Socijalisti Ivice Dačića upravo slave 30 godina čestitajući sami sebi dvosmislenom porukom “izdaja nije opcija”. Dvosmislen je i njihov jubilej budući da baštine tradiciju Komunističke partije Jugoslavije, što znači da su istorijski gledano, navršili sto godina. Kolika je i dalje vrednost te tradicije Aleksandru Vučiću i da li je on drage volje spreman na novi dogovor o koalicionoj ceni?
Iako Dačić kao najveće preimućstvo Socijalističke partije Srbije voli da istakne “verno članstvo”, najveća prednost socijalista je što su oni dosad bili živi dokaz da neki sistem vlasti postoji i da se održava i dalje. Iako i Demokratska stranka i Srpska radikalna stranka imaju istorijske uzore i smatraju se nastavljačima stranaka od pre Drugog svetskog rata, jedino SPS ima neprekinuti tok, kada je reč o ljudima, organizaciji, a i materijalnim dobrima, kao što su arhiva, prostorije… Tako se poklapaju i godišnjice. Mada se formalno smatra da je KPJ nastala 1919. ujedinjenjem više socijaldemokratskih frakcija, ta je stranka dobila ime i oblik na skupu u junu 1920. Na izborima te jeseni najviše je uspeha imala u Crnoj Gori i Srbiji. Izašla je iz rata kao apsolutni pobednik i ugušila sve druge partije, ostavši neometano na vlasti sve do 1990. kada je njen srpski deo promenio ime u “socijalistička”, na kongresu upriličnom u julu, zbog hirovite sklonosti liderskog para Slobodan Milošević – Mira Marković, ka tom kalendarskom mesecu. Taj je veličanstveni skup otvorio omladinac iz Kladova Goran Trivan, sadašnji ministar životne sredine, koji se upravo zatekao u središtu političkog skandala, da li je unajmio savetnike u ministarsrtvu koji navijaju i rade za opoziciju, a protiv vlasti.
Tada je Milošević imao i protivkandidata za lidersku poziciju – Radmilu Anđelković, pravnicu iz Kruševca, koji su tadašnji mediji prozvali Rada Labmada, zbog plesa sa Slovencem Jožeom Smoleom prilikom dolaska poslednjeg slovenačkog voza “bratstva i jedinstva”.
SPS je na izborima 1990. osvojila oko 2.320.000 glasova ili 194 mandata od 250, više nego sada SNS. Sadašnji rezultat SPS je oko 334.000 glasova i 32 mandata.
Koliko šest godina posle promene imena od komunista u socijalisti, na kongresu u martu 1996. niko više nije bio siguran ni u šta – Milošević je samo izašao uveče i pročitao sastav Izvršnog odbora. Ni pet godina kasnije, u novembru 2000. Milošević je održao vanredni kongres i – partija ga nije smenila sa svog čela, iako je 5. oktobra svrgnut s vlasti. Ostao je predsednik, počasni i utamničeni u Hagu. Ivica Dačić ga je nasledio tek posle smrti, na kongresu u jesen 2006. pobedivši Milorada Vučelića i Zorana Anđelkovića, u unutarpartijskim izborima ništa manje poštenim nego onima 2016. kada je u Demokratskoj stranci pobedio Dragan Šutanovac, ili 2018. kada je pobedio Zoran Lutovac.
Oni koji su računali da će “brend” odneti sa sobom ne noseći ime SPS, osnivajući svoje partije poput Branislava Ivkovića, Zorana Lilića, Nebojše Čovića i Milorada Vučelića, pogrešili su i odustali pre ili kasnije od uloga lidera.
Ali, ono što je SPS održalo suštinski, to je način na koji su “drugovi” raspolagali resursima države, i koji je njihove “usluge” učinio neophodnim. I to pre svega glavnim prirodnim izvorima, kao što je 90-tih bila pšenica. Zoran Đinđić je, posle izbora 1993. na kojima je preuzeo kontrolu nad DS, i kada se očekivalo da bi mogao da uđe u Vladu i postane i vicepremijer, ozbiljan politički udar izveo objavljivanjem novinskog oglasa. Ali, ne bilo kakvog, već oglasa u tadašnjem pratabloidu Nedeljni Telegraf, koji je bio povezan i sa delom vlasti i sa delom opozicije, o tome da tadašnji socijalistički premijer Mirko Marjanović razmenjuje pšenicu za gas sa Rusijom, kršeći međunarodne sankcije, i uzimajući proviziju. Marjanović je tužio Đinđića za klevetu, i sud je presudio u njegovu korist. Posle Petooktobarskog prevrata, međutim, nije se desilo preuzimanje ovog dela poslovanja od strane pobednika i Điniđićeve koalicije DOS. Marjanović, Miloševićev premijer u dva mandata, je ostao da vodi preduzeće Progres.
Pravi izvor trajanja brenda SPS je i dalje u toj sferi upravljanja izvorima i velikim preduzećima, ni pobednici izbora 2012. naprednjaci, nisu od SPS preuzeli Srbijagas, na čijem je čelu od osnivanja 2008. socijalista Dušan Bajatović.
Da li je moguće da na ovom planu dođe do preraspodele moći ili do “izdaje” dosadašnjih poslovnih običaja neće se videti svakako na pregovorima koje o novoj Vladi treba formalno da vode Vučić u svojstvu predsednika Srbije i Dačić u svojstvu lidera socijalista.
Socijalisti poručuju da oni mogu biti i opozicija, međutim i ako budu opozicija biće sistemska i institucionalna, a ne ona koja izlazi na ulice. U današnjoj Srbiji pod opozicijom se smatraju ti koji su spremni da izađu na demonstracije, dakle da se svojom fizičkom prisutnošću suprostave vlasti. SPS je samo u par navrata organizovao protestne mitinge, jednom je Aleksandar Antić odneo do Skupštine i spisak sa zahtevima, dok su demonstranti nosili transparent protiv tadašnjeg ministra pravde Vladana Batića “Batić Gargamel”. Tada je Milošević bio u Hagu i to je bila nepravda protiv koje su socijalisti demonstrirali teško kontrolišući svoje pristalice da na okupljanju ne nasrću i ne vređaju novinare. Sada je međutim, nemoguće zamisliti da socijalisti budu na nekom protestu – protiv kakve nepravde bi se pobunili?
Takvu sliku je teško zamisliti u stvarnosti, i to u svim mogućim scenarijima. I da se desi prekretnica i SPS ostane izvan Vlade, pa se nezadovoljni na čelu sa recimo, Brankom Ružićem pobune i podele, ostavljajući Dačića relativno usamljenog. U tom teoretskom slučaju ostanka izvan Vlade, borba bi se više vodila između samih socijalista, nego na opozicionom planu, ali budući da imaju parlamentarnu snagu, ne bi još uvek krenuli putem nestanka kao radikali Vojislava Šešelja. Ali, sačekajmo da vidimo kako će početi sto prva godina SPS-a, možda ih istorija ovoga puta iznenadi.
Jasmina Lukač
Izvor: Demostat
