„Nacija može da preživi budale, pa i one ambiciozne – ali ne može da preživi izdaju iznutra.“ Ciceron
Genocid je ozbiljna optužba, čije težina dobija pravu snagu tek kada je kažu pripadnici istog naroda – ili oni koji se tako predstavljaju. Sorošitski kultovi u Srbiji pošteno odrađuju svaki dolar uložen u njih, sa „svojom“ nacijom kao kolateralnom štetom.
Spin o navodnom „genocidu“ u Srebrenici poznaje samo jedan datum – 11 jul 1995, koji na značaju dobija 20 godina posle. Anglo-američki projekat „rezolucija o Srebrenici“ rane građanskog rata u bivšoj Jugoslaviji ne otvara bez razloga.
Građanski rat u Bosni trajao je četiri krvave godine. Prvobitnih „preko 200,000 ubijenih civila“ zapadnih mejsntrim medija spalo je na vrlo špekulativnu cifru od 8,000. Problem zvani činjenično stanje ogleda se u broju od samo 1,919 parnih butnih kostiju ispopanih od forenzičke ekipe Haškog suda.
Prevedeno na jezik običnih smrtnika, radi se o broju manjem od 2,000 od kojih najveći deo čine vojnici armije Alije Izetbegovića.
Prema svedočenju veštaka za sudsku medicinu Dušana Dunjića dato Haškom sudu, posle pada Srebrenice ekshumirano je „450 do 500“ žrtava streljanja. Sličan broj od manje od 500 ubijenih civila, u svojoj knjizi daje i Pukovnik Ratko Škrbić.
Srpske žrtve tokom četiri godine ubijanja, klanja i silovanja civila ne pominje niko, i to ne zato što ih nije bilo. Muslimanske snage Nasera Orića su samo u okolini Srebrenice ubili više od 3,200 srpskih civila, ali to nije njegov jedini „uspeh“.
Jedan od osnivača SDA, gospodin Ibran Mustafić označio je upravo Nasera Orića kao odgovornog za ubistvo između 500 i 1,000 Bošnjaka u Srebrenici. Na suđenju u Haškom tribunalu, kao organizatori Srebrenice pominju se tadašnji predsednici Alija Izetbegović (BiH) i Bil Klinton (SAD), kojima je trebao povod za bombardovanje Srba u Bosni. Nedugo nakon Srebrenice, usledili su vazdušni udari nato na položaje bosanskih Srba.
Pominjanje reči „genocid“ u konstekstu rata u Bosni nemoguće je bez Sarajeva. Drugi grad bivše SFRJ po broju Srba, kojih je prema popisu u gradu je živelo više od 200,000 Srba. Sada ih gotovo više uopšte nema, ali za njima sorošitski kultovi kvazi „umetnika“ i NVO politikanata ne liju krokodilske suze.
Bivši predsednik Srbije, bosanac Tadić nije izrazio ni trunku žaljenja za svojim zemljacima – upravo zato što su Srbi u pitanju. Istražni tim MUP RS je na konferenciji „Istinom do pravde“ javnosti predstavio dokumentaciju o genocidu nad Srbima u Sarajevu.
Obrađenih 4,814 dokumenata daju nepobitan dokaz o brutalnim ubistvima 7,074 osoba srpske nacionalnosti. Evidentirane su 142 lokacije korišćene kao konc-logori za Sarajevske Srbe, od kojih su najveći bili Centralni Zatvor, Silos u Tarčinu, bivša JNA kasarna „Viktor Bubanj“, prodavnica „Sunce“ na Dobrinji, studentski dom „Mladen Stojanović“ i hotel „Evropa“.
Sa 2,309 ubijenih Srba čiji su podaci u procesu provere, ukupan broj masakriranih srpskih civila samo u Sarajevu prelazi 9,300 žrtava. Dokumentovano su dokazana 221 silovanja srpkinja, a 2,996 bilo je zatvoreno u Sarajevske konc-logore gde su služile kao besplatna zabava Al-Kaidinim džihadistima.
Period maj-decembar 1992-e godine obeležio je zvanični ulazak Al-Kaide u Bosnu. Za borbeno angažovanje više od 10,000 džihadista iz Saudijske Arabije, Turske, Pakistana, Jemena, Egipta i Sudana zasluži su briljantni umovi Vašingtona i Pentagona.
Koristeći paravan „plavih šlemova“ UN i „humanitarne pomoći“, samo u regiji Srebrenice džihadisti Al-Kaide su ubili preko 1,300 Srba. Postoje javno dostupni video-snimci (VHS) na kojima se vidi kako predsednik Izetbegović vrši smotru džihadista Al-Kaide.
Vođa Al-Kaide Arabijskog poluostrva, Naser al-Ansi iz Jemena – koji je postao poznat javnosti nakon video snimka u kome je preuzeo odgovnost za masakr u Parizu, svoj krvavi zanat je „kalio“ upravo u Bosni. Jedan od glavnih centara za obuku Al-Kaide nalazio se na 6-7 kilometara od Srebrenice.
Švajcarac Alexander Dorin, autor knjige „Srebrenica – istorija salonskog rasizma“ dokumentovao je da se više od 3,000 navodnih žrtava redovno pojavljuje na biralištima širom Evrope.
Dugogodišnjim istraživanjem Alexander je došao do broja od 5,000 navodno ubijenih koji nisu mogli biti žrtve iz prostog razloga što u to vreme nisu bili ni u Srebrenici, niti u Bosni – već su živeli u inostranstvu. Prema njegovim izvorima, nato generali su se na sednicama hvalisali „da su razbili Jugoslaviju po planu napravljenom 20 godina pre početka rata“.
Medijsko „vaskrsnuće“ Srebrenice započeto je 1999-e godine, sa ciljem opravdavanja agresije na tadašnju SR Jugoslaviju. Ciljana strategija kreiranja medijskog genocida nastavljena je nakon puča u oktobru 2000-e, dolaskom nato đaka na vlast u Srbiji.
Sorošitski kultovi su metodično godinama spremali domaću javnost na Srebreničku prevaru. Bezočne laži i manipulacije, ponavljane godinama preko mejnstrim medija iz usta „čuvara morala“ nato pakta, vrlo perfidno su pripremile teren za završni udarac.
Sorošitska „umetnost“ po narudžbini, počev od globalističke kurve Anđeline DŽoli* do domaćih „prestitutki“ manipulisale su javnost zloupotrebljvajući filmsku umetnost. „Politički korektni“ filmovi – kao jedini koji su imali novac za finansiranje, ciljano su od nacije pravili ratne zločince, manijakalne ubice, narko-dilere i maloletne kurve.
Kombinovana sa mejnstrim medijima, umetnost je po Gebelsovom receptu zloupotrebljena za mentalno i duhovno ubistvo nacije. Nije potrebno da nas neki tamo „zapadnjaci“ ubeđuju kako smo nacija ratnih zločinaca, narko-dilera i prostitutki – kada to spada pod opis radnog mesta domaćih kvazi umetnika.
„Moralne gromade“ oličene u domaćim nato političarima, NVO „humanitarcima“, Pravoslavnim „biskupima“ i kokainskim zavisnicima su zaduženi za eutanaziju preživelog ostatka morala kod naroda.
Najveći problem nacije je sorošitski NVO kult poznat pod radnim nazivom „vlada Srbije“, kao veća Kandićka čak i od same Nataše – šiptarske majke Tereze – Kandić. Fascinantna izjava bivšeg predsednika Srbije, bosanca Tadića da „Srbije ne sme tražiti Ruski veto na rezoluciju, da ne bi naljutila zapadne prijatelje“ zaslužuje možda ne Nobela, ali – Lazu Lazarević sigurno.
Skrivena agenda navodnog „Srebreničkog genocida“, brendriranog kao UN rezolucija o Srebrenici je de fakto uništenje Srbije. Usvajanjem ovakve rezolucije, Srbi bi kao narod bili izjedančeni sa Nemcima iz Drugog Svetskog rata, a nato pakt bi lišio sebe odgovonosti za počinjene zločine nad Srbima.
Pripisani genocid, ukoliko bi bio ozvaničen bilo kakvom rezolucijom, definitivno bi označio ne samo priznanje Kosova, već uništenje Republike Srpske. Sandžak, tri opštine na jugu i Vojvodina će biti sledeći korak „evro integracija“, a Srbija bi se svela na pašaluk sa jedinim ciljem punjenja budžeta za održavanje gomile nesposobnih politikanata u Beogradu.
Priznali to sebi ili ne, Srbija se već dugi niz godina nalazi pod okupacijom klanova iz susednih država. Upravo ekipama iz Bosne, Hercegovine, Hrvatske i Crne Gore imamo zahvaliti ne samo trenutno stanje, već i našu budućnost koja neće biti nimalo svetla.
Srbiju već duže vreme vode oni kojima je jedina veza sa srpstvom – novac poreskih obveznika od koga sasvim lagodno žive. Srbi će se kao nacija ili probuditi i svoju sudbinu staviti u srpske ruke – ili će kao narod nestati zauvek.
„Stavićemo ih u bespomoćan položaj, ismevati se sa njima“ – Alen Dals, bivši direktor CIA
iz okupirane Srbije: Periša
anon.in.rs
