Srbi agresori, Albanci starosedeoci!?

2
2596

albanijaSvojevremeno sam pisao o skandaloznom udžbeniku za šesti razred osnovne škole, u kojem se tvrdi da su Albanci, kao potomci Ilira, starosedeoci Balkana i da su Srbi doseljavanjem na ove prostore zauzeli albanske teritorije. U tom udžbeniku se između ostalog govori o makedonskom narodu, koji je postojao još u vreme doseljavanja, srpskim pretenzijama na susedne zemlje i o tome da su većina velikaša (Jugovići, Toplica, Kosančić) koje spominje narodno predanje izmišljeni [1]. Problem sa pomenutim udžbenikom je u tome da ga je finansirala država kroz Zavod za udžbenike, da se samim tim koristi u obrazovanju dece i da se tim neistorijskim činjenicama preoblikuje srpska svest i legitimišu teritorijalne pretenzije Albanaca na srpske teritorije.

Međutim, u udžbeniku za drugi razred gimnazije se otišlo još dalje, te se istovremeno i navodi i ne navodi da su Albanci Iliri, ali se nedvosmisleno tvrdi da su starosedeoci. Prvo se iznosi tvrdnja da su Albanci bili starosedeoci pod tim imenom i da su ih Srbi zatekli pri dolasku na Balkan. Naime, u uvodu odeljka Doseljavanje Slovena na Balkan kaže se da, „sklapajući različite plemenske saveze, Južni Sloveni trajno su naselili Balkansko poluostrvo tokom 6. i 7. veka. Tu su zatekli starosedelačko stanovništvo – Grke, Romane, Arbanase i Vlahe“. [2]. Dakle, prema ovoj iznesenoj tvrdnji, ispada da su Albanci (Arbanasi) oduvek pod narodnim imenom bili prisutni na Balkanu, a da su Srbi naselili njihove teritorije, i tu se nikakvi Iliri ne pominju. Međutim, samo par stranica kasnije, navodi se da „u planinskim predelima oko Drača i današnje Albanije zadržali su se Arbanasi, potomci delimično romanizovanih Ilira. Oni su vodili prevashodno stočarski način života. Etničku posebnost su održali i tako što su zadržali svoj arhaičan jezik. Deo Slovena koji je došao u krajeve koje su naseljivali Arbanasi primio je, usled jačeg uticaja njihov jezik, njihove običaje i način života“ [3].

Na ovom mestu, tvrdi se da su Albanci zapravo poreklom Iliri, što korespondira sa tvrdnjom iznetom u udžbeniku za 6. razred osnovne škole i čini se da je prepisano iz jedne njegove ranije verzije. Stoga bi bilo dobro da se Šuica i Majranović-Dušanić prvo dogovore pre pisanja udžbenika o istorijskim činjenicama pre nego što ih stave na papir, a još je gore ukoliko se jedno od njih nije dogovorilo samo sa sobom, pa je iznelo dve suprotne tvrdnje koje se slažu samo u jednoj političkoj, a ne istorijskoj kvalifikaciji o Albancima kao starosedeocima.

SLEPI ZA ISTORIJSKE DOKAZE

Već sam pisao o argumentima koji opovrgavaju tezu o starosedelačkom poreklu Albanaca i ostaje nejasno zašto je albanska propaganda školsko štivo za obrazovanje srpske dece. Međutim, nastavak ove tvrdnje iznete u udžbeniku je frapantiji, i on govori o arhaičnom jeziku Albanaca i njihovom uticaju na došljake – Slovene a zaboravlja se da Albanci do 1908. godine nisu imali ni svoje pismo i da na Balkanu nema njihovih kulturnih spomenika, već srpskih, koji se svakodnevno ruše i zatiru, što je često odlika kulture koja je na nižem stepenu istorijskog razvoja u kontekstu istorijskog trajanja.

Da Vas podsetimo:  24. MARTA POKAŽIMO DA ZNAMO KO NAM JE NEPRIJATELj A KO PRIJATELj

Kao što sam u kritici udžbenika za osnovnu školu napominjao, odavno je utvrđeno da Albanci nemaju pomorsku i ribarsku terminologiju, čime nam je nemački lingvista akademik prof. dr Gustav Vajgand (G. Weigand, 1860–1930) dokazao da Albanci nisu Iliri. Ovo je jedan od njegovih dvanaest čuvenih argumenata koji su prevedeni, objavljeni i prodiskutovani (pa i usvojeni) od svih svetskih priznatih istraživača. Štaviše, i od samih albanskih trezvenih naučnika, lingvista, istoričara i akademika, kao što su akademik prof. dr. Eqrem Çabej (1908-1980), dr Ardian Klosi, Ardian Vehbiu, Fatos LJubonja i puno drugih. Bez obzira na to što je naučni svet prihvatio istinu o poreklu Albanaca, albanske vlasti, podržane od kvazinaučnih teorija, nastavljaju da tvrde da su poreklom Iliri. Time su preplavili svoju literaturu, počev od bukvara, koji stavljaju u ruke svojoj deci od prvog dana škole, pa sve do “naučnih” studija i disertacija.

Kada se već deca uče ovakvim stvarima, valjalo bi im bar izneti suprotne teorije o dolasku Albanaca na Balkan. Na primer, Đorđe Janković sa stručno- naučnog skupa o poreklu Albanaca kaže da je „za sada skoro nemoguće proučavati prošlost Albanaca arheološkim metodama, jer gotovo da nema takvih podataka o njima. To nije neobično, zato što su današnji Albanci mešavina različitih etničkih komponenti, odnosno različitih kultura. Oni koji su dali ime ovoj novoj naciji zabeleženi su prvi put tek u 11. stoleću, pod etnonimima Albani i Arbani (Ferjančić, 1988). Oni su bili doseljeni stočari i zato su arheološki teško prepoznatljivi – nisu poznati po trajnim naseljima ni zanatskoj proizvodnji; trebalo bi tražiti njihova groblja u planinskim predelima. Stočari ranijih epoha, kao Hunobugari ili ugarsko pleme, nisu zabeleženi po sopstvenoj grnčarskoj proizvodnji, koja je najčešći arheološki nalaz u naseljima, već po grobljima i grobnom inventaru, kojima se mogu pratiti njihove seobe izvan matičnog prostora. Pisani izvori i jezik ukazuju na raznorodno poreklo albanskih plemena, među kojima ishodište najznačajnijih Arbana (Šiptara) i Mirdita – Mardaita treba tražiti u prednjoj Aziji, od Kavkaza do Sirije. Za sada postoji samo jedan arheološki nalaz na području Albanije, koji odudara od opštih slovenskih osobina jugoistočne Evrope i upućuje na azijsko poreklo… Od 1945. počinje propaganda da su i Metohija i Kosovo bile ilirske oblasti, prema tome i albanske, jer je pod okriljem fašističkih sila, Italije i Nemačke, prvi put oblikovana Velika Albanija. Tada je već propagandno bio utvrđen stav da su Albanci potomci Ilira. Zato je jezgro Ilira traženo samo u severnoj Albaniji i Crnoj Gori, uprkos tome što je arheološka nauka i tog doba i naših dana raspolagala dokazima da se matično ilirsko područje nalazi na dinarskom prostoru. Usledile su rasprave o Dardaniji, koja se u rimsko doba prostirala u današnjoj južnoj Srbiji i severnom delu Republike Makedonije; da bi se dobio prostor za današnje Kosovare, u Dardaniju je uključena i Metohija, a Dardanci su proglašeni za Ilire. Staro Hvosno, današnja Metohija, od Albanaca prozvana Dukađin, geografski je povezana sa zapadom, sa jadranskim slivom, a ne sa crnomorskim slivom, kao Kosovo. Geografski i arheološki apsurdno, iz propagandno političkih razloga, dve različite stare kulturno istorijske oblasti su povezane u jednu. Deo Dalmacije je pripojen Dardaniji, koja je nekada bila u sastavu rimske Gornje Mezije (a ona je obuhvatala ceo sliv Morave), ne bi li se Kosovari, kao navodni potomci Ilira, istorijski utemeljili na tuđoj zemlji. Proglašavanje novonastalih Kosovara od Albanaca naseljenih na Kosovo u dvadesetom stoleću, za potomke Dardanaca, ima dugoročan cilj“ [4].

Da Vas podsetimo:  Doktrina nesvrstanih i posredovanje Beograda u ukrajinskoj krizi

ALBANCI VRAĆAJU SVOJE

Bilo kako bilo, valja se setiti da obrazovanje dece i ove udžbenike mi, kao građani ove zemlje, finansiramo. Dakle, mi plaćamo stranu propagandu koja našoj deci kvaziistorijski i kvazinaučno objašnjava kako su potomci došljaka koji su uzurpirali starosedelačke zemlje. I onda se, razume se, sam nameće zaključak da staroseoci Albanci ne otimaju srpske zemlje, već vraćaju svoje nazad. Verujem da će nas ova fenomenalna politika obrazovanja daleko odvesti. Ovaj udžbenik boluje od još nekoliko nesrećnih tvrdnji koje se izdaju za istorijske činjenice, te se tako kaže da „kao posledica različitih istorijskih procesa i novonastalih etno-političkih okolnosti na Balkanu, tokom 20. veka definisan status nacije stekli su i Makedonci, Crnogorci, Muslimani i Bošnjaci“ [5].

Prvo, ne ulazeći u pitanje započinjanja procesa konstruisanja novih nacija iz srpske nacije nakon 1945. godine, treba reći da su u pitanju bili politički procesi, a, drugo, teško da su tada stekli definisan status nacije. Treće, molio bih pisce udžbenika da mi objasne koja je to muslimanska, a koja bošnjačka nacija, i gde žive pripadnici ove dve nacije? Kad smo već kod toga, mogli bi da pojasne po čemu se razlikuju? Konotacija ovakvih „činjenica“ u udžbeniku je uvek dnevnopolitička, te se tako navodi da se „za vreme dukljanskog kralja Bodina Bosna nalazila u sastavu njegove države. Već početkom 12. veka ona se osamostaljuje i njena istočna granica se uspostavlja na srednjem toku reke Drine. Na čelu Bosne nalazio se ban… Posle njegove smrti 1180. godine, bosanski ban Kulin priznaje Ugarsku kao svog sizerena, ali veštom politikom završava društvene i verske osobenosti koje su u Bosni postojale“ [6].

To potenciranje na istorijskom kontinuitetu Bosne kao države koja neguje društvene i verske osobenosti je toliko dnevnopolitička da o njoj zaista ne vredi trošiti reči. U svakom slučaju, siguran sam da ćemo ovim tempom usvojiti i crnogorske teorije o postanku nacije, te će naši unuci vremenom učiti da su crnogorci potomci staroseoca Balkana. Sa tom propagandom se odavno počelo, a ako ne verujete, obratite pažnju na sledeće navode: „Istoričari su utvrdili da preci današnjih Crnogoraca nijesu Srbi, već stari dukljanski Sloveni etnički pomiješani sa balkanskim starosediocima. Stvaranje srpske nacije u Crnoj Gori počelo je tek u 19. vijeku, kao posljedica djelovanja Sima Milutinovića Sarajlije, kao i propagandno-špijunske djelatnosti predviđene Načertanijem, tajnim programom ‘spoljne i nacionalne politike Srbije na koncu 1844. godine’. Do 19. stoljeća pojam ‘Srbin’ je za stare Crnogorce označavao isključivo pravoslavca i nije se odnosio na etničku pripadnost, kao ni nazivi ‘Latinin’ i ‘Turčin’ za katolike i muslimane (viđeti odgovor na pitanje br. 4). Naziv ‘Srbin’ je tek s Petrom II Petrovićem NJegošem u Crnoj Gori počeo dobijati nacionalno značenje. NJegošev učitelj u ranoj mladosti bio je pjesnik Sima Milutinović Sarajlija, velikosrpski nacionalista i špijun, pod čijim je snažnim uticajem NJegošu nametnuto uvjerenje da su Crnogorci dio srpskoga naroda. Ova zabluda je masovno prenijeta Crnogorcima preko Gorskoga vijenca i u njemu stvorene ideologije kosovskoga mita“ [7].

Da Vas podsetimo:  Zapad ne pušta niz vodu Nebojšu Stefanovića

Da. Pretpostavljam da su i tada starosedeoci crnogorci pisali i govorili (ś). Ove idiotarije i šovinističke propagandne delatnosti u vidu pamfleta nisu problem sve dok ostaju na nivou pamfleta. Problem je kada postanu zvanična naučna istina koja onda, na nekakav volšeban način, nađe put upravo do srpskih škola. Prava tragedija u svemu ovome je što mi finansiramo ovo propagandno trovanje naše dece, ovu ideološko-dnevnopolitičku zloupotrebu koja se ponavlja i u osnovnoj i u srednjoj školi. Nemojte samo da se čudite stavovima ovako obrazovane dece kada jednom porastu. Uostalom, kad već govorimo o poreklu, što ne objasniše deci etničko poreklo albanskog heroja Skenderbega?

_________

Uputnice:

[1] http://www.nspm.rs/kulturna-politika/srpska-istorija-u-udzbeniku-sestog-razreda-osnovne-skole.html

[2] Istorija za 2. razred gimnazije opšteg i društveno-jezičkog smera, str. 51, Smilja Marjanović-Dušanić i Marko Šuica, Zavod za udžbenike, Beograd, 2012. god

[3] Ibid., str. 55

[4] http://www.rastko.rs/kosovo/delo/11620

[5] Ibid. str. 52

[6] Ibid. str. 72

[7] http://crnogorskapitanja.wordpress.com/about/

Milan Damjanac

srbin.info  / Novi standard

like-button.net here

wordpress-themes.org here

 

2 KOMENTARA

  1. Ganjola Nedžad je sigurno Albanac – i to od onih koji sasvim dobro znaju da nisu ni autohtoni, niti Iliri, ponjanje i Pelazgi.
    Ovi Albanci, gde god vide kakvo tamnilo, hitaju da to zatamne još više, kako bi se tako prikrila istina koja im se ne sviđa i navela voda na njihov mlin, da su im preci božanstveni Pelazgi, koji su im sišli sa neba.
    Nauka o poreklu Albanca ima vremena što je dokazala da Albanci nisu autohtoni ni u samoj Albaniji, kamo li na Kosmetu, gde su stigli kao dijaspora posle turske okupacije, što su priznali i sami albanski istoričari.
    Besmislica o poreklu od Pelazga oborena je od vremena konstruktivnom studijom akademika, prof. dr Gustava Mejera, koju su prihvatili i albanski istoričari.
    I pretendiranje da su poreklom od Ilira je oboreno samom činjenicom da su u Albaniji (U oblast Mat !), stigli u X (desetom) veku naše ere, kako to priznaje albanski Bog albanologije, akademik, prof. dr Eqrem Čabej. U to vreme, ne u Matu, već širom Balkana nije bilo žive duše ilirske. Tada su se Ilirima zvali Srbi, koji su 548.godine ušli u Drač, pupak Albanije. Albanci su u to vreme bili na padine Karpata i Bekida, u Rumuniji.
    Milan Damjanac vidi se da je prelistao moje delo KO SU ALBANCI ?, ali bi dobro bilo da to delo i prostudira, pa ako konstatira da bilo što u tom delu ne stoji, neka o tome piše. Uzimati iz tuđeg dela ovo i ono, a ne spomenuti to delo, ni ime autora, nije pošteo. Ili nije svestan da upravo to traže ovi Albanci (mislim Enverovci !), a i Titoisti ?!

  2. ima hiljadu teorija na ovo pitanje citao sam ih mnogo,svako na svoj nacin pokusava da objasni a ni jedna tvrdnja nije tacna i nije poduprijeta dokazima,znaci sve je u domenu nagadjanja nema ni cvrstih arheoloskih dokaza

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime