Zaista ne vidim razloga da u legatu Slobodana Miloševića nema ulice s njegovim imenom, pa i spomenika čoveku koji je, zvuči paradoksalno, više štete naneo Srbiji svojim odlaskom s vlasti, negoli dok je gospodario ovom šakom grobne balkanske zemlje!
Jer, realno, šta je zapravo Srbija od 5. oktobra 2000. do testament jednog od njenih najvećih zadužbinara koji počiva pod požarevačkom lipom jednako koliko i u beogradskim političkim „balvanima“, bez izuzetka?!
Deceniju i kusur smo se igrali nekakve demokratije koja je dobrano ličila na borbu protiv sistema vladavine koju je uspostavio Slobodan Milošević metodom vladavine Slobodana Miloševića, koja se u bezmalo svim segmentima pokazala kao savršeno rešeto kojim valja plašiti mečku dok međedi završavaju kombinacije njoj iza leđa!
Kad su od silne demokratije počele da nas bole slabine, jer u tom porniću B produkcije za nas nije bilo druge uloge do dublera Tereze Orlovski, zavapili smo za političkim kiropratktičarima koji su nudli gratis tretman vraćanja pršljenova, ne napominjući da to čine fosnom a ne masažom, ali su obećavali da je ta fosna ujedno i mostić kojim ćemo prekoračiti potočić koji nas je delio od obale blagostanja i oranica u koje da baciš košpicu šljive rodi rekordan prinos Vulina i njemu nalik!
Mostić se, dabome, vremenom ispostavio jednak onome iz „Maratonaca“ preko kojeg bi Vučić proterao autobus da se on pita…
I počeo je da se pita, i previše, do te mere da je počeo da pita isključivo sebe i odgovara isključivo sebi, povremeno čak i kritikujući sebe što nije poslušao sebe već je naivno prihvatio savet sebe da ponekad posluša i nekog osim sebe, ali već je bilo prekasno- Srbija se pretvorila u njegov eho, s kojim se, uzgred, ne slaže uvek ali mu ne spori pravo na mišljenje…
Uz njega su, naravno, išli i oni, ekipa prohujala s vihorom i vraćena s burom- kamarila desperadosa devedesetih potpomognuta trećepozivcima 5. oktobra koji su u međuvremenu shvatili da je pad Miloševića zaista nešto najbolje što je moglo da se dogodi Srbiji, jer se u suprotnom ne bi dogodili oni s ovima koji su tog istog dana pridržavali Slobu da ne posrne, ili da barem ne padne na njih…
Dakle, danas imamo Srbiju po meri demokratije i reformi koje je Slobodan Milošević satirao do te mere da bi najverovatnije ličila na Srbiju danas da je ostao na vlasti!
Imamo Srbiju u kojoj samo njega nemamo, dok je „ožalošćena porodica“ na okupu, baš kako je testamentom zaveštao i zavetovao ih, ostavljajući im u amanet da se ograde od njega i svega što je činio dok ne shvate da su se ogradili njime i da čine istovetno što i on, uz koju nijansu sive manje.
Pa, zašto onda ne ulica i spomenik?!
To su tek plehana tabla i nešto mermera- ništa naspram onog što je sebi podigao za života: gomilu mediokriteta, licemera, uvoznika i distributera magle, lažne opozicije i vlasti na baterije, prevaranata i hohštaplera!
Nema većeg spomenika Slobodanu Miloševiću od 6. oktobra i potonjih godina koje su pitanje ulice i belega učinili toliko bezličnim da je to najmanje što mu Srbija „duguje“!
I ne, nije njegova politika bila toliko bolja, kako danas neki nariču, već su sve posle bile toliko lošije da „Vidimo se u čitulji“ deluje kao „Kockica“ u odnosu na ove dane kada u čitulji možemo da vidimo sebe za života, a umrlog življeg nego ikad!
Rekoh, telo je možda pod požarevačkom lipom, al delo je Srbija- postavka na otvorenom umetnika naivca Slobodana Miloševića!
P. S. Za one koji će reći: barem nas više ne premlaćuju, nema ratova i nismo pod sankcijama razmislite ponovo- da li se bez udarca osećate premlaćeno, bez ispaljenog metka ubijeni u pojam, bez sankcija uskraćeni za sve, sebe ponajviše..?
Mihailo Medenica
Nedeljnik
nek mu njegovi komunisti podignu spomenik i na njemu da piše UNIŠTITELJ SRBIJE,KAO I TITO.
Hm,hmm…“sve je isto samo njega nema“..? ipak kucaj Ivica se saginjati nece..
slobodan miosevic je bijo presednik jugoslavije i gradana srbije neka mu jugoslavija digne spomenik a srbija nemoze strancima dizati spomenik
Hm,hmm..slaba ti je „misao“..treba Pozarevac da promeni ime u „Milosevicevo“…
Da li je oslobađajuća presuda Slobodanu Miloševiću oslobađajuća presuda srpskom narodu ili oslobađajuća presuda građanima Republike Srbije? Pre će biti ovo drugo. Znači, postoji mogućnost da će se zapadnjački aršini krivnje primenjivati na Srbe sa prostora Hrvatske i BiH. Mislim da je priča o Slobodanu Miloševiću, u vremenu i okolnostima u kojima se nalazi Srbija a pogotovo Republika Srpska, opasana zbog posledica koje može da proizvede. I na ovom portalu sam primetila stavove koji podstiču odijum prema Srbima iz Krajine, da li će ova polemika oko Miloševića dovesti do odricanja Srbije od Republike Srpske? Zato bih bila malo opreznija sa potenciranjem definisanja uloge Slobodana Miloševića.Bar u ovom momentu.
A sigurno je, da pitanje oslobađajuće presude povlači dodatne polemike, dileme i obaveze da se sa moralnog, nacionalnog i pravnog stanovišta razmotri ne samo uloga Slobodana Miloševića u cepanju SFRJ (i razmotre posledice po srpski narod), nego i način na koji je predsednik jedne države isporučen međunarodnom sudu.
Vreme je da budemo mudri i jedinstveni.