Ovo je jedan od onih dana u kojima se stidim što sam po profesiji novinar. Da budem precizan: sram me je. Ovo je jedan od onih dana u kojima se stidim što se mojim poslom u ovoj zemlji bavi svako. Ovo je jedan od onih dana kada mi dođe da pljunem sam sebi u lice, zato što sam davne 1984. godine prvi put imao lekciju iz predmeta Oblici novinarskog izražavanja u srednjoj školi. Ovo je jedan od onih dana u kojima bih pljunuo još neke ljude u lice.
Ne razumete?
Juče je u Beogradu na vidikovačkoj pijaci nakon rasprave sa komunalnom policijom od infarkta umro čovek. Svađao se sa dvojicom, pozlilo mu i pao je. Komunalni policajci su pobegli. Onda je došla hitna pomoć, koja je ustanovila da je čovek mrtav. Pa je došla policija. Pa su se vratili komunalni policajci. Koji – naravno – izjaviše da nisu krivi. I da se nisu svađali. Da su hteli da ga legitimišu a on se usprotivio… Da je zapravo švercer u pitanju… Čudnim spletom okolnosti, jedan od komunalnih policajaca se sudi sa suprugom umrlog prodavca. Još čudnijim spletom okolnosti, oni plaćaju zakup nekoliko tezgi.
Celu tu skandaloznu i užasnu priču, „kolege“ (čitaj – retardi) iz web izdanja „nezavisnih“ dnevnih „novina“ Informer (poznatih u narodu kao Dezinformer i Službeni glasnik Srpske napredne stranke) ispratili su ciničnim, bezobraznim, još skandaloznijim tekstom koji je objavljen i koji bi (da sam neka vlast ili regulatorno medijsko telo) zasluživao debelu odštetu porodici preminulog.
Ne znate o čemu se radi? O ovome:
Ovo je, inače, originalna verzija Informerove stranice u kojoj se „novinar“ i „urednik“ sprdaju sa ljudskom tragedijom.
Ovo je inače originalna verzija Informerove stranice koja je, nakon što je narod popizdeo na redarda od novinara i još većeg retarda od urednika koji je pustio tu vest – promenjena.
Ponovo bezmudo i bez postavljenog pitanja. Na primer „ko daje ovlašćenja komunalnoj policiji da reketira prodavce“. Ili „Zašto komunalna policija ne legitimiše vlasnike bembara koji se parkiraju na šinama tramvaja.
Ne. Informer je blagoizvoleo da pusti tekst, ali ovaj put sa opremom malo drugačijeg karaktera:
„Tragedija“ kao prva reč. I pride fotografija veselih domaćica koje kupuju lubenice. Znate kako je: foto-arhiva je tanka. Frka je. Nećemo da objavljujemo sliku mrtvog čoveka.
E u tri lepe pičke materine. Izvinite, ali, količina poltronisanja pojedinih srpskih „medija“ prema aktuelnoj vlasti prevršila je svaku meru. Pa zar je moguće da se u jebenoj Srbiji u kojoj je (po Zakonu o informisanju) cenzura zabranjena, ne sme napisati ništa loše o komunalnoj policiji? Zar i to smeta vlastodršcima u ovoj zemlji? Zar je zabranjeno pitati ko će da odgovara za ovo? Zar ne sme da se postavi pitanje da li će načelnik komunalne policije da konačno bude smenjen, jer se njegovi reketaši bave običnim narodom, a ne onima koji zaista prave probleme?
Da li vam je jasno da postoje zemlje u kojima izbijaju veliki neredi kada greškom (komunalne) policije umre čovek?
Zaista se iskreno nadam da će u ovoj zemlji, posle nekih izbora na kojima će na vlast doći ljudi koji zaista brinu o svom narodu (a kad kažem narodu – mislim na državljane Republike Srbije), biti uvedene licence. Jer, zaista: ne može svako da bude novinar. Makar imao diplomu Fakulteta političkih nauka, ili nekog privatnog „medijskog“ fakulteta.
E zato se, poštovani čitaoče, grozim danas što sam novinar. Baš kao što se grozim srpskog pravosudnog sistema. Ako vam ponovo nije jasno o čemu govorim, vest glasi:
„Više javno tužilaštvo u Beogradu saopštilo je danas da je nakon predistražnog postupka u slučaju “helikopter” našlo da nema mesta pokretanju krivičnog postupka u odnosu na lica koja su učestvovala u pripremanju i izvršenju zadatka,jer nije utvrđeno da su sa umišljajem ili iz nehata u konkretnom slučaju preduzete radnje koje bi predstavljale elemente bića bilo kog krivičnog dela“.
Prekršen lanac komande. Zakon o vojsci koji izričito kaže da samo predsednik Srbije može da izda naredbu o upotrebi vojske u civilne svrhe. Zapanjujuće uvredljivi izveštaj vojne „komisije“ (sećate se, onaj u kom se konstatuje kako su piloti imali alkohol u krvi, iako gomila svedoka koji lično poznaju heroje srpskog neba tvrdi da nikad u životu nisu ni okusili alkohol)… Čitava lista tačaka u Pravilu službe koji je prekršen tokom akcije pokušaja spasavanja onog deteta… Sve mi to prolazi kroz glavu. Heroji će živeti zauvek u našim srcima? Da. Hoće.
Ali to nije neka uteha porodicama poginulih i umrlih. Onih koji su izgubili život zbog tuđe greške.
Ovo je zemlja u kojoj je život običnog čoveka strahovito jeftin.
Ovo je zemlja u kojoj sin medijskog mogula može i da ubije nekoga pa da bude oslobođen krivice. Ne znate o čemu govorim? Pogledajte današnji Blic. Ovo je zemlja u kojoj se sloboda kupuje poslušnošću medija.
I sve i svako ima svoju cenu. Barem u glavama vlastodržaca.
Da li želite da menjate tako nešto? Mislite o tome sledeći put, kad političari krenu da vam obećavaju brda i doline.
Aleksandar Bećić
Kolumnista
