U svakom zlu ima nešto dobro. Ta istina se dokazala i na primeru Aleksandra Vučića. U diktatorskom zanosu, uništavajući sve pred i pod sobom, pomogao je Srbiji da se oslobodi prevaziđenih politikanata poput Čedomira Jovanovića, Mlađana Dinkića i patrijarha Vojislava dr Koštunice.
Međutim, istina je i da energiju nije moguće uništiti, ona samo menja oblik. Sad se ta energija lažnog patriotizma, salonskog nacionalizma, umišljene veličine vlastite beznačajnosti, primitivne demagogije pune praznih floskula o demokratiji, straha od obaveza i realnosti – sad se sve to projavljuje u obliku Siniše Kovačevića, osnivača Srpske otadžbinske stranke (SOS). Zaražen nepobedivim virusom koštuničizma, Kovačević već u najavi samostalne stranačke avanture pokazuje da nema snage i mogućnosti da se odmakne od prošlosti koju su građani na nedavnim izborima počistili s političke scene.
Sinišu Kovačevića ne poznajem, nikada se nismo ni čuli, ni videli. Ipak, bilo je dovoljno indirektnih razloga zbog kojih sam uveren da njegov „sos od Koštunice“ nema šanse za uspeh.
1) Kovačević je autor pozorišne predstave „Sveti Sava“, koja je, sticajem okolnosti, privukla veliku pažnju početkom devedesetih. Predstavu nisam gledao, ali znam ko ju je i s kakvim objašnjenjem prekidao, koristeći je u političke svrhe i na njoj i njenom autoru utvrđujući među koja deli „pravoslavne srpske nacionaliste“ i „srpske izdajnike“. Da budem jasan, o predstavi ne mogu da sudim i za ovaj tekst nije bitno da li je Kovačević srpskog svetitelja zaista prikazao kao opskurnog incestuidnog pedera, kao što se priča. Moju sumnju izaziva Kovačevićevo dvodecenijsko ćutanje o „Svetom Savi“. Otkako se vinuo u vrh DSS-a, zaboravio je na svoj umetnički spektakl, a nije imao snage ni da ga se odrekne.
OK, zbog neobaveštenosti o tom slučaju, ovaj razlog za sumnju u Kovačevića smatram nevažnim, ali ipak neka uđe u zapisnik, red je, na pričama o toj predstavi formirao sam neke prve utiske o njemu.
2) U vreme Vučićevog vladarskog debija, u progon novinara, desetak dana pred početak NATO agresije uključio se i bračni par Kovačević-Blagojević. Kao beogradski sekretar za kulturu, Ljiljana Blagojević je tužila nekoliko redakcija koje su objavile izjavu Gorice Mojović, njene prethodnice na toj funkciji. Uvređena spornim tvrdnjama da je, kao kadar SPO-a, „uništila kulturne institucije u gradu“, da je nezakonito smenila upravnika Beogradskog dramskog pozorišta i da je klub Bitef teatra besplatno ustupila na raspolaganje „Košavi“ Marije Milošević, Ljiljana Blagojević je na sudu, i to po Vučićevom drakonskom zakonu protiv informisanja, dobila odštetu od 720.000 dinara, odnosno 120.000 nemačkih maraka. U jednoj od tužbi pridružio joj se i muž Siniša, dokazujući spremnost da se u ostvarenju lukrativnih interesa posluži i Vučićevim monstruoznim zločinom nad pravosuđem i medijima.
Baš me briga za Mojovićku, kažnjene novine i novinare, ali ko se služio Vučićevim zakonom u mom vrednosnom sistemu zauvek je označen kao bruka i sramota.
3) Dok sam pripremao novogodišnji broj „Pravde“, poslednjeg radnog dana 2008, jedan saradnik, sav zajapuren, ušao je u moju kancelariju i počeo da širi paniku.
– Šta da radimo? Napravili smo intervju sa Sinišom Kovačevićem, ali on sad hoće da ga povuče.
– Zašto? – pitao sam.
– Izlanuo sam se, pa pomenuo kako u ovom broju, između ostalih, imamo i intervju s Kleopatrom. Kad je to čuo, Kovačević je planuo. Neće da bude u istim novinama s njom Traži da odlučimo: ili on ili Kleopatra.
– Nije problem. Izbaci Kovačevića.
Da, izbor nije bio težak. Bez obzira šta ko mislio o Kleopatri, uveren sam da je ona poštenija, korektnija i iskrenija osoba od većine srpskih političara. Nemam jasnu predstavu o zanatu „kraljice svih proroka“, ali, nažalost, odlično znam koliko su tragične posledice ostale iza Koštunice i DSS-a. Nije Kleopatra, Koštunica je pravio dilove sa banditima Veljom, Palmom, Šljukom i sličnima. Nije Kleopatra, Koštunica je mašući kalašnjikovom pozivao na rat za Kosmet, da bi na kraju pustio na slobodu hiljadu albanskih terorista i potpisao prve ugovore s Republikom Kosovo. Nije Kleopatra, Koštunica je omogućio Miloševićevim kriminalcima da izbegnu odgovornost za sve što su radili protiv svog i ostalih naroda. Nije Kleopatra, Koštunica je trgovao s Tadićem, Draškovićem, Dinkićem, Ugljaninom, Ljajićem, Majom Gojković… Nije Kleopatra, Koštunica je bio premijer kad su izvršene najkrupnije pljačkaške privatizacije. Da ne nabrajam dalje, ima toga mnogo.
4) Kad sam štampao „Istinu o Vučiću“ moj poznanik Joca kupio je 40-tak primeraka, da deli prijateljima. Iako se već tada lečio od koštuničizma, Joca je ostao u dobrim odnosima s mnogim likovima iz vrha DSS-a, pa i sa Kovačevićem. Prilikom slučajnog susreta na ulici, Joca je iz kese izvadio primerak „Istine“ i pružio ga Siniši. I ne znajući kakav je tekst, hrabri opozicionar se uspaničio.
– Daj, zamotaj mi knjigu u neke novine, da me neko ne vidi s njom, ne želim da se zameram Vučiću – demonstrirao je Kovačević sve što ima, i ličnu hrabrost i političku mudrost, istu koju sada nudi Srbiji kroz svoju novu partiju „sos od Koštunice“.
