Spremnost plaćanja cene zbog političke karijere

0
1047

Malo znamo, a mnogo ne znamo…

VucicNa jučerašnjoj konferenciji za štampu, potpredsednik srpske vlade i ministar odbrane Aleksandar Vučić, čini se, nije uspeo da zadovolji radoznalost novinara i srpskog javnog mnjenja. Iako već dva dana slušamo o ozbiljnosti i upoređivnje sastanka u Briselu sa pregovorima u Dejtonu i Rambujeu, opet je bilo priča o borbi protiv korupcije. Ali je Vučić rekao nešto i o Kosovu i Metohiji. Zapravo, Kosmet je pitanje svih pitanja. Na tom pitanju, što je razumljivo, lomi se sudbina Srbije i sudbina Srba kao naroda. Svaka ekonomska (finansijska) nevolja prolaznog  je karaktera; tu stanje može da bude bolje ili lošije, ali, ma koliko bilo loše ono se uvek da popraviti. Narod to oseća instiktivno. Za razliku od ekonomije, kod Kosova i Metohije teško da može biti „popravnog“, ukoliko se sada povuku pogrešni potezi ili, bolje reći, ukoliko se jedan niz ranijih loših poteza zapečati novom, velikom i nepovratnom greškom.

U stvari, mnogima u Srbiji je postalo jasno da srpske vlasti sve više govore jezikom naših neprijatelja, to jeste, da su na određeni način uslovljeni (ucenjeni) da se ponašaju onako kako to žele evroatlantski silnici. Srpski mediji veoma malo (ili gotovo nimalo) analiziraju izjave predsednika države, predsednika vlade i šefa svih srpskih „intelidžens servisa“. A ipak njihove defetističke poruke odzvanjaju u srpskim glavama, kao teška i strašna opomena, da bi Srbiju mogla zadesiti smrtna opasnost – da sasvim potone kao država i svede se na Beograd i njegovu užu okolinu.

Da se bar na portalu www.koreni.rs podsetimo, kako je vlast postepeno „trovala“ srpsko javno mnjenje, u prilično jasnoj nameri da ga priviknu da mirno prihvati „realnost“, jer je sve „svakako izgubljeno“, te da se mora prihvatiti nešto što je, eto, „neizbežno“. Najpre je predsednik Srbije izjavio da „zna da nikada neće biti predsednik u Prištini“, a uz to je tražio da vlasti postignu konsenzus o tome „šta je Kosovo“. Nakon toga oglasio se ministar odbrane i srpski „Eliot Nes“, da bi zbunjenom narodu „objasnio“ kako Srbija nikako „ne može da preživi bez Evrope“. Da bi se uvela opšta konfuzije u glavu prosečnog (običnog) srpskog građanina, usledile su „mudre misli“ srpskog premijera, od one da bi „Kosovo moglo da dobije stolicu u Ujedinjenim nacijama“, pa do „pokajničkog priznanja“ da su neki (ko zna koji) decenijama „lagali Srbe da je Kosovo srpsko“. Čak su to Kosovo (i Metohiju), za divno čudo, uneli i u Ustav Srbije kao svoje.

Da Vas podsetimo:  Vojislav M. Stanojčić: Bliski susret Vučića i Jeremića ili Rašomon sa Andrićevog venca

U svakoj pristojnoj i iole uređenoj državi, ruganje ustavu i zagovaranje otcepljenja dela suverene teritorije, bilo bi ocenjeno kao čin veleizdaje koji se najstrožije kažnjava. U Srbiji, pak, sudeći po anketama javnog mnjenja (ako im se uopšte može verovati), partiji – čiji čelnici rade na predaji dela srpske teritorije – neprestano raste politički rejting. Dobija se utisak da se u Srbiji sve odnekud naopako završava, jer ono što je u drugim delovima sveta normalno u Srbiji je nenormalno –  i obrnuto.

Na konferenciji za štampu, Aleksandar Vučić je, reklo bi se, pokušao da odglumi jednu od svojih starih (izbledelih) radikalno-patriotskih rola. Koliko je u tome bio uspešan ubrzo ćemo saznati – već u utorak u Briselu – kada će biti do kraja jasno zašto Srbija „nema više vremena“ i zašto joj se toliko žuri da svoju kuću raskući. Pogledajmo malo ozbiljnije samo jedan deo iz Vučićevog obraćanja srpskom javnom mnjenju:

Tragamo za trećim rešenjem. Postoji li? Svaka politička odluka ima svoju cenu. Na našu generaciju političara, na generaciju naših građana pala je preteška odluka da uporedimo cenu nečega što za nas predstavlja bezmernu vrednost i potom uporedimo našu spremnost da je platimo. Da li smo spremni da je platimo? Ja sad kažem: da, spremni smo da je platimo. Ali, za uzvrat tražimo, ne za nas, ne za političare bilo kakvu pravdu; tražimo pravdu, tražimo da naš narod može da opstane na svojim ognjištima; tražimo da mogu da budu svoj na svome; tražimo za naš narod samo malo… samo toliko koliko svi ostali narodi odavno imaju. Ono što smo dobili u Briselu pre dve nedelje nije bilo vredno ni poštovanja ni razmatranja. I zato molimo predstavnike Evropske unije, bez ijedne teške reči o Prištini, bez ijedne teške reči o bilo kome (zato što ćemo mi, uspeli ili ne uspeli pregovori, morati da nastavimo razgovore, zato što ćemo morati da živimo jedni pored drugih). Mi od njih tražimo da vode računa o Srbiji, o interesima našeg naroda na Kosovu i Metohiji, jer pritisci koji će vam govoriti, kako će nečije političke karijere da budu završene, ne vode ničemu. Mogu da budu završene koliko sutra, ali to neće doprineti da prihvatimo nešto što naš narod ne može da prihvati.

Da Vas podsetimo:  Srbi pre sto godina i danas

Da li je svim prisutnim novinarima, eto, samo promaklo da Vučića upitaju o kakvom „trećem rešenju“ je reč? Dakle, srpska vladajuća trojka traga za nečim „trećim“, a to nešto treće može biti samo negde između autonomije Zajednice srpskih opština pod šiptarskom upravom u nezavisnom Kosovu i onoga „ništa“, koje je (po Vučićevim rečima) Srbima u Briselu ponuđeno. Kako znamo, srpska trojka je odustala od prvobitnog traženja zakonodavnih ovlašćenja za ZSO i ostala je samo policija i pravosuđe. Ali, Hašim Tači, odnosno SAD i EU ne pristaju da SZO dobije bilo šta više od onoga što imaju ostale opštine na Kosovu, a sve „u skladu s kosovskim ustavom i zakonima“. Oni su u tome nepopustljivi: Srbi ne mogu dobiti nikakvu izvršnu i sudsku vlast! A i zašto bi, kad se u zapadnoj javnosti godinama svakodnevno učvršćivala slika i ubeđenje da su Srbi na Kosmetu ravnopravni sa Šiptarima i da su njihova ljudska prava i od šiptarskog naroda i od šiptarske vlasti uvek poštovana. Iz svega navedenog izgleda da Vučićevo „treće rešenje“ može biti samo pristanak na onih osam zahteva koje je Srbiji ispostavila četvrtorajhovska Nemačka Angele Merkel; osam zahteva kojima Kosovo dobija sve, a Srbija sve gubi.

Kako vidimo, Vučić je spreman da plati cenu koja se od Srbije traži. Sam tvrdi naopaki „pazar“ i pobija vlastitu cenu glasnim grakanjem kako Srbiji „vreme izmiče“ i kako ona mora da se dogovori (ne zna se s kim ni oko čega) da bi „napredovala“. Naravno, prosta pijačna logika ovde nam govori da Srbija takvim nerazumnim pristupom sama sebi radi o glavi. Naime, kad se nekome žuri da nešto proda, pa još uz to kaže kako to mora da proda po svaku cenu, jer mu se negde žuri, tada će svoju robu moći da proda samo u bescenje.

Da Vas podsetimo:  Ko se i zašto u Srbiji boji otvaranja arhivske građe

Ipak, ono što je možda u čitavom Vučićevom izlaganju najzanimljivije, jeste njegovo obraćanje evroatlantskim moćnicima, koje je, čini se, takođe izmaklo  znatiželji prisutnih novinara. Između redova, on vašingtonsko-briselskoj falangi zamera na pretnjama, da bi „nečije političke karijere mogle da budu završene“. Iz takvog Vučićevog „priznanja“ jasno vidimo zašto srpska „pregovaračka“ trojka smatra da je ova faza u pravljenu „sporazuma“ sa Šiptarima krajnje „dramatična“; čak je, tvrde, toliko „dramatična“, da se može uporediti s Rambujeom. Iz takvog iskaza ministra odbrane postaje jasno da zapadna alijansa ne preza ni od otvorenih pretnji, koje, eto, upućuju na adresu srpske vladajuće elite.

P. Petrović

 

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime