„Čim Evropljani opaze da poštujemo svoj narod i svoju nacionalnost, odmah će i oni početi da nas poštuju.“ (Fjodor Mihajlovič Dostojevski)
Šansa da se realizuje ideja o „razgraničenju“ sa kosovsko-metohijskim Albancima ne iznosi, kako to reče gensek predsednika Republike Nikola Selaković — 5 odsto. Procentualno, ta šansa je — 0.1 odsto. Ili, u domenu statističke greške.
Sa jedne strane, teško je uopšte nazreti šta može biti najmanji zajednički sadržalac za dogovor Beograda i Prištine. Pod „razgraničenjem“ se u Beogradu podrazumeva „podela Kosova“. I to, sudeći po izjavama najvažnijih nosilaca državnih funkcija — asimetrična u svakom pogledu. U taj „paket“ bi ušao (krnji, bez južne Mitrovice i Vučitrna) sever Kosova, plus neki poseban status (eksteritorijalni!?) za 44 lokacije južno od Ibra. Tada bi, ono što preostane Albancima, moralo da bude „Južno Kosovo“, a ne „Kosovo“.
Za Srbe i Srbiju bi u takvom raspletu ovo bilo od velike psihološke važnosti zbog daljeg baštinjenja kosovskog nasleđa i održavanja kulturne vertikale. E sada, kada može „Severna Makedonija“, zašto ne može i „Južno Kosovo“? Odgovor je, što se Albanaca tiče, jednostavan: oni pod „razgraničenjem“ podrazumevaju razmenu teritorija!? Niti ima referendumske većine među Srbima koja bi pristala na „razmenu teritorija“ (nema je ni za opisanu podelu, a kamoli za nešto manje od toga), niti ima referendumske većine među Albancima koja bi pristala na „južnokosovizaciju“ albanskih delova Kosova i Metohije.
Ukoliko bilo koja od dve strane popusti, u istoriju odlazi upisana sa odrednicom „izdajnička“. Pored toga, nema spremnosti ni kod zapadnih sponzora „kosovske nezavisnosti“ da se u takav rasplet ulazi. Previše je tu nepoznatih.
Sa druge strane, Volfgang Petrič nam je odlično ocrtao zašto tako nešto neće podržati ni protivnici „kosovske nezavisnosti“ u međunarodnim odnosima. Akademik Dušan Kovačević se na to nadovezao, potpuno nesvesno i reagujući nerezonski. O čemu se radi? O tome da dogovor o „razgraničenju“ ne predstavlja „stavljanje tačke na pitanje statusa Kosova“, već samo dodavanje zapete, posle koje sledi novi hod po mukama za Republiku Srbiju.
U odgovoru Danijelu Serveru, koji se usprotivio „promeni granica“, Petrič navodi: „Biće, ako uopšte bude, manjih, odnosno kozmetičkih korekcija granica, koje će pogoditi manji broj sela u okolinama Bujanovca i Mitrovice. To neće promeniti etnički izgled nijedne od država, tako da neće ni biti posledica na koje ste ukazivali. To je novi realizam na Balkanu. Pravi problem su rusko-mađarski, neootomanski, zalivski i kineski uticaji. To su izazovi i za region i za Evropsku uniju“. Kod upućenih pojedinaca sa Zapada spremnost da se „razgraničenje“ podrži ne postoji zbog nekakvog „istorijskog kompromisa Srba i Albanaca“, već da bi se taj „Petričev novi realizam“ iskoristio za uguravanje Srbije u NATO i smanjivanje manevarskog prostora Beogradu za svaki dalji pokušaj samostalnog delovanja u međunarodnim odnosima.
Za EU i Veliku Britaniju, pošto su geografski bliži je mnogo više, a za SAD nešto manje — problematično strategijsko zbližavanje Srbije sa Rusijom i Kinom, koje se u kontinuitetu odvija od 2006. godine, a što nisu poremetile ni promene vlasti u Beogradu. Već je dosta pisano o tome prethodnih meseci, posle „konačnog sporazuma“ sa Prištinom, za Beograd i neće biti nekog preteranog izbora, osim da se i Srbija uputi ka NATO-u i tako prihvati sve ono što je na Zapadu skrojeno još u jesen 1999. godine. To je ono što potpuno nepolitički poručuje akademik Kovačević: ionako smo u okruženju 40 miliona stanovnika NATO država, to je i naše odredište! „Dobitak“ je, kako primećuje Predrag Vasiljević, očigledan: Đura će nam oprostiti što nas je tukao!
Zbog svega ovoga i žestoke poruke iz Moskve i Pekinga, upućene pre svega rukovodstvu u Beogradu (mada često sročene tako da se stiče utisak kako su namenjene Briselu i Vašingtonu), u kojima je Rezolucija 1244 pomenuta više puta za poslednje 4 nedelje, nego za prethodnih 4 godine. Niti bi dve stalne članice SB UN pristale da posle svega ispadnu smešne i nasamarene, niti su spremne da budu ugrožene njihove dugoročne investicije na Balkanu (a koje će, sudeći po Petričevom stavu, odmah biti preispitane, čim se „konačni dogovor“ potpiše, jer se upravo tako „smanjuje uticaj“). Za Srbiju bi, iz više razloga, kako (geo)političkih, tako i ekonomskih, ovakav rasplet bio ravan samoubistvu. To je jasno svima.
Ipak, i pored toga što „razgraničenje“ nema perspektivu, razloga za brigu ima. Pre svega zbog toga što se spor sa „eksternog nivoa“ i albansko-srpskih razmirica seli na „interni nivo“ i srpsko-srpsko sukobljavanje. Previše je teških reči palo, neprimerenih reakcija državnih funkcionera je bilo onoliko, odnosi republičkih vlasti i SPC nisu bili gori još od pada komunizma, a polemike postaju sve emotivnije, pa su samim tim i posledice nepredvidivije.
Već sada, rasprava koja je otvorena utiče na kolektivno samopouzdanje, unosi nemir i otvara vrata za razne mešetare. Iz nje će srpski korpus izaći oslabljen. A onda, pitanje je da li će moći zaštititi ijedan svoj interes, bilo u Srbiji ili okruženju!?
U sličnoj situaciji, kada se pre vek i po vodila (po nečemu slična) rasprava u Rusiji, veliki Dostojevski nije imao nikakvih dilema. Moramo poštovati sebe i braniti svoje, da bi nas drugi poštovali. Ako ne poštujemo sami sebe i ne istaknemo da ćemo braniti svoje, drugi će nas smatrati za drugorazredne.
A sa državama i narodima iz te kategorije nema razgovora. Već samo nametanja rešenja. I beskrajnog ponižavanja.
Dušan Proroković
www.rs.sputniknews.com
Sasvim sam siguran da potpisnici komentara „glas razuma“ je grupa Sorosevih pitomaca, ili neka od već poznatih “ nevladinih organizacija “ dakle onih koji se unutar države bore da je uruse iznutra. Čitajući komentare sa potpisom “ glas razuma “ primjetiti će te da su različiti komentari po mnogo čemu različiti u stilu pisanja, nivou znanja , umjesnosti iznošenja činjenica , maskiranju i izvrtanju tih činjenica Itd. Ono sto im je neosporno zajedničko i krajnje jasno ,jeste ZLA NAMJERA protiv države Srbije i Srpskog Naroda!!!!
Овај „глас разума“ много личи на глас АВ, пљунути он. Продаје брабоњке за чварке, и убеђује те да је то најпаметније што можеш да купиш. Срби неће постојати ако наставе „овако“, тј. ако не пристају да дају оно што је њихово? Стварно? А да није случајно обрнуто? Не, није очигледно, уопште. Којих 1,8 милиона Шиптара – и сви до једног, наравно, „мрзе“ Србе – на Космету, кад на целом Космету нема милион људи? Који то „историјски документи“ говоре да је после прве сеобе Срба Космет био без Срба цео век? Да ли је „глас разума“ чуо за турски дефтер из 1455. године, по ком је на Космету тад било 14.000 домаћинстава, од тога 13.000 српских? Што значи да је тада на Космету живело бар стотинак хиљада Срба, и да их је у доба сеобе Чарнојевића , век ипо касније, било бар дупло више. Малколм (про-албански историчар), цитира записе самог Чарнојевића, по којима је с њим отишло 30.000-40.000 „душа“. На који начин је ово „оставило Космет без Срба“ за цео век, и како су из ничег израсли до преко 300.000 три четврт века по сеоби (Das Fürstenthum Serbien und Türkisch-Serbien, eine militärisch-geographische Skizze von Peter Kukolj, Major im k.k.Generalstabe, Wien 1871), тј. чинили близу 2/3 становништва?
Незгодно је глумити АВ а немати подобност тога да нико неће устати и рећи да лажеш. Незгодно. А што се тиче уласка Србије у НАТО, зашто би Амери то урадили кад Србија са АВ већ има све обавезе чланице, мада нема покриће исте? Зашто НАТО не би терао до Београдског пашалука, а онда одлучио да нема разлога да Хрватска не буде до Мораве, а са друге стране Бугарска? Можда „глас разума“ може да образложи? Сав сам ухо…
Nisam AV nego čovek koji misli svojom glavom. Vaspitavan sam kao i mnogi u ovoj zemlji da smo: najbolji, najači, najpravedniji, najpamentniji i najbogatiji… Da li je baš tako?
Bela kuga nam kuca na vrata već 60 godina, omladina masovno odlazi iz Srbije i sve nas je manje a neki od nas se pozivaju na turski popis stanovništva iz 1455. godine. To što se zalažeš za srpsko Kosovo je lepo, ali bi trebalo da si „principijelan“ pa da se zalažeš i za srpski Skadar, Prilep, Ohrid, Skoplje i Ser.
Želimo da nas svet razuzme, a govorimo jezikom koji običan Srbin ne razume.
Da li znamo koliko se Srba od 1999. godine do danas iselilo sa KiM?
Da li taj proces iseljavanja možemo da zaustavimo u uslovima „zamrznutog“ konflikta kome se ne vidi kraj?
Da li smo spremni da prihvatimo kao nespornu činenicu još jednu „oluju“ ili neki novi pogrom srpskog stanovništva kao onaj koji je bio 2004. godine na KiM?
Da li smo svesni ko nam je pravi protivnik na KiM i koliko je on moćan?
Da li je zamrznut konflikt ono što preferira naš pravi protivnik?
Koje su naše opcije a koje su opcije našeg pravog protivnika na stolu u vezi sa daljim dešavanjima na KiM?
Ko stvarno a ne deklarativno stoji za Srbije u ovom trenutku?
Da li moramo da KiM da izgubimo baš sve?
Teška pitanja a lako predvidivi odgovori….
Пуно пренемагања како је лоше, и застрашивања тим да „би могло да буде много горе“ ако се не одрекнемо свог ради „одобровољавања“ оних који га отимају, који нас укопавају, али ће ако им још то дамо да нас заволе и решити да нас усреће. Стварно? Стварно – пљунути АВ. Пробали смо то већ неколико пута: са Крајином, са Милошевићем, са нашим „ратним злочинцима“, са тужбом и отштетом за дивљачку НАТО агресију, сад је на реду Космет, и ми треба опет да купимо „још само то“? Толико се провиди да си бот, да је то просто јадно. Ни помена о резолуцији 1244 УН, једином меродавном међународном документу о статусу Космета, који – као и генерални међународни закон – каже да је он Србија, да српске (и све друге) избеглице треба да се безбедно врате на Космет заједно са ограниченим контигентом полиције и оружаних снага. Ни речи о томе да нам је лоше и имамо белу кугу баш због тих што ће „да нас заволе“ ако им дамо „само још“ Космет, који су кроз инсталирану марионетску власт окупирали Србију и уништавају је у економском, финансијском, моралном, националном и сваком другом погледу.
Стварно, толико се провиди да си бот да би мирно могао „глас разума“ да промениш у оно што јеси: „глас АВ“. Лепо певаш, само ти смрди из уста…
Srbiji će pre ili kasnije morati da uđe u NATO. Tako nalaže naša geopolitička pozicija. Poslednji je čas da se definišu naše južne granice i da se spasiti što se spasiti može na KiM. Sada nije vreme za „guslanje“ i pozivanje na ono što je vekovima „naše“. Ako nastavimo ovim putem, brzo ćemo nestati kao narod sa ovih prostora. U zadnjih 100 godina smo uvek u prelomnim trenucima po našu istoriju odgrali loše na svetskoj geopolitičkoj mapi. Sada je vreme da konačno „odigramo“ pametno!
Šta je naše na KiM gde živi 1,8 miliona ljudi koji vas mrze? Možda zdravnstvni sistem koji bi Srbija trebalo da finansira? Možda su naše i socijalne službe u čisto albanskim sredinama? Da li prosečan „partiota“ zna koliko Albanaca danas živi u Prištini a koliko Srba živi u Nišu? Kako grad Prištinu vratiti u „ustavno-pravni“ sistem Srbije mimo volje albanske većine? Kako Srbe ponovo vratiti u Prištinu? Da li se horizont našeg vidika završava na tramvajskim šinama kruga „dvojke“ u Beogradu?
U vreme cara Dušana Srbija je izlazila na 4 mora. Godine 1914. pred Veliki rat samo dve zemlje u Evropi nisu imale izlaz na more – Srbija i Švajcarska. Danas smo zaboravili na „naše“ more, pa zato grčevito želimo da povratimo „naše“ Kosovo. Gde je danas „naš“ Skadar? Zaboravili smo gde je stolovao Kralj Vukašin i njegov sin Kraljević Marko. To danas nije bitno…
Zaboravljamo da smo 1690. godine pod vođstvom SPC-a to jest patrijarha Arsenija Čarnojevića iselili celokupno stanovništvo sa poručja KiM. Postoje istorijski dokumenti iz kojih se vidi da skoro 100 godina na KiM nije bilo Srba kao naroda. Imali smo jak genetski potencijal i volju pa smo se na prostore KiM vratili početkom 19. veka. Socijalizam i slepa vera u samoupravljanje su nas kao narod na KiM „doktukli“. Sada je kasno za kajanje.
Srbija je u prilici da spasi šta se spasiti može i obezbedi trajno prisustvo državnih organa Srbije na delu KiM. Da li bi tihi odlazak svih 100.000 preostalih Srba sa KiM u narednim godinama bilo „pravo“ rešenje po meri „nacionalnih“ radnika i patiota? Da ku novima ratom možemo da povratimo „KiM? Ko bi nas i kako podržao u tom novom ratu za oslobađanje KiM? Ako smo pošteni prema sebi, odgovor svi zanamo.
Quae hodie facere potes, in posterum ne distuleris – Šta možes učiniti danas, ne ostavljaj za sutra.
Зашто би нас (коначно!) супротстављање даљој издаји и продаји и понижавању Србије и српског народа, у било којој форми, и са било које битне стране, чинило слабијим? Шта је алтернатива? Наставити са непротивљењем у име „слоге“ и тако, „јачи“, допустити да лешинари доврше посао? Управо је такво супротстављање неопходно да се изроди снага која једино може да спасе Србију. Може ли бити очигледније. Које „јединство“, која „слога“ са издајницима? Болесно тело се или избори против болести, или подлегне. Трећег нема…