Kakve to tajne može neko danas da proda bilo kome kad je sve javno i dostupno svima koji žele da saznaju nešto? Društvene mreže, privatna i službena elektronska pošta, mobilni telefoni, računari u koje može svako da uđe, dostupni su svakom iole obučenom hakeru. Zbog toga je ova bombastična priča o hapšenju jednog „opasnog srpskog špijuna“ iz Uprave kriminalističke policije (UKP) sumnjive vrednosti. Objavljena je u svrhu zamajavanja srpske javnosti, da bi joj se skrenula pažnja od sve težeg života, siromaštva, od sve više boleština koje su posledica NATO bombardovanja i od sve većih cena na malo i veliko. Srbi uživaju u ovakvim tajanstvenim zaverama, a tek kad se akter uhvati onda je to veliki trijumf za Vladu, zbog čega je i ova priča plasirana u javnost.
Namena Uprave kriminalističke policije je da brani državu i njene građane od kriminalaca, da ih prati i hapsi, a kakve tajne onda takvi ljudi mogu da imaju? Doduše, može to da bude i neki poslić industrijske špijunaže, vezan za određen dogovor tajkuna i stranaca oko kupoprodaje i preprodaje propalih srpskih preduzeća uz određene provizije, ko zna? Onog trenutka kad se neko od kriminalaca uhapsi, to se odmah objavi na velika zvona na konferencijama za štampu na kojim se obavezno pojavljuje predsednik Vlade i njegov ministar policije. Strani špijuni su premrežili Srbiju, njuškaju po njenim tajnim papirima i vrbuju labilne ljude ne-gadljive na novac. Tako je posle dužeg vremena praćenja i posmatranja, uhapšen visoki funkcioner Uprave kriminalističke policije. Odavao je veoma poverljive podatke jednoj stranoj državi. Za novac, naravno!
Prema saopštenjima koja su iz srpske Vlade išla ka srpskoj javnosti, moglo se zaključiti da je reč o prekookeanskoj državi, SAD. Novinari su pitali i američkog ambasadora u Srbiji, gospodina Skota, da li on zna nešto o tome, na šta je njegova ekselencija vrlo kratko odgovorila da on o tome nema pojma, i da njegova država u tu rabotu nije umešala prste. Naravno da nema pojma, a i da ima, baš bi rekao novinarima! Setimo se takođe špijunske afere sa generalom Perišićem kad je u nekoj krčmi na Ibarskoj magistrali uhvaćen u društvu američkog diplomate Nejbora, kome je predavao neke poverljive papire. Vrlo brzo posle tog skandala, Nejbor je umro. Perišić je kasnije odveden u Hag i posle suđenja je oslobođen svake krivice, te se vratio u Srbiju kao slobodan čovek. Zli jezici u Srbiji, na vest da je general Perišić, kao jedan od retkih zatočenih Srba, oslobođen od svih optužbi, rekli su „vrana vrani oči ne vadi“. Bilo kako bilo, ova afera je vrlo brzo pala u zaborav pred novim aferama kojih u Srbiji nikad ne manjka. Na jednoj od brojnih konferencija za štampu održanih ovih dana, Predsednik Vlade Srbije je izjavio da Srbijom vršljaju strani špijuni i da u tom pogledu ne prave razlike među velikim i malim državama.
Pitanje je šta to danas špijuni u Srbiji traže i koji su to poverljivi podaci koji su sakriveni od očiju javnosti. Što bi neko uzalud davao novac za odavanje državnih tajni kad su one dostupne stranim službama čiji su službenici kao savetnici zaposleni u vrhu srpske države. I onda se takođe postavlja pitanje, šta to stranci ne smeju da znaju, kad su se infiltrirali u sve pore srpskog društva. Podsetimo se da je čitav jedan sprat u Birčaninovoj ulici, tik uz Ministarstvo vojske, dat na raspolaganje NATO funkcionerima! Kako od njih sakriti poverljive podatke, kad oni reformišu i savetuju srpsku vojsku!? Zar nisu stranci bili savetnici našeg predsednika vlade, među njima i nama po zlu dobro poznati Toni Bler, koji je bio jedan od jastrebova u britanskoj vladi i aktivno doprineo bombardovanju SR Jugoslavije? Predsednik srpske vlade je bio ponosan na njega kao savetnika, ali i na ostale savetnike iz inostranstva- austrijskog bivšeg funkcionera Alfreda Guzenbauera, savetnik mu je bio i Italijan Franko Fratini i bivši šef MMF-a, Francuz Dominik Stros Kan. Ovih dana je u kabinet predsednika Vlade ušao još jedan stranac kao savetnik, Amerikanac Zakarije Heris, 28 godina, koji je zadužen za specijalne projekte!? Pitanje je šta predstavljaju ti „specijalni projekti“, a još značajnije, čemu može jedan 28-godišnjak da savetuje bilo kog premijera, pa i ovog našeg, i koliko ga za te usluge plaća siromašna država Srbija?
Policiju je do prošle godine reformisao Britanac Amadeo Votkins, i njemu sigurno nije potrebno da kupuje važne informacije od nekog funkcionera UKP, jer je bio na takvom mestu gde mu je bilo omogućeno vršljanje po svim i najsitnijim detaljima iz policijske službe. Ko je tog Amadea pozvao u Srbiju da reformiše policiju, zar u Srbiji ne postoje stručna i školovana lica koja su to mogla bolje i humanije da urade od tog stranca? On je predložio smanjenje broja policajaca, posle čega su mnogi strepeli od otpuštanja, čime bi se socijalno ugrozio veliki broj policajaca i njihovih porodica. Amadeo Votkins je bio čovek odrešenih ruku, sve što je želeo, sve mu je ispunjeno, tako da se smatra nametnutim rešenjem kao eksponent NATO, a njegova uloga je bila iznad uloge ministra policije a možda i predsednika vlade. Odakle se taj lik obreo u srpskoj policiji i ko ga je i za čiji račun tu doveo? To je pitanje s kojim bi se srpska vlada i njena služba kontrašpijunaže trebalo da pozabave.
Srpska policija je iznutra razbijena „reformom“ našeg „prijatelja“, NATO lobiste Amadea Votkinsa. Ako se zna da je Velika Britanija bila jedna od najžešćih zagovornika bombardovanja SR Jugoslavije, i ako se zna da su naši policajci na Kosovu i Metohiji u vreme izbijanja oružane pobune uglavnom pošteno i profesionalno obavljali svoj zadatak, i ako se takođe zna da iza stvaranja OVK stoje britanske, nemačke i američke tajne službe, onda je jasno kako nam je gospodin Amadeo Votkins „reformisao“ policiju i kakve je sve tajne iz nje pokupio. Zbog toga je pomalo čudna ova priča o hapšenju „vrhunskog špijuna“ u srpskoj policiji koji je odavao tajne stranoj zemlji. Kojoj, Velikoj Britaniji možda? A šta je u celoj toj priči bio Amadeo Votkins, reformator ili špijun svetskog formata? Mnogo pitanja, a nijedan suvisli odgovor!
Za Korene
Mirjana Anđelković Lukić
____________________
Uputnica
