U Srbiji se, već duže vreme, ponavlja isti obrazac donošenja spornih odluka: najpre se iznese radikalan predlog bez ublažavanja, zatim sledi „smirivanje“ javnosti kroz institucionalna i medijska objašnjenja, a onda, kada pažnja opadne, suština tog predloga ipak biva sprovedena uz minimalne izmene.
Aktuelna rasprava o izmenama porodičnog zakona uklapa se upravo u taj model. Umesto jasnog i otvorenog dijaloga, dobijamo poruke da „ništa nije novo“ i da nema razloga za zabrinutost. Ipak, iz samih formulacija proizilazi suština: fizičko kažnjavanje se tretira kao oblik nasilja, a država zadržava pravo da interveniše kroz mehanizme nadzora.
Problem, međutim, nije samo u samom zakonu, već u načinu na koji se o njemu govori i odlučuje. Jer pitanje granice između vaspitanja i nasilja nije isključivo pravno ili političko, ono je duboko psihološko, razvojno i društveno.
I upravo tu na scenu mora da stupi struka.
Psiholozi, psihoterapeuti, pedagozi, ne mogu ostati na nivou deklarativne podrške „zaštite dece“, niti mogu da se svedu na ulogu tehničkih izvršilaca mera koje se definišu van struke.
Njihova uloga je da jasno i argumentovano ukažu na posledice različitih vaspitnih praksi, ali i na rizike prekomerne institucionalne intervencije u porodični život.
Jer ako se rasprava svede na pojednostavljene formule, „za“ ili „protiv“, gubi se ono što je suštinski važno: razumevanje odnosa, konteksta, razvojnih potreba deteta i realnih kapaciteta porodice.
“Naši savremenici živote daju za korupcionaško-kriminalne radnje zarad sticanja bespravne imovinske koristi par stotina najbezvrednije gamadi koja je ikad gmizala pod ovom zemljom i na ovoj zemlji, za poslušničko, ucenjivačko ispunjavanje satanističkih agendi, uz prećutno saučesništvo mantijaša i iskrivljenih, lažnih pravoslavaca.“ Saška Ljubičić
Bez aktivnog učešća struke, postoji opasnost da se složena psihološka pitanja svedu na administrativne kategorije i procedure. A kada se to dogodi, ni deca ni roditelji ne dobijaju stvarnu zaštitu, već ulaze u sistem koji više reguliše nego što razume, iz čega nastaju brojne zloupotrebe.
Jedan deo stručne zajednice nije ostao pasivan. Nedavno smo snimili emisiju i ukazali na sve moguće propuste ovakvog zakona, međutim, u duboko okupiranoj državi, sem roditelja, nema ko da nas čuje a još manje da uvaži ono što je suprotno već zacrtanom narativu.
Svaka priča o „zaštiti dece“,ukoliko nije konkretizovana tako što će se adekvatno primeniti u praksi, rizikuje da ostane prazna forma, bez stvarnog razumevanja onoga što dete zaista jeste i šta mu je potrebno.
Autor: Tamara Bradić
