Sporazum o „normalizaciji” i poruka iz Bratislave

0
63
Priština. Foto: Pixabay

Poruka iz Bratislave jasno ukazuje na sledeće: Ako Vučić prihvati „Sporazum o normalizaciji odnosa sa Prištinom” – priznao je Kosovo u ime članica EU i NATO koje to još nisu učinile.

Ministarstvo spoljnih poslova Slovačke ovih dana se izjasnilo u vezi sa aktuelnim zahtevom naše secesionističke pokrajine da otpočne proces njenih EU integracija. On je uslovljen time da Kosovo prihvate kao nezavisnu državu sve, baš sve, članice te zajednice evropskih država. Stoga, od velikog značaja je da se čuje kakav je sada stav po tom pitanju onih država koje ranije nisu prihvatile kosovski separatizam. Ako je nepromenjen, Albanci sa Kosova i Metohije nemaju osnova ni da maštaju o ulasku u Evropsku uniju ili NATO (gde iste zemlje, sa izuzetkom Kipra koji nije član tog zapadnog vojnog pakta, ne priznaju Kosovo). U suprotnom, mi moramo da budemo svesni da bi naše pozicije u vezi sa odbranom teritorijalnog integriteta bile urušene. Isto tako, dužni smo da jasno kažemo ko bi za tako nešto bio kriv.

Bratislava je iskazala kakav je njen stav po pitanju Kosova jasnije od Madrida ili Atine, državnih središta koja su se već oglasila. Slovačka pozicija je definisana na sledeći način: „Kao što smo rekli i više puta ponavljali, stav Slovačke prema tzv. Kosovu zasniva se na deklaraciji Nacionalnog saveta Republike Slovačke iz 2007. Svaka promena slovačke pozicije o tom pitanju zavisiće od normalizacije odnosa Beograda i Prištine”. Nedvosmisleno je potvrđeno da Slovačka neće odustati od svoje dosadašnje politike po pitanju Kosova, ako to prethodno ne učini Srbija, kao njegova matična država. Ali ako to ona uradi – što bi Slovaci bili veći Srbi od Srba?

Sve to definitivno potvrđuje koliki je značaj tzv. „Sporazuma o normalizaciji odnosa između Beograda i Prištine”, na čijem zaključivanju, na ovaj ili onaj način, toliko insistiraju Vašington i Berlin. I uopšte nije od presudnog značaja, kao što se u našim provladinim medijima i istupanjima Vučića predstavlja, da li će on sadržati obavezu Beograda da prihvati ulazak Prištine u Ujedinjene nacije. Bitno je nešto drugo: da li će vlasti Srbije pristati na međunarodni sveobuhvatni sporazum o „normalizaciji odnosa”, kojim se Kosovo u statusnom smislu tretira kao entitet ravnopravan sa Srbijom. To već samo po sebi znači da ga Beograd implicitno prihvata kao „nezavisnu državu”.

Američki realizam

Svi dosadašnji sporazumi oko Kosova na koje je oficijelni Beograd pristao, koliko god da su bili štetni jer su doveli do napuštanja niza naših pozicija na kosovsko-metohijskom terenu, ipak imaju tehnički karakter. Mnogo toga su srpske vlasti prepustile Albancima „na parče”, dovodeći i Srbe na severu Kosova u situaciju koja sve više podseća na onu koja postoji na „jugu” pokrajine, ali na međunarodno formalizovan način nisu prihvatile redefinisanje statusa Kosova. Zato se tokom 2022. godine – kada je Zapadu u kontekstu „ukrajinske krize” postalo posebno bitno da stavi tačku na kosovsko pitanje i tako pokuša da izbije Moskvi argument da je NATO razorio međunarodni pravni poredak – od njih pojačano tražilo da urade po modelu „dve Nemačke”, koji je još 2007. ponudio Volfgan Išinger. On podrazumeva naše puno de facto prihvatanje kosovske secesije.

Da Vas podsetimo:  RASKOL U PRAVOSLAVLJU SE PRODUBLJUJE – Grci protiv Rusa i Slovena

To je srž nemačko-francuskog plana koji je uručen Beogradu. Iza njega je nominalno stao i Vašington. Međutim, Amerikanci su svesni da zahtev Berlina i Pariza da Beograd u potpunosti normalizuje odnose sa Prištinom, tek bez de jure priznanja u prvoj fazi ali uz prihvatanje da Kosovo dobije mesto u UN, nije realan. Ruska Federacija se u sadašnjim okolnostima, ni kada bi Srbija na to ponižavajuće pristala, ne bi saglasila da Priština dobije stolicu u krovnoj međunarodnoj organizaciji. Drugo, to bi bila crvena linija preko koje većina građana Srbije ne bi mirno prešla. Ono što se manipulacijama prikriva postalo bi jasno vidljivo, te bi došlo do eksplozije nezadovoljstva koje bi moglo da ugrozi unutarpolitičku konstrukciju u Srbiji na koju se SAD oslanjaju. Znajući sve to, pragmatični vašingtonski stratezi su spremni da svedu svoje zahteve na ono što je u ovom momentu, kako smatraju, realno. Tako obavljaju veliki deo željenog posla već danas, i stvaraju osnov da ga u celini okončaju u povoljnijim okolnostima.

Zbog toga će Amerikanci izdejstvovati da EU tokom 2023. ponudi Beogradu i Prištini modifikovani model za regulisanje međusobnih odnosa. Cilj SAD je da Beograd i Priština što pre potpišu načelni „Sporazum o normalizaciji odnosa”, koji bi obuhvatio, tek uz izvesna dodatna preciziranja, sve što je do sada već dogovoreno (a dovoljno je setiti se samo onih ustupaka koje je Beograd učinio početkom novembra 2022. u Berlinu, kojima se u domenu ličnih dokumenata, diploma, kretanja radne snage, naša secesionistička pokrajina Kosovo stavlja u istini nivo sa državama regiona). To bi bilo dopunjeno još davanjem naše razrađene saglasnosti (okvirna je već data) da Kosovo – po modelu koji je važio za Srbiju i Crnu Goru dok su bile u državnoj zajednici – ide ka u EU posebnim kolosekom. Konačno, Beograd bi se saglasio sa svim potencijalnim bezbednosnim aranžmanima koji bi, navodno, unapredili regionalnu sigurnost i bezbednost Srba na Kosovu i Metohiji.

Da Vas podsetimo:  Abazović optužio ministre i Đukanovića da ih finansiraju šverceri cigareta

To bi od strane Zapada ubrzo bilo protumačeno kao prihvatanje NATO integracija Kosova (okupacioni NATO maskiran u „mirovi” KFOR, kako nam se uporno poručuje od strane državnog vrha, uz sve mane navodno je jedini garant bezbednosti Srba na prostorima naše južne pokrajine). A Španija, koja je ključna brana za tzv. evroatlantske integracije Kosova, zajedno sa Slovačkom i drugim članicama NATO koje ga nisu priznale, u prvom koraku bi prihvatila produbljivanje saradnje zapadne alijanse sa Prištinom. U drugom bi – tumačeći „Sporazum o normalizaciji” kao de facto priznanje Kosova od strane Srbije, uprkos tome što se ne odnosi na mesto Kosova u UN, – u de jure vidu formalizovala svoje odnose sa prištinskom lažnom državom.

Manipulisanje Srbijom

Tako bi Kosovo za EU i NATO u celini postalo „nezavisna država”, i bile bi otvorene kapije za njegov ulazak u redove tih organizacija. U NATO brzo, u EU jednog dana, ali kako god bilo, dosadašnja pozicija Srbije (pozerska ili stvarna) u vezi sa odbranom Kosova, bila bi potpuno devastirana. Međunarodni „Sporazum o normalizaciji odnosa sa Prištinom”, bez obzira na finese u sadržaju, sam po sebi bi za Srbiju predstavljao potpisivanje kosovske kapitulacije.

Foto: Instagram/buducnostsrbijeav

Vučić to dobro zna i zato sada, kada je na korak od toga da ove 2023. prihvati po nas katastrofalni kosovski rasplet, već neko vreme intenzivno povlači pripremne poteze kako bi to, kako se nada, prošlo sa što manje posledica po njega. Narod se histerično plaši mogućim ratom, ali i strahovitim ekonomskih teškoćama (koje su zbog globalnih kretanja mnogo realnije od prvog).

Patetično se izaziva sažaljenje u odnosu na predsednika Srbije, plasiranjem priča o tome da je (po ko zna koji put) mogao da bude žrtva atentata ili da je njegova porodica od nekoga (Albanaca, kriminalaca, političkih oponenata) ugrožena. Blate se svi oni koji nisu spremni da prihvate dizanje ruku od Kosova ili bi to mogli da iskoriste za jačanje svoje pozicije. I, končano, suštinski defetizam na kosovskom planu se „pokriva” intenzivnim demonstriranjem pozerskog patriotizma – gle paradoksa – u vezi sa Kosovom i na drugim poljima.

Čekajući erupciju

Naizgled je ohrabrujuće što je Beograd konačno – posle brojnih najava da će to učiniti, ali i tragičnih oklevanja da tako postupi – obelodanio spisak zemalja koje su u prethodnim godinama opozvale priznanja Kosova. No, to se dogodilo baš u isto vreme kada je Bratislava nedvosmisleno rekla da će priznati Kosovo tek onda kada to u de facto vidu, potpisujući „Sporazum o normalizaciji odnosa sa Prištinom”, učini Beograd. Jasno je da tu po njega neprijatnu poruku Vučić pokušava da zaseni koristeći najsnažnija omamljujuća sredstva koja ima. Još nije došao trenutak da otvoreno odigra fatalni „kosovski ples”, ali se za njega, svestan da ga „zapadni prijatelji” sada usiljeno pritiskaju, nesumnjivo ubrzano sprema.

Da Vas podsetimo:  NAPADI NA SOKOLE U KRALJEVINI SHS

Da li će se i odlučiti da ga izvede zavisi od njegove konačne procene šta je po njega opasnije: sve jači lično-partijski pritisci Zapada na njega i njegovo okruženje (o tome se pre radi nego o pritiscima na našu zemlju, koje ipak ne treba zanemariti) ili reakcija Srbije. To ni on još ne zna, ali zna, kao što to znaju i u Madridu, Atini ili Bratislavi, da promena njihovog stava prema Kosovu (i posledično omogućavanje Amerikancima da konačno realizuju ono što žele) zavisi od njega. Ako prihvati „Sporazum o normalizaciji odnosa sa Prištinom” – ko god da ga nominalno potpiše – priznao je Kosovo u ime onih članica EU i NATO koje to još nisu učinile, čime bi bukvalno paklenim kopljem probò preostale srpske nacionalne interese na Kosovu i Metohiji i šire.

S obzirom na posledice, to nije lako učiniti ni onome čiji lični pragmatizam skoro da nema granice. Niko ne želi da u istoriju uđe u skladu sa narodnom predstavom o Vuku Brankoviću. Ali će i to Vučić prihvatiti ako ne bude jasno da će doći do erupcije srpskog vulkana. Istorija za istoriju. O njoj misle istinski državnici. Dnevnopolitičkim igračima najvažniji je kratkoročni i srednjoročni efekat. Ali u vezi sa njima, Vučiću odjekuju reči Abrahama Linkolna: „Možete varati neke ljude sve vreme i sve ljude neko vreme, ali ne možete varati sve ljude sve vreme”. Zato raznim ispitivanjima pulsa javnosti pokušava da ustanovi – da li će veći deo Srbije prihvatiti da bude prevaren, a ako neće da li će biti spreman da se aktivno suprotstavi prevari u vezi sa Kosovom. Od toga zavisi šta će uraditi.

Autor: Dragomir Anđelković

Dragomir Anđelković je istoričar i politički analitičar. Ekskluzivno za Novi Standard.

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime