Profesorka književnosti Milena Kovačević napisala je knjigu o sedam heroina Velikog rata zbog kolektivnog neznanja o najsjanijem periodu srpske istorije i želje da starlete ne budu životni uzori devojčicama.
U knjizi Milene Kovačević „Žene junaci Velikog rata“ opisano je sedam Srpkinja heroja Prvog svetskog rata u sedam kratkih priča a knjigu je ilustrovao naš poznati ilustrutor Vladimir Krstić Laci.
„Dužni ste samo da zapamtite“: Sedam heroina Velikog rata
Sedam heroina Velikog rata su Milunka Savić, kao najpoznatija žena borac s ovih prostora, Mara Petrović koja je imala 13 odlikovanja, jedno više od Milunke, Živana Terzić, Darinka Grujić Radović koja se bavila srpskom siročadi i na sve moguće načine pokušavala da im obezbedi egzistenciju, Sofija Jovanović, Vasilija Vukotić, ćerka serdara Janka Vukotića i Flora Sends, „Naša Engleskinja“ koja je u ratu bila ne samo vojnik, nego i bolničarka, prevodilac humanitarac.
Poslednja priča u knjizi posvećena Flori Sends zove se „Dužni ste samo da zapamtite“ i na neki način zaokružuje čitavu ideju knjige, kaže za Sputnjik Milena Kovačević.
„Žene junaci Velikog rata“ za sve generacije
Knjigu je objavio Aleksandar Miljević u okviru svog „Dobrodetelja“ u ediciji „Dobro dete“ i namenjena je deci uzrasta od osam do 18 godina. Međutim, autorku je iznenadilo što su i neka mlađa deca kojima je knjiga čitana, dobro reagovala na priče.
Knjiga koncipirana tako da postoji sažeta biografija, najjednostavnija moguća, zatim jedna anegdota i priča kojom je oživljen realan istorijski događaj za sve heroine, osim Flore Sends, kod koje je data jedna „potpuno umetnički zamišljena priča.
„Odgovor dece kojima su čitane priče je veoma dobar i to me raduje. Vidim da se i neki odrasli ljudi, pošto je nama taj period nedovoljno jasan, veoma povoljno izjašnjavaju o knjizi. Tako da je pisana za uzrast od osam do 18 ali mogu da je čitaju drugi, nije problem“, kaže naša sagovornica.
Najčuvenija lažna vest o ženama herojima
Milena Kovačević je u istraživanju koristila različite istorijske materijale, uglavnom knjige u PDF formatu, ali ne Vikipediju i slične izvore zbog nedovoljne pouzdanosti. Najviše podataka našla je u knjizi Milene Žikić „Žene u srpskim oslobodilačkim ratovima 1912 – 1918“ u kojoj je saznala da je Živana Terzić ratovala i u srpsko-turskim ratovima.
I dokumentarni filmovi su bili značajan izvor u istraživanju tako da je priča o Vasiliji Vukotić nastala na osnovu dokumentarca o Mojkovačkoj bici. Pogledala je i dosta dokumentaraca o Milunki Savić čak i neke gde je ona lično govorila. Koristila je i istorijske sveske i udžbenike, a konsultovala se sa kolegama profesorima istorije, pošto je ona profesor književnosti.
„Sve sam informacije proveravala jer na internetu ima dosta ‘fejk vesti’ od kojih je najčuvenija ona da je Orijent ekspres čekao Milunku, što nije tačno“, otkriva Milena Kovačević.
Sramota je koliko ne znamo o najsjajnijem delu naše istorije
Na pitanje koliko ne poznajemo taj deo naše istorije, odgovara da je bila strašno iznenađena kad je dublje ušla u izučavanje epohe koliko toga ne zna dodajući da ju je bilo sramota. Smatra da su ljudi svih generacija rođeni posle Drugog svetskog rata bez nekog Solunca u porodici koji bi im pripovedao o tim vremenima, veoma uskraćeni a da je tih pedesetak godina zaboravljanja učinilo mnogo.
„Mislim da generalno mi ne znamo ni deseti deo o tom periodu. Zato su i neki odrasli ljudi kojima knjiga nije namenjena bili iznenađeni i imali pozitivne reakcije jer su osetili da ih je nešto taklo, da su im se odškrinula neka vrata i poželeli su i oni sami da malo urone u priču o tom zaista herojskom periodu. Mislim da je to najsjajniji period naše istorije, ako izuzmemo srednji vek i stvaranje države, što je bilo moćno ali nama daleko. Ovo je u relativno bližoj istoriji najsjajnije vreme Srbije, što se i videlo posle Velikog rata po usponu naše zemlje“, ističe Milena Kovačević.
Podseća da je od 1918. do početka Drugog svetskog rata Srbija veoma napredovala i da je, primera radi, među prvim zemljama u Evropi organizovala auto trke i imala projekciju TV programa na Sajmištu. U međuratnom periodu Beograd je bio metropola i poštovana prestonica, naglašava sagovornica Sputnjika.
Ako zaboravimo prošlost – poješće nas
Radeći u školi shvatila je da deca toliko malo znaju našu nacionalnu istoriju i da ih ona vrlo malo i zanima. Želela je da ih privuče istoriji jer „moramo da znamo svoju prošlost da bismo imali budućnost“.
„Ako mi ne negujemo sećanje na sopstveni narod i sopstvenu državu –poješće nas. Što kaže Njegoš: Krvnici jaki i opaki satraće nam pleme u semenu. Dakle, sa svih strana hoće da nas unište i ako mi sami budemo zaboravljali i olako to shvatili – da, nestaće nas“.
Umesto žena-heroja u ratu i porodici, uzori devojčicama – starlete
S druge strane, priča o tome šta se jednoj savremenoj devojčici danas nudi kao uzor dovela je do toga da „gubi decu u školi“. Devojčice napuštaju školu, ne žele da budu školovane jer neće imati osiguranu egzistenciju jer se od „završenih fakulteta i čestitog rada živi teško“.
„Mnogo je lepše biti neka koja snima svoje golo telo i slika se u Abu Dabiju, Njujorku itd.“
Dodaje da joj se dešavalo da učenice nije izvela do završetka srednje škole jer su želele da budu starlete, što je njoj strašno „i kao profesoru, i kao majci, i kao ženi“. Kao konzervativna Srpkinja smatra da naše tradicionalno vaspitanje nije smelo da se menja, ali se promenilo i zato sad imamo „agresivne devojčice koje su mnogo agresivnije od dečaka“.
„Heroine Velikog rata su bile jake i moćne ali su se sve, osim Mare Petrović kojoj je amputirana noga tokom Kajmakčalanske bitke, ostvarile kao majke. Sve su one mogle da budu ratnice i čine herojska dela, ali su u svojoj kući bile supruge i majke pa su i na tom polju bile junaci“, zaključila je Milena Kovačević.
