Spomenik pogrešnih odluka

Novosadska tragedija u kojoj je stradalo 15 nevinih ljudi, dok se još dvoje bore za život, otvorila je mnoga krupna pitanja na koja nismo uspeli da ranije damo odgovore, uprkos tome što je prilika za to bilo i previše.

Burna reakcija građana i građanki na tragediju možda je jedina pozitivna stvar u sveopštem sivilu u kom živimo. Jer da smo kao građani i građanke ostali nemi i na ovaj nesvakidašnji tragični događaj, koji je plod višegodišnje bahatosti, osionosti, korupcije i kriminala, postavilo bi se pitanje da li smo mi kao društvo iz dugogodišnje komatozne faze prešli u fazu otkazivanja vitalnih organa.

Strukture vlasti su nakon ovog nesrećnog događaja same na sebe navukle gnev javnosti. Primarno ishitrenom izjavom bivšeg ministra građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture Gorana Vesića, da nadstrešnica koja je pala nije bila u planu rekostrukcije. Samo nekoliko dana kasnije ispostaviće se da jeste. A pitanje koje je ostalo otvoreno je da li je tako ishitrenom izjavom, Vesić želeo da nespretno zaštiti sebe, ili strukture vlasti koje su imale svoje ukaljane prste i bile u sprezi sa firmama izvođačima na rekonstrukciji Železničke stanice u Novom Sadu.

Sekundarno, ali samo po sledu događaja, nikako i po važnosti, gnev je navučen jer državni organi, pre svega pravosudni i policijski i institucije u okviru njih 20 dana od tragedije nisu uradile doslovno ništa opipljivo da bi se utvrdila odgovornost za pad nadstrešnice. Tek nakon nekoliko protesta građana, blokada puteva i pokušaja upada u strogo kontrolisane institucije, zaposleni u njima su rešili da rade svoj posao, pa je kao proizvod toga došlo do hapšenja 13 ljudi među kojima je i ministar Vesić. Prethodno su hapšeni i još uvek su bez osnova u pritvoru demonstranti koji su iskazivali svoje nezadovoljstvo zbog neodgovornosti i bahatosti vlasti da se utvrdi krivica, u čemu sa aspekta građanske časti nema ničeg protivzakonitog.

Od poplava u Obrenovcu do danas – zašto nema odgovornosti?

Nije novosadska tragedija prva koja nam se desila u poslednjoj deceniji, niti je bila jedini povod za burne reakcije građana i građanki. Pre više od deset godina, kovitlac tragedija bio je pokrenut majskim poplavama u Obrenovcu. Iako se jasno utvrdilo da se nekoliko sati ranije znalo da će jak vodeni talas u jutarnjim satima doći u Obrenovac usled višednevnih padavina, nikakvog poziva na evakuaciju stanovništva nije bilo.

U poplavama je stradalo desetine ljudi a tačan broj se ni do danas ne zna. Mnogi su ostali bez upotrebljivog prostora za stanovanje a tadašnji gradonačelnik Obrenovca, Čučković uprkos pozivima na odgovornost, nije dao ostavku. Danas je u vrhu gradske vlasti u Beogradu. Nedavno smo imali tragediju u okolini Valensije, takođe izazvanu poplavama i sporom reakcijom nadležnih. Videli smo i kakve su bile reakcije stanovništva i zvaničnika u toj španskoj oblasti. U Srbiji značajnijih pobuna nije bilo.

Niz tragedija se nastavio padom helikoptera Vojske Srbije koji je trebalo da preveze bolesnu bebu iz Novog Pazara u Beograd na lečenje. U toj nesreći, samo zato što nije odobreno drugo mesto sletanja, već striktno aerodrom Batajnica, zbog slabe vidljivosti, došlo je do pada helikoptera u kom je stradalo sedmoro ljudi. Ministri Gašić i Lončar uzalud su čekali sletanje helikoptera na vojni aerodrom Batajnica.

I pored toga što je javnost ostala zaprepašćena događajem i što je u javnost izašao transkript razgovora pilota Omera Mehića sa kontrolorima, nije bilo jake reakcije u vidu protesta i blokada u cilju pritiska na vlast da se slučaj reši u što kraćem roku, pa time ni odgovornosti nadležnih. Osim što je sa govornice grmeo tadašnji premijer, a sada predsednik Srbije, kako ni po koju cenu neće dati Gašića i Lončara, valjda im tako nesvesvno nametnuvši krivicu i odgovornost. Ni do danas, taj slučaj nije rešen, a i Gašić i Lončar su ministri u aktuelnoj Vladi Srbije.

Slično se desilo i nakon nasilnog rušenja u Hercegovačkoj, kada je u izbornoj noći grupa maskiranih ljudi bagerima upala na privatno imanje na kom je bilo planirano širenje Beograda na vodi i uz nasilno zaustavljanje građana i blokadu saobraćaja, srušila objekte na privatnoj parceli. Građani su pokušavali da nadležnim organima prijave slučaj, no odgovora s druge strane nije bilo. Jedina reakcija je opet bila od strane premijera, koji je reagovao rečenicom da su to uradili kompletni idioti, da bi nešto kasnije govorio o tome da su to uradile strukture iz najviših delova gradske vlasti. Tadašnji gradonačelnik Beograda bio je Siniša Mali, nije pozvan na odgovornost, a današnji je ministar finansija u Vladi Srbije.

Ovaj događaj je po prvi put izazvao značajnije proteste i jače reakcije javnosti, ali očigledno nedovoljne da se vlast ozbiljnije ugrozi. Bilo je jasno, a i Vučić je negde potvrdio da su gradske vlasti umešane u događaj. Tako se još jednom osnovano posumnjalo da strukture vlasti generišu uspostavljanje nasilnog autoritarnog poretka na štetu građana i javnog interesa.

Svega tri godine kasnije, na poljoprivrednom dobru Jovanjica pored Stare Pazove, čiji je vlasnik Predrag Koluvija blizak samom vrhu vlasti, otkrivena je plantaža marihuane na kojoj je zaplenjeno gotovo četiri tone, što sirovih stabljika, što sušene opojne droge. Ova afera je buknula poput plamena, jer je nekoliko meseci pre otkrivanja na njoj snimljen Aleksandar Vulin, a sumnjalo se da je u celu aferu upleten i rođeni brat tada već predsednika Srbije. Slučaj je još u procesu, nekoliko puta je vraćan na razmatranje, pokrenut je i još jedan sudski proces nazvan „Jovanjica 2“, a usled svedočenja dvojice policijskih inspektora, Milenkovića i Mitića došlo se i do osnovanih sumnji da su u trgovinu drogom umešane i neke strukture policije i Državne bezbednosti. Sam slučaj nije bio povod za značajne proteste, ali jeste za poziv na odgovornost. Međutim ni do danas je u celosti nemamo.

Iste godine desila se tragedija na naplatnoj rampi u Doljevcu u kojoj je život izgubila Stanika Grigorijević. Službeni auto „Koridora Srbije“ u kom se prema zvaničnoj verziji kao suvozač nalazio tadašnji direktor Zoran Babić, udario je u traci za naplatu putarine brzinom od 93 km/h Opel Astru koja je čekala otvaranje rampe. U toj nesreći teško je povređen direktor Koridora, dok je vozač prošao bez težih povreda. Osim što je to ulivalo sumnju u čitav događaj, naročito u to ko je zapravo upravljao autom, još jedan detalj je bio sumnjiv. Sa snimka na naplatnoj rampi nestalo je dva minuta, koji se smatraju ključnim. Ni do danas nije jasno zašto su isečeni i šta se na njima vidi. Vozač je osuđen na četiri godina zatvora zbog izazivanja nesreće, iako se sa sigurnošću ne može govoriti da li je vozio on, ili direktor Koridora Srbije.

Svakako najveća tragedija koja je poslednjih godina pogodila srpsko društvo jesu prošlogodišnji masakri u Osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar“ i okolini Mladenovca dan kasnije. U oba slučaja, sudski procesi još traju, ali su to prve dve tragedije koje su izazvale izuzetan otpor građana i veliki odaziv na ulične demonstracije. Zatražena je odgovornost nadležnih od kojih je ostavku podneo jedino ministar obrazovanja Branko Ružić. Malo ko je u obzir kao okidač za dva masakra uzeo kompletno stanje u društvu u kom se s vrha promoviše nasilje kao poželjan vid ponašanja.

Šta je ono što povezuje sve ove događaje i afere i još mnoge od njih koje nisu navedene? Minimalno dve stvari. Na prvom mestu, ovakve količine događaja, afera, tragedija i masovnih ubistava u mirnodopskim uslovima nije bilo pre 2012 i dolaska na vlast ove garniture političara. Druga stvar koja ih povezuje, jeste što je u gotovo svakom od ovih događaja vlast brže-bolje pokušala da odgovornost skine sa sebe, da sakrije svoju nesposobnost upravljanja zemljom, kao da će unapred znati da će biti na meti javnosti.

U svakoj od ovih tragedija i afera, gledalo se da se izvrši uspešna kontrola štete i da se sa vrha vlasti dobro izvaga gde će biti povučena demarkaciona linija do koje se sa odgovornošću može ići i iznad koje se ne sme govoriti o odgovornosti. Jer ukoliko bi se linija prešla, čitav autoritarni sistem koji svojim diletantizmom generiše nepočinstva mogao bi biti ugrožen.

Stvaranje atmosfere straha

Sve te afere i tragedije i gušenje reakcija na njih imaju jedan osnovni cilj – uvođenje društva u atmosferu straha i nedozvoljavanja da se iz tog stanja ispliva. Jer ako se ispliva, to može biti pretnja po razvijeni autoritarni sistem. Autoritarni sistemi počivaju na jakim stegama aparata sile, preko kojih se na razne načine pokušava održavati društveni poredak koji počiva na volji jedne osobe koja vlada – poredak po volji Vođe.

Svaka afera i tragedija u koju su strukture vlasti potencijalno ili stvarno umešane, predstavljaju alarm po iste. Stoga je neophodno reagovati promptno i težiti gašenju plamena dok se još nije razbuktao. U tu svrhu razvijene su razne političke tehnike vladanja, manipulacija, odvraćanja afera i spinovanja društvene stvarnosti kroz političke aktere i novostvorenu poželjnu društvenu elitu i podobne medije koji kroje vlastima poželjnu sliku društva.

Tehnike vladanja i kontrole štete se kreću od planskog guranja javnosti u stanje letargije i pasivnosti uterivanjem straha zbog kojeg se u svrhu samozaštite treba uvući što dublje u sopstvenu ljušturu i ne puštati svoj glas, preko političkog fingiranja da se nešto rešava, ali je u toku i planski se razvlači, do primene gole sile ako se proceni da je bezbednost opstanka vlasti jače ugrožena.

Tako vladajuće strukture svaku tragediju, pa i onu u koju nisu nužno direktno umešane okreću u svoju korist. Sa ciljem održavanja statusa quo i sopstvene egzistencije bliske polugama moći, što odgovara i svima onima koji opstanak na vlasti pomažu. Jer samo sa tih pozicija mogu nastaviti da rade ono što rade, a da ne budu pozvani na odgovornost zbog svega što se događa u društvu.

Da li je sve do vladajućih struktura?

Takav mehanizam vladanja ne bi bio moguć ili bar ne u ovoj formi u kojoj se dešava da je odluka bila samo na sadašnjim vladajućim strukturama. Oni su u čitavom procesu samo jedna strana medalje. Druga strana medalje su oni prema kojima se kritička oštrica nedovoljno usmerava iz straha da se ne ukaže na određene greške u odlukama i kolektivnu krivicu koja je uvek lov u mutnom. A takvih kolektivnih političkih grešaka je itekako bilo kroz našu istoriju.

Ako nešto možemo naučiti, barem iz pozicije onih koji imaju kakvu-takvu mogućnost odluke ko će obavljati vlast, jeste da se primarno moramo suočavati sa sopstvenim greškama i pogrešnim odlukama. Toliko možemo, jer to jeste do nas kad već poluge moći nisu u našim rukama. Tragedije i afere nismo proizveli mi koji smo s druge strane barikade. Ali je većina nas direktno ili indirektno uticala na to da baš ova vladajuća struktura prvo dođe, a zatim se osili i toliko dugo održi na vlasti. Tu leži naša odgovornost. Jer trebalo bi potpuno iskreno pristupiti našoj stvarnosti – velika većina je pristala na to da zabije glavu u pesak onda kada se to nije smelo.

Naša tragedija je u tome što smo u ne tako dalekoj prošlosti na dobrom primeru, u našoj zemlji videli kako izgleda društvo kada kolektiv biva masovno zaveden i pogrešno odluči da baš oni koji su izabrani, državu odvedu u sunovrat. Za Miloševićevog doba smo imali pokaznu vežbu šta sebi kao društvo više ne smemo da dozvolimo. A moramo sebi jasno i glasno reći, jer to je prvi korak u samosuočavanju – dozvolili smo opet.

Politički prosvećeni i prema sebi odgovorni narodi uče na svojim greškama i nakon kraja ove vlasti, bilo bi dobro da i mi započnemo sa tim procesom. Jer vladajuće strukture jesu onakve kakve su i tu su jer su u našem slučaju, odabrane. A održavaju se, jer tehnike opstanka na vlasti razvijaju u odnosu na to kako da ostave što uverljivije efekte na nas. Pokušavaju da spoznaju naše granice dokle mogu ići. Povlače demarkacione linije do kojih znaju da neće biti ugroženi. A mi im svojim ponašanjem u tome manje ili više pomažemo. To je već dugoročan istorijski proces koji posledično dovodi do nesaznatljivosti koliko štete je naneto zbog kolektivnih pogrešnih odluka.

O ovome je uvek teško govoriti jer smo kultura koja ne trpi ni kritiku, ni samokritiku, gde se one smatraju nepoželjnima, čak i a priori zlonamernima. Ali ako ne sponzamo kakvi smo zaista, ne možemo sponzati zorno ni kakvi su drugi. Već ćemo pristati na to da nam se nametne lažna slika drugih u koju ćemo poverovati na sopstvenu štetu. Zato se moramo suočiti sa našim pogrešnim odlukama.

Umesto zaključka: nek nas nešto opominje na to

Ako ne želimo praviti iste greške, u svrhu učenja na njima nešto nas mora permanentno opominjati. Nešto jako, nešto što traje i što će i našim potomcima govoriti o našoj prošlosti. Ma koliko to banalno zvučalo, u svakom selu i gradu u Srbiji bilo bi dobro da u centrima tih mesta izgradimo Spomenike pogrešnih odluka. Ne ulazeći u formu istih, trebalo bi napraviti jak simbolički motiv koji će nam ukazati gde grešimo.

Lako je spomenike graditi zaslužnima i herojima i dičiti se njima. Oni govore o pozitivnim stranama naše prošlosti i slavljenja pojedinaca i grupa u svrhu sećanja i primera kakvi bi trebalo da budemo i koga da sledimo. Ali nema naroda na ovom svetu koji ima samo pozitivne strane svoje prošlosti. Veliki narodi i oni koji to pretenduju da budu govore i o svojim istorijskim greškama. Govore i o svojim pogrešnim istorijskim odlukama. A spomenici pogrešnim odlukama bi bili upravo to – spomen i opomena. Opomena šta smo pogrešno uradili, kada i kako smo pogrešno izabrali naš put i koliko je to uticalo na dalji tok istorije i društvenog stanja u kom se nalazimo.

U poslednjih 35 godina smo to učinili barem dva puta. Da smo imali svest da grešku ne ponovimo, ne bi nam se ponovila drugi put. Ako već to nismo mogli mi, onda barem da ostavimo spomenike našim potomcima. Da bar oni budu svesni koliko je važno ne donositi pogrešne odluke i da su njihovi preci bili i pogrešivi. Jer grešiti je sasvim ljudski i prirodno. Ponavljati iste greške – to je ipak plod nerazumevanja prošlosti i društvene nezrelosti. Možda nas baš spomenici pogrešnih odluka, tvrdi i kroz vreme postojani, nečemu nauče.