini jer nemaju kuda, a drugi imaju gde, ali imaju nekog interesa. Stoga se meni čini da će izbore rešiti oni rasuti po Srbiji, ma u kom broju glasali. Izbori su za one koji žive na Kosmetu pitanje opstanka za jedne, i pitanje državnosti za druge. Šta izabrati, odluka je teška, ali prvi put nema vidljivog rešenja. Kako god se uzme, na tako malom prostoru sa mnogo izazova zainteresovanost je velika i u Prištini i u Beogradu.
Ako se nešto ne promeni za predstojeće „istorijske„izbore prijavljeno je 105 političkih partija, udruženja, pojedinaca i samostalnih kandidata, ukupno blizu 4000 kandidata iz 38 opština na Kosovu. Od ovog broja 33 su partije, dve koalicije, 52 građanske inicijative, 16 nezavisnih kandidata.Od 33 političkih partija 14 je iz redova Albanske zajednice, tri iz Srpske, četiri iz Bošnjačke, tri iz Turske, jedna je Romska, koliko i Egipćana a dve su iz redova Aškalija, 1 Goranska, tri Crnogorske a jedna iz Hrvatske zajednice. Od 52 potvrđene građanske inicijative 21 je iz redova Albanske zajednice a 27 iz Srpske, tri iz Bošnjačke, jedne Romske. Od 16 nezavisnih kandidata koji učestvuju na izborima za lokalne organe Republike Kosovo 15 je iz redova Albanaca i jedan iz redova Bošnjaka. Od dve koalicije jedna je iz redova Bošnjačke, a druga je kombinovana Bošnjačko-Goranska koalicija. Za predsednike 38 opština na Kosovu, potvrđena su 224 kandidata, a od toga je devet žene.
Sve partije, koalicije, građanske inicijative i pojedinci se bore za političko mesto u Skupštinama opština i za najviše funkcije. Albanci učestvuju kao kandidati partija ali i partije za odgovorna mesta i na severu Kosova, kao i pojedinci i građanske inicijative. Da li se može dogoditi da Albanac bude gradonačelnik Kosovske Mitrovice, odgovor je da jer će na ovim izborima glasati, ne samo nešto Srba, partijski opredeljenih ili prijatelji kandidata ukoliko budu izašli na izbore, već sigurno i Albanci iz južnog dela Kosovske Mitrovice.
Da se održe izbori stalo je vlastima u Beogradu ali i u Prištini, koji odavno sa međunarodnom zajednicom rade na to da se vlast u Prištini, Kosovski Ustav i zakoni primenjuju na celoj teritoriji Kosova. Kada se to ostvari, onda se ispunjava jedan od najvažnijih uslova EU, a Srbiji otvara put da konačno počne pregovore sa EU bez ili sa uslovima koje je Nemačka dala naknadno. Početak pregovora je za Srbiju, kako se predstavlja, pitanje ,,života ili smrti„, iako se zna da nikada jedan narod nije nestao ni od kuge i velikog kašlja i velikih boginja, ratova i bombardovanja, pa neće nestati ni ovoga puta. Jeste da će narod teško živeti, ali u Srbiji već 25. godina teško živi 95 odsto stanovnika. Dakle, prvi znaju svoju budućnost i ništa ne gube, a Srbija, tek gradi budućnost u uslovima stalnih pritisaka i ispunjavanja sve težih zahteva, za neizvesnost odavno zacrtanog puta, koji plaća visokom cenom.
Mada i iz EU i Nemačke pojedini funkcioneri demantuju da postoje bilo kakvi novi uslovi ipak, Srbija već više od dve decenije živi i radi samo da bi udovoljila drugima, te je i to jedan od razloga, što smo kao država došli u ovakvu tešku ukupnu situaciju iz koje će nas izvući, samo je trenutna nada, strani savetnici i rekonstruisana Vlada. Iako Srbiju ubeđuju da nema novih uslova, dosadašnja praksa je pokazala da će ih biti, a možda jedan pred kraj ove godine i, najvažniji uspostavljanje doborosusedkih odnosa sa Republikom Kosovo. I naravno, kako je to nedavno izjavio i Kacin, Evropski izvestilac ,,pravo je vreme da se otpočnu pregovori oko jačanja Ustavnog položaja„ ili, ne znam čega još u Vojvodini.
Zatim će, svakako, baš kada se ponadamo da nam je krenulo, neko možda pomenuti Bošnjake u Raškoj oblasti ,,koji nemaju ama baš nikakva ljudska i manjinjska prava„ i Albanaca u Srbiji kojima, između ostalog i „žandarmerija ugrožava prava„ pa ćemo možda morati da je „povučemo„. Jer Evropa nema cenu. ,,Bez Evrope ne možemo, a bez Kosova ne možemo da živimo„. Tako je to u Srbiji, kojoj je učinjen, i jedan veliki ustupak, pa je na primer raseljenim licima sa Kosova i Metohije OEBS koji i organizuje izbore u dogovoru sa prištinskim vlastimam prvobitno poslao prijave na kojima je bio grb i zastava i na tri jezika ispisano u vrhu Republika Kosovo. Posle toga je to, promenjeno te je ostala samo zastava Kosova, bez naziva ,,Republika Kosovo„. To je valjda najviše što je mogla Srbija da dobije.
Srpske vlasti, naravno, apeluju da se izađe na izbore, da se registruju. Pri tom se govori samo o registraciji Srba i o izlasku Srba na izbore a ne pomninju i druge zajednice i etničke grupe. Dakle one nisu ni pozvane ni na Kosovu niti u mestima gde žive, iako su im lokalne samouprave gde su nastanjeni uredno poslali pozive i izdali potvrde da su registrovani. A kada proračunaš grubo u Srbiji živi oko 220 hiljada raseljenih Srba ali i pripadnika drugih zajednica, kao i nekoliko hiljada iz redova Roma, onda Goranci, muslimani, Aškalije, Egipćani i ispostavilo se i da nije mali broj Crnogoraca i u Srbiji i na Kosmetu koji su ,,ostali„ i koji će sigurno osvojiti veliki broj glasova, jer je reč o čak tri političke Parije koje okupljaju Crnogorce. Ali njima je uvek bilo lako i u Titovo vreme i kod Miloševića. Ako treba Crnogoraca ne treba ga tražiti, ima ih kako se vidi i više nego pre juna 1999. godine,bez obzira što su u Titovo vreme njihovi očevi bili Srbi izabrani obavezno na rukovodeća mesta, a ponekada i Crnogorci.
I sve se lepo odvijalo u vezi sa izborima, ima prijavljenih Srba i Crnogoraca i sve je teklo prema određenoj zamisli, a za trenutak je sve „poremećeno„ zaista tragičnim napadom neodgovornog, jednog ili više pojedinaca na pripadnike Euleksa i na ubistvo jednog člana ove Međunarodne organizacije. Ko je pucao to će se otkriti, kao što je to uspešno činjeno i do sada, a Srbija je ponudila sve svoje kapacitete i raspoložive snage da pomogne, ali ne može na Kosovo.
Ovaj tragični događaj, koji je svaki građanin Srbije osudio, odmah su bez razmišljanja osudili i najviši predstavnici vlasti. Jedni kažu ,,da niko nije jači od Srbije“, drugi da je to ,,pucanj u Srbiju„, da smetaju izbori, da se štite kriminalne grupe. Milovan Drecun je to lepo sročio, pa je rekao za RTS, da „ako ne dođe do serije sličnih incidenata, neće se u suštini odraziti na politički proces, a ne naročito na normalizaciju odnosa Beograda i Prištine i poziciju Srbije na Međunarodnom planu„. Predsednik Nikolić je osudio ubistvo i rekao kako će se ,,lično angažovati da krivci budu pronađeni i kažnjeni„, a Aleksandar Vučić, da je to ,,Sramni napad uperen protiv Srbije i Srpskog naroda i odgovor će biti žestok.
To je pokušaj da se pokvari sve ono što je Srbija ostvarila u predhodnom periodu. Srbija nema pravo da ćuti i dopusti teroristima i ekstremistima da misle da su oni ti koji mogu da upravljaju Srbijom„, a Ivica Dačić, da to nije ,,pucanj u Euleks već u budućnost Srpskog naroda na KiM u budućnost Srbije i njenih građana, i rekao, da je to ekstremističko ludilo kojeg ima na svim stranama. Reakciju iz EULEKSA, izrekao je šef Misije na Kosovu Bernd Borhard, koji je najoštrije osudio ,,kukavičko nasilje„i da će se učiniti sve da se krivac pronađe, a Irena Gudeljević, u ime EU rekla je da EU najoštrije osuđuje kukavički napad i zatražila da se počinioci privedu, a slično je izjavio i generalni sekretar UN Mun, i niko od njih nije, kao pre dve tri godine, ili pre desetak, unapred rekao ko može biti najveći sumnjivac.
Bili su umereni i nisu se upuštali ni u nagađanja niti u pretnje ni Srbima, ni Srbiji ni Albancima ni Republici Kosovo. Iz Beograda su izjave bile takve da je i slepac mogao da predpostavi eventualne napadače ili napadača. Sad smo mi ,,otkrili tragove„ i predpostavljamo, na svoju štetu, čini mi se zbog toga što se očekivalo da nas drugi unapred osude i optuže, kao ranije, pa se kao mislilo, dajte da mi kažemo to što mislimo i možda će nam pomoći na putu ka EU, a niko nije ni znao, da baš u tom kraju žive Albanci, pa stoga nije trebalo upirati prstom ni na koga, i ugledati se sa EU, koja je napad osudila, ali nije uperila prst ni u koga.
Srbiji, nema sumnje predstoje teška vremena ne samo u vezi sa Kosmetom već i unutar novih granica države. Bombastične izjave neće ništa rešiti. Narod treba sam da odluči, jer će to u krajnjem slučaju biti njihova odluka. U krajnjem slučaju neko je odlučio da i Srbija i Kosovo ne budu zajedno, ali im je zacrtao isti pravac: put u EU. Sve ima svoju cenu i svako svoju plaća zbog odluke koju donese dobru ili lošu, a da se pri tom ne obazire na odluke, sile i pretnji, ma sa koje strane dolazile.
Izbori su pitanje opstanka jednog dela naroda, koji je odvojen, a ne pitanje života i smrti onog dela Srbije koji je još preostao. Budućnost je izabrana mimo naše volje i odlukama drugih, potpomognute našim i mimo volje i izvan moći onih koji već petnaestu godinu čuvaju jedno malo parče sopstvene zemlje. I tada kao i sada kršio se Ustav, zakoni, deklaracije, sopstvene izjave i zakljinjanja, to se nastavilo i danas i od toga se ne može pobeći. Pamti se prvo, ali će se pamtiti i polednje. Prištini se nema što zameriti u ovom kratkom vremenu. Oni se bore za svoje, oni dobijaju a mi kako god tumačili gubimo.
Zejnel Zejneli
izvor: Vidovdan
