Odlomak iz knjige Nestanak velikog brata – 2012.
Boris Tadić i Ivica Dačić su u subotu 18. oktobra 2008. godine, tačno u podne, potpisali Deklaraciju o političkom pomirenju. Pomirili su se tzv. socijalisti i neokomunisti (globalisti). Prirodno. Ali, šta ih je do tog trenutka razdvajalo? Zar Socijalistička partija Srbije nije, zajedno sa Srpskom radikalnom strankom, „dokazano u Haškom tribunalu“, izazvala ratove na prostorima prethodne Jugoslavije i, zamalo, Srbija i Srbi, zbog njihovog načina vođenja države i shvatanja jezuitskog „novog svetskog poretka”, nisu proglašeni krivim za genocid? Zar su zaludno ili nepravedno, stradali u Hagu Slobodan Milošević i Vojislav Šešelj?
Demokrate su ih, ponosno i prkosno, poslale pred međunarodni sud, osnovan od onih koji su bombardovali Srbe i Srbiju. To što članice Saveta bezbednosti nisu sprečile napad na SRJ dodatno dokazuje da je reč o antisrbskoj, jezuitsko-vavilonskoj zaveri. Na mig vavilonaca iz Evropske komisije, posle poslednjeg u nizu misterioznih, demokratskih, cesidovskih izbora u Srbiji, spojili su se srbski globalisti i internacionalisti. Ko se promenio: socijalisti ili demokrate? Da li je potrebno da se neko od njih promeni da bi ostvarivali svoje ciljeve? Šta ih to sada objedinjava? Po čemu su se razlikovali?
Gde god je za istinu potrebna hrabrost, tu nema Boga niti budućnosti. Knjige napisane u vreme Tacita, Rudolfa Arčibalda Rajsa, Radoja Domanovića i Vladimira Dvornikovića, samo pokazuju da Kurtu i Murtu nisu izmislili Srbi, a da su Kurta i Murta dobri sinonimi za internacionaliste i globaliste.
Jezuitski vavilonci poništavaju Srbe
Jezuiti vavilonci copyKljučna rečenica o odnosu Zapada prema najvećem balkanskom narodu izgovorena je 16. januara 2001., u vreme kada Srbi više nisu razmišljali o opstanku u novom ambijentu, nego o tome da zauvek ne nestanu, budući da je njegova istorija postala zapis o rasrbljavanju i gubljenju teritorija, tekovina i kulture.
Rejmond Kent, profesor na Berkliju, u poruci Vesliju Klarku, uskliknuo je: „Bravo! Srbe ste gađali baš u gene.” Dva dana kasnije, 18. januara, Bil Klinton je dekretom ukinuo deo sankcija protiv Savezne Republike Jugoslavije. Ostale su „samo” sankcije u nadležnosti američkog Kongresa. Mnogi razboriti ljudi obradovali su se istog dana i vesti objavljenoj na Zapadu da je razobličena prevara o navodnom masakru koji su počinili pripadnici Vojske Jugoslavije i MUP-a Srbije nad civilnim Albancima u kosovsko-metohijskom mestu Račak.[1] Dokazano je da su Vilijem Voker i misija OEBS-a svesno ignorisali nalaze finskih patologa, snimke kamermana „Asošijeted presa” i svedočenja novinara „Monda” i „Figaroa”. Potvrđeno je, dakle, da srbska policija i vojska nisu masakrirali nedužne Albance, već da su se obračunali sa teroristima iz paravojnih jedinica. Uostalom, „Slučaj Račak” je do kraja razobličen 5. juna 2002. godine, kada je komandant tzv. Oslobodilačke vojske Kosova Šukri Buja priznao, da su u Račku bile njegove jedinice 15. januara 1999, što su poricali svi prethodni svedoci. Naravno, bilo je kasno, budući da je navedena Vokerova obmana, uz optužbe da građani Srbije podržavaju Slobodana Miloševića i da vojska i policija izazivaju humanitarnu katastrofu na Kosovu i Metohiji, poslužila kao povod za bombardovanje i raketiranje građana Srbije i srbskih tekovina.
Budući da su retki ljudi u svetu, koji javno napadaju i optužuju svoje sunarodnike, srbski nadnacionalisti (demokrate, globalisti) upali su u sopstvenu političku klopku (zapravo „vrzino kolo”). Oni se zbog samopljuvanja toliko razlikuju od svih drugih ljudi u svetu, da liče samo na Srbe i Jevreje iz vremena njihovog stradanja u Hitlerovim logorima. Tako se standardni antinacionalisti, u ovom slučaju antisrbi, ponašaju paradoksalno: suštinski i arhetipski – najsrbskije. To se ponavljalo mnogo puta u procesu rasrbljavanja (za vreme latinizacije, germanizacije, arbanizacije, pokatoličavanja, islamizacije, pomakedončavanja, pocrnogorčavanja…). Samo „Srbi” mogu da kažu: „pustite vi tuđe zločin(c)e – gledajte svoje”. Jeste to hristosoliko ponašanje, ali je neobično što ga zahtevaju neznabošci, marksisti, titoisti, vavilonci, sluge „velikog brata”. Zato zlikovci iz NATO-a nikada neće stići pred lice pravde, niti odgovarati za ubistvo novinara u Radio-televiziji Srbije. Ispostavilo se da je za zločin koji su počinili piloti i raketaši NATO-a odgovoran samo Dragoljub Milanović. Svaka čast svim demokratama i svim pravnicima sveta! Uostalom, svima koji slušaju „humaniste” i „humanitarce” jasno je da oni potomcima svetog Save poručuju: Što pre optužite i kažnjavajte sami sebe.
Treba verovati da se istorijski ironični apsurdi ne događaju samo na srbskim prostorima. Stoga je veoma zanimljivo kakvi su se preokreti dogodili pod uticajem nadnacionalnih ideja Zapada, kao ideologije osvajanja. Na primer, u Drugom svetskom ratu nacionalisti su bili monarhistički nastrojeni četnici, budući da su se borili za nacionalnu Jugoslaviju. Naspram njih, u partizanima, bili su nacionalno neopterećeni komunisti – borili su se za internacionalnu Jugoslaviju. Početkom 21. veka nadnacionalisti su, zastupajući interese megakapitalista, pomirili sukobljene strane iz Drugog svetskog rata, na proslavi 50-godišnjice pobede nad fašizmom. Svečanosti obeležavanja 50-godišnjice pobede nad fašizmom održane su u Parizu, gde je vojnoj paradi prisustvovalo 77 šefova država i vlada, a zatim i u Moskvi, gde je 9. maja 1995. godine tadašnji predsednik SRJ socijalista Zoran Lilić na glavnoj tribini dobio počasno mesto – neposredno iza govornika. Globalisti (demokrate zadojene liberalnim kapitalizmom) sigurno nisu to učinili nekakvom protokolarnom omaškom. Ipak, samo tri meseca kasnije Srbi su njihovom odlukom u najvećem progonu u istoriji iz srbskih Krajina proterani u Srbiju.
Sve se obrnulo
Komunisti nacionalisti copyZanimljivo je da se zbog planova vavilonaca posle Drugog svetskog rata u Srba sve obrnulo. Potomci nekadašnjih četnika (nekadašnji nacionalisti) u Crnoj Gori (koji se sada izjašnjavaju kao Crnogorci) bore se za mondijalizam (suštinski internacionalizam). Potomci partizana – komunisti i socijalisti (bivši internacionalci) – bore se više nego ikad za nacionalnu (srbsku) Crnu Goru. Da nije tako, razdor ne bi postojao. Bili bi svi u istom jatu ili kao nacionalno privrženi Srbi ili internacionalno, globalistički odrođeni Crnogorci.
U Srbiji nacionalne stranke, koje se u svom programskom opredeljenju vezuju za ime monarhiste Draže Mihajlovića, poput Srpskog pokreta obnove, postale su po mnogo čemu mondijalistički nastrojene, a socijalisti, proistekli iz Saveza komunista, do najnovijeg spoja sa demokratama, bili su izolovani od sveta, iako je reč o dojučerašnjim komunistima, suštinskim internacionalistima – globalistima. Uostalom, koliko su komunisti i socijalisti suštinski internacionalno opredeljeni, pokazuje činjenica da su se od početka odrekli pravoslavlja u korist međunarodne saradnje i Trećeg sveta.
Ipak, najuspešniji na međunarodnoj sceni su srbski mondijalisti u nevladinim organizacijama, koji (ne)svesno primenjuju tipično srbske već navedene kriterijume samoodricanja,[2] na već trasiranom putu ka konačnom samoistrebljenju i nestajanju. Čelnici pomenutih „neprofitnih organizacija” neprestano izmišljaju, stvaraju i režiraju „šovinističke farse”, u kojima optužuju Srbe za neofašizam, antisemitizam, antievropeizam, antiamerikanizam i antiglobalizam. Samokritika, samooptuživanje i rasrbljavanje (p)ostali su srbski specijalitet.
Zar nije zanimljivo, što je neko uspeo da „zavadi” srbske internacionalce toliko, da se u Srbiji i dalje gaji koncept „dve Srbije” (s jedne strane nacionalisti, a s druge – internacionalisti) i da nacionalno pomirenje, koje je postignuto u Skupštini Srbije, nije zaživelo, niti ga iko više spominje. Napravljena je podvala u kojoj stradaju Srbi (nacionalisti), u fingiranoj optužbi, koju su za vreme planiranog razbijanja Jugoslavije na brzinu stvoreni globalisti (preimenovani internacionalisti) usmerili ka doslednim internacionalistima – bivšim komunistima.
Demokrate, nastale američkom odlukom da se u Jugoslaviju uvede kapitalizam i višepartijski sistem, počele su javno da optužuju Miloševićeve socijaliste (sledbenike Josipa Broza Tita, svoje ideološke istomišljenike) za ratna razaranja Jugoslavije. Uostalom, poznato je da je CIA, prema pisanju „Vašington posta”, odabrala anacionalnog ili internacionalnog Slobodana Miloševića za „ključnu ličnost” na Balkanu. Javnost isto tako zna da su „Iluminati“ preko njega u Dejtonu obezbedili da Srbe na dva dela dele reke Tara i Drina. Čovek koji je posle komunističke autokratije uveo u Srbiju demokratiju, višepartijski sistem, kapitalizam i građansku državu, demokratski je uklonjen sa vlasti 2000. godine, a zatim i likvidiran.
Srbski internacionalisti protiv Srba
Nevladine organizacijeInternacionalisti su, sticajem okolnosti planiranih u Strazburu i Briselu, predali Kosovo i Metohiju NATO-u pod protektorat. Potpuno je svejedno da li je to učinio Slobodan Milošević, dr Vojislav Koštunica ili dr Zoran Đinđić. Srbi još nisu shvatili koliko su važnu ulogu prozapadni internacionalisti odigrali u cepanju srbskog nacionalnog bića.
Rezultat svih internacionalnih zahvata u toku i krajem 20. veka svodi se na nepobitnu istinu: da su Srbi prognani, obeznanjeni i ostali podeljeni u dva tabora. Nekom to u Srbiji i dalje odgovara. Nesporno je da takva podela i razdor među Srbima odgovara srbskim neprijateljima, odnosno antinacionalistima iz vavilonsko-jezuitskog, iluminatskog lagera.
Već pomenuta antinacionalna izjava princa Bernarda navodi na zaključak da su mondijalisti, ne bi li razbili SFRJ, SRJ, SCG i Srbiju, uspeli da socijalističku, prokomunističku, internacionalnu, ateističku, antisrbsku vlast Slobodana Miloševića pretvore u omraženi režim i optuže ga za nacionalizam.
Demokratska rašomonijada nastavljena je mondijalističkim optužbama da su internacionalno nastrojeni članovi JUL-a bili i ostali nepopravljivi komunisti. U isto vreme jedan od najuglednijih globalista sveta Zbignjev Bžežinski, u knjizi Između dva doba, o marksizmu je napisao: „Marksizam je istovremeno pobeda spoljašnjeg, aktivnog čoveka nad unutrašnjim, pasivnim čovekom, i pobeda razuma nad verom.” Možda ideolog „novog svetskog poretka” nije shvatao koji su njegovi pobornici.[3] Poseban apsurd je činjenica da globalisti i internacionalisti (demokrate i socijalisti) govore o veri. Reč je o beskrupuloznom licemerju, budući da je bezbožnost njihova zajednička osobina.
Srbske vlasti, razapete između sve siromašnijih sopstvenih građana i mamonizovanih globalista, koji su prodrli na Balkan nastojeći da regionalizuju svet, bez doktrine odbrane kao kriterijuma za odnos prema stvarnosti, ratu i budućnosti, (za)lutale su između 1989. i 2000. godine u novom iluminatskom lavirintu. Zamerile su se pri tom i sopstvenom narodu i njegovim razbijačima, koji su primenili višedimenzione operacije.
U strahu od prepoznate snage nadolazećih vavilonaca iz Evropske komisije, te vlasti podilaze njihovim idejama i mentorima. Zato nije čudno što se tako usrdno i iskreno grle, ljube i miluju Boris Tadić, Ivica Dačić, Milutin Mrkonjić i Dragan Đilas, konačno pomireni istinski istomišljenici, najavljeni u Direktivi 20/1 Saveta za nacionalnu bezbednost SAD, još davne 1948. godine. Svojim „pomirenjem“ stvorili su još jednu besmislicu. Neprijatelji Srba veoma dobro znaju da je saradnja tzv. srbskih demokrata sa njima zasnovana na strahu i da se iza diplomatskih osmeha krije istinska mržnja uplašenih neznabožaca. Oni znaju da su demokrate ateisti, koji bi zbog straha od smrti sarađivali i sa samim đavolom. S druge strane, znaju da su nacionalisti većinom vernici, koji se ne boje smrti pošto veruju u besmrtnost duše. Stoga su nacionalisti uvek iskreni. Neprijateljima je uvek bolje da sarađuju sa ljudima koji imaju svoj, iskren, čvrst politički stav – ne daju svoje po cenu života i smrti.
Uostalom, kada je reč o internacionalcima i nacionalistima, treba da bude svima jasno da su internacionalističko licemerje i perfidije proistekle iz njega, uzrok svih ljudskih nedaća i stradanja. Sve novije ratove izazvali su internacionalisti, a sadašnje izazivaju i vode globalisti. Nacionalisti se ne zovu pravim imenom, jer su im ime dali internacionalisti, u čijim rukama se nalaze sredstva informisanja. Nacionalista je u stvari narodnjak, roditelj, koji ima veze sa narodom (rodom), a ne nacijom. Nacije su stvorili internacionalisti. Nijedan narodnjak ne bi izazvao rat, jer on čuva svoju decu, rodbinu, očevinu, otadžbinu, tekovine, predanja, mitove, veru, kulturu… Internacionalisti, osim ako nisu zalutali iz neznanja u tu skupinu ljudi, većinom su ateisti, koji nemaju svoje svetinje, a tuđe ne poštuju. Njihova jedina tekovina su krvavi ratovi u kojima pohlepni finansijeri troše indoktrinirane ljude radi osvajanja i preotimanja svega što su narodi vekovima i milenijumima mukotrpno stvarali.
Svetozar Radišić
www.svetozarradisic.com
[1] Mnogi ljudi ne znaju da insceniranja vezana za Markale, Srebrenicu i Račak nisu originalna. Lažne predstave upućene u javnost često je koristio Hitlerov ekspert za moral i medije Jozef Gebels. Jedan od primera je „pokolj koji je učinila Crvena armija u mestu Nemersdorf”. Nemačkom narodu je predstavljeno na fotografijama i u filmskim novostima da su u tom mestu ruski vojnici u pokolju ubijali decu, silovali žene i gole ih zakucavali na vrata. Dvadeset šest ubijenih civila pretvoreno je u 72, a među žrtve iz tog mesta ubrojane su sve iz okruga Gumbinen. Čudno je da su se na „stratištu”, koje se tada nalazilo iza redova „Crvene armije“, odmah posle „pokolja”, okupili pripadnici nemačke tajne policije, komisija Partije, komisija Bezbednosne policije iz Tilzita i komisija Komande Severoistok SS jedinice Kurt Egers. Među sastavljačima izveštaja o zločinu bio je i prof. dr Karl Gebhard, lični lekar Hajnriha Himlera. Danas su najpoznatiji eksperti za tu vrstu operacija u Si-En-Enu. No, te vrste operacija događale su se i pre Drugog svetskog rata. Zaista je dug njihov niz.
[2] Da se Srbi vekovima ne odriču svoga naroda, bilo bi mnogo manje Hrvata, bosansko-hercegovačkih muslimana, Šćipetara, Crnogoraca, Makedonaca, a mnogo više samosvesnih Srba.
[3] Sasvim logično mišljenje masona koji je iniciran u obredu staroegipatske magije, a ostao je u duši internacionalista. Međutim, taj stav više kazuje o ljudima koji vode Sjedinjene Države, nego o „otvorenom društvu“ i globalizmu koje on zastupa.
