Srbi, danas i ovde: Izazovi i odgovori – razgovor sa hadži Bratislavom Nikolićem, fondacija „Prijatelj Božji“

1
811
Vladimir Dimitrijević / Foto: printscreen

DUHOVNO STANjE SRBA DANAS

U kakvom je duhovnom stanju naš srpski narod danas? Koga vidite kao uzročnika, da ne kažemo krivca, za takvo stanje?

Srpski narod nalazi se u složenom duhovnom stanju, u stanju duhovnog previranja koje nije slučajno. Ono je posledica viševekovnog života našeg naroda na jednom vrlo teškom prostoru. Da je bilo koji narod živeo na ovom prostoru – on to ne bi izdržao. Jer ako uzmemo činjenicu da je, kako je govorio sveti vladka Nikolaj, Srb milet bio najomrznutiji u turskoj carevini, da su Srbi stalno stradali braneći svoju veru i identitet, da su svakih 20-30 godina dizali ozbiljne pobune, da su se selili, bili sakaćeni i uništavani, pa da je posle toga došao jedna period kratkotrajne slobode i razvoja koji je prekinut strahovitim Prvim svetskim ratom kada je Srbija izgubila skoro dve trećine radno sposobnog muškog stanovništva, da su između dva rata imali ozbiljan identitetski eksperiment sa jugoslovenstvom, da je onda došao strahovit genocid u Drugom svetskom ratu, da je krajem 20. veka došao tragični rat za jugoslovensko nasleđe u koji su se umešale strane sile i koji je opet odneo mnogo ljudskih života i trajno zagadio naše prostore NATO bombama sa osiromašenim uranijumom, a da i ne govorimo o svemu što smo preživeli u komunističkoj borbi protiv Boga i srpskoga zaveta, onda nije nimalo slučajno da se mi nalazimo u tom previranju, da se nalazimo u jednom duhovnom stanju koje nije jednostavno da se izdrži, i u kome su mnogi orijentiri izgubljeni.

NOVO BUĐENjE KOSOVSKOG ZAVETA

Ipak, to ne znači da je srpski narod mrtav. Nedavno organizovane litije u Crnoj Gori koje su pokazale da tamošnji pravoslavni hrišćani ne žele da daju svoje svetinje pokazuju da, bez obzira na sve strahovite eksperimente koji su nad nama vršeni, ta sila svetosavskog i kosovskog zaveta i dalje postoji. Dovoljno je uzeti u obzir činjenicu da je Crna Gora u Drugom svetskom ratu ostala bez preko stotinu svojih sveštenika koje su uglavnom pobili komunisti, i koji su stradali na čelu sa svojim mitropolitom Joanikijem Lipovcem, da je posle rata strahovit pritisak bio na taj narod da se ne izjašnjava kao srpski, da je režim Mila Đukanovića, separatistički u početku a kasnije izrazito proNATOvski, učinio sve da Srbi u Crnoj Gori ne postoje i da, posle svega, ljudi ustaju i vrlo svesno se opredeljuju za Kosovski zavet i kreću putem koji je definisao Njegoš kao put “što na vjeru pravu ne pohuli, što se ne hće u lance vezati, to se zbježa u ove planine, da ginemo i krv proljevamo, da junački amanet čuvamo, divno ime i svetu slobodu“, dakle, kad se sve to uzme u obzir onda nam biva jasno da, iako smo mnogo uništeni, razoreni, satirani, i neprestano izloženi najstrahovitijim eksperimentima u vezi sa našim identitetom, ipak još uvek nismo mrtvi. To je činjenica. I činjenica je da su Srbi istorijski narod koji svoju protonacionalnu svest formira jako davno, još u doba Svetoga Save, i koji je od tada do dana današnjeg nije nestao, nije se pretopio u druge narode. To pred nas postavlja zahtev da ostanemo na visini naših svetih predaka i da, bez obzira na vrlo teške okolnosti u kojima smo se našli, od geopolitike do mistike, ne izgubimo iz vida da, kako reče Aleksa Šantić: “Mi znamo sudbu i sve što nas čeka, al’strah nem neće zalediti grudi, volovi jaram trpe, a ne ljudi, Bog je za slobodu dao za čovjeka“.

NAMANjIĆKO DOBA I MI DANAS

Ako se za trenutak vratimo u istoriju, koji biste period označili kao najvredniji i najuzvišeniji; koje su to vrline i dobre osobine krasile naš narod u njegovim, istorijski gledano, najuspešnijem periodu postojanja?

Srbi su, naravno, postojali mnogo pre Nemanjića. Oni su jedna drevni slovenski narod i savremena genetička istraživanja jasno pokazuju taj ključni slovenski elemenat u našem genetskom kodu. Srbi su, svakako, živeli ranije na Balkanu nego što se to govori u tzv. bečko-berlinskoj istoriografskoj školi. Srbi su imali svoje dinastije i svoje države pre Nemanjića. Međutim, činjenica je da je dolazak Svetoga Save, koji je od Boga poslat u srpski narod, formirao Srbe kao zavetnu zajednicu. Naime, kao što je govorio veliki srpski hrišćanski mislilac Žarko Vidović, srpski narod je zavetna zajednica, ili, kako je on često navodio Njegoša, “kolo oko Crkve“. Sve što je vredno u našem narodu oblikovalo se upravo na tom crkvenom identitetu, iz spremnosti da se služi Hristu bez obzira na okolnosti. Toga ne bi bilo bez Svetoga Save i svetorodne dinastije Nemanjića koja se u najznačajnijem periodu naše istorije našla na ovome mestu na kome se našla.

ZNAČENjE KOSOVSKOG ZAVETA

Zašto je taj period najznačajniji? On nije najznačajniji samo zbog državotvorstva i političkih uspeha koje smo u to vreme imali, pa čak nije najznačajniji ni zbog kulture koje je tada nastala. On je najznačajniji zbog eshatološkog opredeljenja za Carstvo Nebesko koje je, krvlju svojih vitezova, i svojom zapečatio Sveti knez Lazar u Kosovskom boju. Nijedan narod nije tako svesno i tako odlučno žrtvovao sebe za Hrista. Zato je ostalo Kosovo kao jedna zaista velika svetinja ne samo srpskoga naroda, nego svih pravoslavnih. Ja sam duboko uveren da je sudbina Kosova i Metohije povezana sa eshatološkom sudbinom čitavog čovečanstva.

Mi znamo da postoje jasna predanja na Svetoj Gori koja kažu da postoje tri znamenja koja će ukazati na kraj sveta: nestanak isposnice Svetoga Save u Kareji, sušenje loze Svetoga Simeona u Hilandaru i nestanak ikone Majke Božije Iverske, odlazak Njen iz Ivironskog manastira. To su tri velika apokaliptička znemenja posle kojih ne treba očekivati da će se čovečanstvo vratiti na bilo kakav put razuma nego će ostati na putu propasti.

Ali sam isto tako uveren da Kosovo i Metohija, kao zavetna srpska zemlja, kao eshatološka teritorija na kojoj je preko 1500 hramova i manastira sagrađeno (pored, recimo, drugih svetinja ostalih pravoslavnih naroda kao što je Pskovsko-Pečerska ili Kijevo-Pečerska Lavra), predstavlja jednu eshatološku teritoriju koju naši neprijatelji ne mogu uzeti, a ako je uzmu, to jest, ako se mi toga odreknemo, onda je zaista blizu kraj sveta. U tom smislu naš Srednji vek dao je ključnu meru i proveru srpskoga naroda – a to je mera i provera Carstvom nebeskim: zemaljsko je za malena carstvo a Nebesko uvek i doveka. To nikad nije značilo da mi ne treba da se borimo za zemaljsko carstvo.

ZEMALjSKO I NEBESKO

Oni koji Kosovski zavet proglašavaju pukim mitotvorstvom i koji kažu da je to nekakva nihilistička priča gde se mi odričemo zemaljskog radi nebeskoga, lažu. Ili ne razumeju ili lažu. Zašto? Zato što knez Lazar nije išao da bude poražen. Ali je on znao da, ako izgubi u zemaljskom smislu, on dobija u nebeskom smislu. I da njegova žrtva na Kosovu Polju neće biti uzaludna jer će kasnije procvetati mnogobrojnim pobedama. Kao što kaže veliki pesnik Momčilo Nastasijević u libretu opere “Đurađ Banković“ koji je radio sa svojim bratom Svetomirom (ima, u toj muzičkoj drami, jedna molitva naroda u trenucima kada srpski, Srbija, propada, kada je Smederevo sa svih strana opkoljeno Turcima, i ta molitva glasi ): “Propašću spasi; kad nije drugog leka kaznom nagradi za greh“. Tako se narod obraćao Bogu. Naši su znali da će stradati, ali su znali i da će vaskrsnuti.

I osveta Kosova o kojoj se govorilo pre 1912. podrazumevala je osveštavanje Kosova novom srpskom krvlju koja će tu teritoriju vratiti ne samo u geografski sastav Srbije nego joj dati i dodatno eshatološko opravdanje.

Nije nimalo slučajno da Momčilo Nastasijević duboko oseća tu činjenicu kad kaže da se mi propašću možemo spasiti. Propast države, kaže Vladika Nikolaj, značila je istovremeno i obnovu duše. Jer, Bog je, kaže, narodima dao državu da ima šta da propadne da im ne bi propala duša.

NEOZAREN STAROG OREOLA SJAJEM

Isto tako veliki pesnik Milan Rakić, čovek izuzetne evropske prefinjenosti, pod snažnim uticajem evropskog pesništva, istovremeno je bio čovek koji je ostao odan zavetu svojih predaka na jedan novi način, sa jednim novim senzibilitetom, krajnje individualno prihvatajući Zavet, i u svom kosovskom ciklusu pesama jasno pokazujući šta to znači. Naravno, tu pre svega mislim na pesmu “Na Gazimestanu“ u kojoj on jasno kaže da ‘neozaren starog oreola sjajem’ daće život za Otadžbinu znajući šta daje i zašto ga daje. Ali isto tako mislim i na pesmu “Nasleđe“ u kojoj on govori o tome kako je moderna generacija njegovih vršnjaka intelektualaca, prefinjena pa čak pomalo i dekadentna u izvesnim svojim pesničkim osećanjima, ona koja ipak ne zaboravlja pretke koji ‘umirahu ćutke na strašnome kolju’.

MILAN RAKIĆ NA SVETOJ ZEMLjI

Taj isti Milan Rakić koji je pisao pesme nije ostao samo pri pisanju pesama nego je herojski služio kao konzul Kraljevine Srbije u Prištini dok je to bila teritorija Turske, i bio dovoljno smeo da, uprkos pretnjama Arnauta, ode u Peć i poseti tamošnje Srbe bez ozbiljne oružane ratnje. A kada je izbio Prvi balkanski rat, on, koji je u to vreme bio u Ministarstvu inostranih poslova, nikom se ne javivši, prijavio se u dobrovoljačke čete vojvode Vuka, uzeo pušku i otišao da oslobađa Kosovo. Jedan je od prvih koji su ušli u Prištinu, izvadio zakopano zvono ispod tla na teritoriji srpskog konzulata i njime zazvonio, a zatim pohitao kod čoveka koji se zvao Džokle Čemerikić i koji je živeo u selu Skulane. Taj je čovek bio starac od preko devedeset godina i stalno je govorio Rakiću dok je ovaj bio konzul u Prištini: ‘Neću da umrem dok ne vidim srpski grb i srpsku šajkaču’. Kada je došao u selo Skulane i ušao u kuću Džokleta Čemerikića, Milan Rakić ga je zatekao na samrtničkoj postelji. Rekao je: ‘Čiča, došla je Srbija’. Starac se podigao sa postelje, skinuo mu šajkaču sa glave, celivao grb Kraljevine Srbije, vratio se na postelju i umro. Taj isti Milan Rakić doživeo je na Kosovu da recituju njegovu pesmu “Na Gazimestanu“ pred postrojenim pukovima i tada je, kako je sam kasnije priznao, prvi i jedini put u životu zaplakao ( jer, to je bio čvrst čovek staroga kova, nesklon plaču ).

I DANAS NA PUTU ZAVETA

Svi ovi primeri vezani su za Srednji vek. Kada je pisao “Jefimiju“ i kada je opevao Kosovo i njegovo nasleđe, Milan Rakić je istovremeno doživljavao što su doživljavali svi Srbi koji su oslobađali Kosovo – da ispred njihovih vojski idu Sveti knez Lazar i vitezovi i junaci Kosovskoga boja i zato su oni sa takvom snagom i silinom osvetili Kosovo i doživeli tu veliku apoteozu.

Ništa nije drugačije ni danas. Ivica Todorović, naš poznati naučnik u oblasti etnologije, zapazio je jednu vrlo interesantnu stvar. Posle udara na svetinje i narod naš na Kosovu 2004. godine, desilo se nešto krajnje zanimljivo. Umesto da to ljude uplaši, da ih odvrati od Kosova, ogroman broj Srba iz „uže“ Srbije, koji nikada do tada na Kosovu nisu bili, krenuli su u ovu svetu zemlju i počeli da obilaze svetinje i manastire i osetili Kosovo kao svoju teritoriju.

Šta to znači? To znači da postoji arhetipska osnova koju je postavio Sveti Sava a zapečatio svojom krvlju Sveti knez Lazar, i ja uprvo zbog toga kažem da je Srednji vek ključni period naše istorije.

SVETI SAVA I SRPSKI KULTURNI KLUB

Pogledajte jednu, opet da kažemo, neobičnu stvar. Srpski kulturni klub (SKK) između dva svetska rata, koji je nastao uoči rata, kada su Srbi zbog stvaranja Banovine Hrvatske bili na snažnom udaru separatističkih tendencija Hrvata, imao je u svojim redovima poznate srpske liberale. Ako hoćete, neki su od njih bili i masoni, ljudi koji su se zaklinjali u ideje Francuske revolucije, itd. Međutim, kada je trebalo srpskom narodu ponovo dati ideju za koju treba da živi, ništa ti inelektualci nisu mogli bolje da smisle od Svetoga Save i svetosavlja. Tako da je otac Justin Popović sarađivao u “Srpskom glasu“, glasniku SKK (Klub je vodio Slobodan Jovanović, a sekretar mu bio Dragiša Vasić ), pišući neprestano o Svetom Savi. I drugi autori su se bavili svetosavljem. Dakle, prošle su tolike godine, toliki vekovi, ideja liberalizma je trijumfovala, ideja sekularnog nacionalizma, ideja jugoslovenstva i u najvećoj krizi uoči rata srpski intelektualci mogu da se obrate samo Svetome Savi i Svetosavlju. Zato ja mislim da je upravo to osnova našeg identiteta i da je Srednji vek u kojem su Sveti Sava i Sveti knez Lazar dali Srbima konačnu ideju i duhovnu kičmu oko koje se okupljamo, da je to naš najznačajniji period.

ZAŠTO SRBI NISU KAO NEKAD

Šta se to dogodilo da Srbi, po rečima vladike Nikolaja, “…nisu više kano što su bili“?

Ja sam već o tome govorio. Znači, suština je u tome da je srpski identitet se našao na višestrukom udaru. U 19. veku je taj udar proisticao iz prihvatanja ideja zapadnog sekularizma i prodora partijsko-političkog duha koji je u mnogome kod nas shvaćen na religiozno-metafizički način. Kod nas su partije postale kao religiozne grupacije, pa su nastali mržnja i sukobi zbog tog partijsko-političkog duha i partijsko-političkih podela, i trovali su našu javnost, i našu sredinu. Tu je i činjenica da smo imali čak tri dinastije, Petroviće, Karađorđeviće i Obrenoviće, i to narodne dinastije dok su svi ostali narodi na Balkanu dobili nametnute dinastije sa Zapada. Bilo je, dakle, i dinastičkih surevnjivosti. Ako se tome doda da je naša inteligencija prihvatila ideje ateističko-sekularističke, onda, jasno je zašto je u 19. veku bio jedan veliki problem sa duhovnim identitetom našeg naroda.

Da Vas podsetimo:  Refleks mozga

Milan Jovanović Stoimirović, poznati novinar i književnik, koji je odlično poznavao vladiku Nikolaja, u svom tekstu napisanom povodom njegovog upokojenja 1956. godine kaže da, dok se nije pojavio jeromonah Nikolaj Velimirović, srpske intelektualce je bilo sramota da kažu da su verujući, a pazite, to je kraj 19. i početkom 20. veka. Tek kada je on pokazao kako je vera duboka i kako može biti povezana sa intelektualnim životom, stvari su se promenile.

JUGOSLOVENSKI EKSPERIMENT I KOMUNIZAM

Zatim smo imali snažan uticaj jugoslovenstva kao jednog identitetskog eksperimenta koji nas je mnogo skupo stajao, jer, kada je stvorena Kraljevina SHS, pričalo se o jednom „troimenom“ narodu, iako to nije bilo tačno, a zatim smo imali komunizam… Komunizam je bio bogoborstvo, i on je rušio svaki element srpskog duhovnog identiteta.

Pošto je pitanje složeno ja ću se zadržati samo na jednom banalnom primeru, na primeru kao je kroz popularnu kulturu u vreme titoizma rušen srpski identitet. Uzmite jednu stvar kao što je TV serija, u kojoj su igrali poznati glumci, koja i danas ima odjeka – “Ljubav na seoski način“; kako je u njoj prikazan patrijarhalni moral.

Znači, seljače Milorad se neprestano ismeva kao zaostao tip koji ne razume seksualnu revoluciju. Hajde da i to uzmemo kao neki krupni plan, pa da zaobiđemo temu. Ali, recimo, do kakvih se detalja išlo u antiverskoj propagandi? U kući stoji platnena kuvarica, znate ono “kuvarice manje zbori da ti ručak ne zagori“, gde je izvezena praseća glavudža a ispod piše “U Srbiji se ne posti“. Ili, recimo, najbolja naša TV serija za decu, “Neven“, koju je Timoti Džon Bajford uradio, koja izvanredno prikazuje nasleđe Čika Jove Zmaja. I sad vi tu imate uvodnu pesmu koju peva Mića Tomić, i umesto da se u njoj nađe ono što stoji u Zmajevom originalu – “pozdravljam vas, srpska deco…“ Tu je izmenjen stih, pa kaže “pozdravljam vas, vrla deco…“. Ne srpska deco. Ili, recimo, u to doba dečiji hor “Kolibri“ peva pesmu: “Sviraj lepo, Davide, ne sviraš za platu, nema kola lepštega nego u Banatu“. Ta pesma je, takođe, pesma Čika Jove Zmaja, i završava se stihovima u kojima se kaže da je taj bal dečiji, da su deca igrala, i bio je održan u selu Orlovatu na svetoga Mratu. I ta je strofa izbačena. To, na prvi pogled, izgleda kao sitnica, ali nije sitnica nego upravo ukazuje koliko se pažljivo radilo na razgradnji srpskog identiteta. Tako je bilo i u oblasti narodne muzike i u svim drugim oblastima.

NAŠE ODREČNE OSOBINE

Koje biste osobine i navike naveli kao najnegativnije i najpogubnije mane našeg naroda?

Ključna je sujeta i gordost. Kao što je rekao vladika Nikolaj – “Aoj, srpska neslogo, ćeri adske zmije, gde bi ti živela da Srbina nije?“ Ta gordost je nešto što nam nikad ne dozvoljava da priznamo drugome da je bolji. A, kako je govorio vladika Danilo budimski, Bog da mu dušu prosti, veliki srpski duhovnik, srpska viteška izreka glasi: “Ko zna bolje, široko mu polje“. Dakle, prostor srpske kulture, duhovnosti, politike, nauke ima toliko toga nerešenog da za svakoga ima mesta na narodnoj njivi. Međutim, mi to ne želimo da priznamo i onda smo vrlo često skloni da one ljude koji nam pružaju najviše od sebe nipodaštavamo, odbacujemo, preziremo itd. To nije nimalo slučajno i to je osobina koja pripada jednom narodu individualista.

NAROD INDIVIDUALISTA

Znači, Srbi su veliki individualisti i to, kažem, nije ni malo slučajno. Patrijarh Pavle je navodio iz dela jednog vizantijskog istoričara, koga zovu Pseudo- Mavrikije, iz 6. veka, da on, opisujući narode koji žive oko Vizantinaca, kaže nešto vrlo interesantno. Kaže, “… njih ne vredi podmićivati, ne zato što nisu podmitljivi, nego zato što njihove poglavice imaju toliko različitih mišljenja da ne znaš koga da podmitiš“. Znači, podmitiš jednoga a ovi drugi na to ne pristaju. Ja sam prvo mislio da je to neki apokrif, a onda sam zaista našao knjigu koja se zove “Vizantijski izvori za istoriju naroda Jugoslavije“ i tamo postoji odlomak koji kaže da Srbe ne možeš da podmitiš zato to imaju mnogo različitih mišljenja.

Vladimir Dvorniković, opisijući karakterologiju Jugoslovena koji su, ustvari, uglavnom Dinarci, to jest Srbi ( neki od njih pokatoličeni, neki islamizovani ), navodi jednu vrlo opasnu i štetnu osobinu našeg čoveka a to je da, kad neko nekoga osudi i kaže nešto ružno i negativno o njemu, on se ne raduje ako ga stvarnost demantuje i ako se ispostavi da je taj čovek, koga je on ružio, dobar i plemenit. Naprotiv, on će učiniti sve da tom čoveku podmetne nogu, da ga uvali u neko blato da bi posle mogao da kaže ‘eto, ja sam vam govorio…’. Dakle, to je najnegativnija osobina srpskoga naroda. Znači, sujeta koja se razvija u gordost, nepriznavanje onoga što vredi kod drugoga.

Mnogi naši veliki ljudi poput, recimo, Mihajla Pupina, doživeli su crnu nezahvalnost svoga naroda zbog toga. Ne samo Pupin, ali, on je, recimo, krupan primer; čovek koji je skoro celokupnu svoju imovinu dao srpskome narodu bio je strahovito klevetan i napadan kao egoista koji misli o svojim interesima, koji ne radi za srpstvo itd, itd. I do danas se ti repovi vuku i ozbiljni ljudi, hvala Bogu, uspevaju da naše velikane, poput Pupina, rehabilituju. Takva je, na primer, Aleksandra Ninković Tašić koja je na osnovu ozbiljne dokumentacije koju je izučila, pokazala da ništa od tih kleveta nije bilo tačno.

UZROCI NAŠEG PADA

Šta biste izdvojili kao najdominantniji uzrok našeg pada: jesu li to duhovni, geostrateški, opštecivilizacijski uzroci… ili neke druge prirode?

Suština je u tome da naši neprijatelji žele da nestane srpski narod. Najbolji primer je razgovor Hitlera s Hermanom Nojbaherom, njegovim specijalnim opunomoćenikom za Balkan, ključnim kada je geopolitika u pitanju. Herman Nojbaher je došao 1943. u Srbiju (inače je bio u svim balkanskim zemljama pre toga ), i pokušao da nešto učini da se stvori snažan antikomunistički front koji bi odgovarao Nemcima, da Milan Nedić dobije proširenje teritorije okupirane Srbije na Istočnu Bosnu i Crnu Goru, da se naoružaju četnici protiv komunista i tako dalje. Nojbaher je sa tim predlogom otišao kod Hitlera. Hitler mu je rekao ovako: “Jedini državotvoran narod na Balkanu su Srbi. Meni ne pada na pamet da ih podstičem u njihovim nacionalnim ambicijama. Za nas je bolja izvesna komunistička opasnost nego naoružavanje srpskih nacionalista. Narod kao što su Srbi ne sme da živi uz Dunav.“ To je geopolitika. A naše duhovno stanje opisao je Sveti vladika Nikolaj u „Nebeskoj liturgiji“. Dakle, gaženje zapovesti Božijih, rušenje hrišćanskog morala, otpadanje od istina pravoslavne vere i logika ‘u se, na se i poda se’ koja podrazumeva da se poštenje prodaje za pečenje, da se krsti prodaju za masne prste i vera za večeru, to nas je dovelo u ovo stanje u kojem smo, jer, kao što je govorio Momčilo Nastasijević, ima ljudi koji su spremni da zbog svog malog prsta unište ceo svet. Ta vrsta surovog, ludačkog egoizma, zasnovanog na prividima da će nama biti bolje ako svima bude gore, to je jedan od ključnih razloga zbog kojih smo se našli u ovom stanju.

POSLEDICE VIŠEVEKOVNOG ROPSTVA

Da li je viševekovno ropstvo našeg naroda uticalo na formiranje našeg mentalnog i karakternog sklopa?

Svakako da je uticalo; ako vi nemate svoju državu i ako se stalno nalazite u grču odbrane identiteta, ako Turci upadaju, pljačkaju, siluju, otimaju i tako dalje, naravno da će to uticati na formiranje mentaliteta i psihe. Jedan odličan književnik iz Gornjeg Milanovca, Miladin Ćosović, pisac i esejista, u svojoj knjizi o našem mentalitetu ( pošto je on inače rodom iz Pljevalja, a njegov otac je pamtio tursko ropstvo, jer su ti krajevi oslobođeni tek 1912. godine ), kaže da je jedan od ključnih razloga surovih sukoba Srba seljaka oko međa i zemlje, koji su dovodili do prolivanja krvi i strahovitih sudskih procesa, upravo vreme života pod Turcima. Tada je skoro svaki srpski seljak bio kmet, koji nije imao svoju zemlju nego je radio agi i begu. Kada su Srbi dobili svoju zemlju, pravo na njeno korišćenje, tada su bili spremni da ubiju za tu zemlju, za među, za metar njive. To je, recimo, jedan element o kome se uopšte i ne razmišlja. A Ćosovićev otac je u detinjstvu osetio šta je značila ta podela zemlje posle oslobođenja od Turaka. Tako da smo mi, svakako, pod Turcima imali niz elemenata koji su štetno uticali na formiranje našeg mentaliteta. Ali, istovremeno, Srbi se nikada nisu pomirili sa turskim ropstvom.

Hadži Bratislav Nikolić / Foto: TV Hram

NISMO TRPELI ROPSTVO

Ta priča o tome da smo mi trpeli tursko ropstvo je glupost. Uzmite samo neprestane bune koje su podizane od 16. veka naovamo. Zašto su Turci spalili mošti Svetoga Save? Zato što je 1594. izbio ustanak u Banatu a ustanici su nosili zastave sa ikonom Svetoga Save. Tada su Turci Svetog Teodora Vršačkog, episkopa, živog odrali. I svakih 20-30 godina izbijale su velike pobune. Uzmite samo 18. vek – to jest, kraj 17. i početak 18. veka. Godine 1690, Velika seoba Srba pod Arsenijem Čarnojevićem nastala je jer su Srbi zajedno sa Austrijancima vojevali protiv Turaka. Kada su Austrijanci morali da se povlače i Srbi su se povukli. Druga seoba Srba pod patrijarhom Arsenijem Četvrtim Šakabentom, koja je bila 1739, isto je nastala jer su Srbi ratovali sa Austrijancima protiv Turaka i morali da se povlače. Pa onda, tokom 18. veka imate Kočinu krajinu. Kapetan Koča Anđelković oslobađa velike delove Srbije, a svi budu vođi Prvog srpskog ustanka učestvuju u frajkoru kao srpski dobrovoljci na austrijskoj strani. Onda 1804. imate Prvi srpski ustanak; onda 1814. godine, posle sloma ustanka, imate Hadži-Prodanovu bunu, a 1815. imate Drugi srpski ustanak. Znači, Srbi se nisu mirili sa ropstvom.

Bilo je štetnih stvari koje smo mi od Turaka nasledili, ali, istovremeno, sa tim ropstvom se nikada nismo pomirili i – to je to. Ta borba neprestano traje i trajaće u nama dok je sveta i veka. Borba između onoga što je Hristovo i onoga što je pagansko, što je nasleđeno u ropstvu, i što je stečeno kasnije.

POLITIČARI I KVARENjE NARODA

Kakav je i koliki uticaj politike i, naravno, političara, učesnika u političkom procesu, u formiranju našeg nacionalnog bića? Koliki je uticaj političara u kvarenju naroda?

Vladika Nikolaj se pre rata se bavio pričom o partijskoj politici koja je srpski narod upropastila svojevrsnim imoralizmom. Već sam rekao da je kod nas partija doživljavana kao neka vrsta religiozne zajednice. Postoji roman velikog srpskog realističkog pripovedača Tadije Kostića. Ja kažem velikog zato što se bavio temema kojima se drugi nisu bavili. On je bio sveštenik u Gornjem Milanovcu i bio je pripadnik Radikalne stranke Nikole Pašića, čovek partijskog opredeljenja. Mnogi sveštenici su bili radikali zato što su radikali zastupali narodne interese i borili se za seljačka prava. Kostić je ipak doživeo da, kad je njegova stranka došla na vlast, to uopšte nije bilo ono o čemu je on mislio i kako je budućnost zamišljao. I zato je napisao roman koji bi vredelo ponovo štampati, roman “Na tuđem poslu“. To je priča o svešteniku koji je pripadnik jedne političke stranke i koji za nju agituje, ima uspeha u političkom radu, ali, pred kraj života shvata da je čitavog života bio na tuđem poslu, da se bavio onim čime nije smeo da se bavi, da je unosio podele u narod umesto da taj narod teši i blaži, da mu bude istinski hrišćanski pastir. To je roman jednog dubokog i gorkog razočarenja, ali i svesti srpskog sveštenika koliko je ta vrsta partijske politike bila štetna.

SUOČIMO SE SA STVARNOŠĆU

Mi živimo u društvu u kojem se bez partijske politike ne mogu artikulisati politički interesi. Lepo je da mi maštamo o srednjevekovnim saborima u doba Nemanjića, ali to vreme je prošlo. Znači partije postoje. To je sistemska stvar. Međutim, partijsko -politički problem je pre svega problem morala. Bez obzira u kojoj je čovek partiji on može da bude moralan i da se trudi da učini dobro svom narodu. Nažalost, kod nas su partije služile i još uvek služe za lično bogaćenje i ostvarivanje lične koristi. Reč ministar potiče od reči ministerium, što znali služba. Ministar je sluga, sluga naroda. I u jednom normalnom društvu tako bi o tome i trebalo razmišljati. Nažalost, kod nas nije tako i kod nas se sve razara na osnovu ideje da kad partija dođe na vlast ona ima pravo na pljačku. Zna se kada su Turci upadali u neki grad, sultan bi do uveče proglasio jagmu, pljačku. Znači, do devet uveče što opljačkaš to ti je, posle toga, ako nešto opljačkaš, ubijaju te na licu mesta. Međutim, kod nas jagma traje neprestano. Dok god je jedna partija na vlasti ona pljačka, jagmi se i na kraju dolazimo do ovoga do čega smo danas došli.

Da Vas podsetimo:  Da li zakoni ljudski mogu ukinuti zakone božanske

PODOBNOST I SPOSOBNOST

Vidimo da nešto duboko nije u redu sa kriterijumima vrednovanja ljudi te da je otuda poznata ona sintagma – podobni a ne sposobni! Čega je to posledica: da li dejstva moćnih pojedinaca ili kosensusa prosečne većine?

Izreka kaže da narod ima vlast kakvu zaslužuje. Glavno pitanje koje sam sebi često postavljao je – kako bih se ja ponašao na vlasti? To jest, da li bih ja vlast koristio za ostvarivanje ličnih interesa? I to pitanje svako sebi treba da postavi.

Otac Serafim Rouz je govorio da svaki hrišćanin treba da u sebi nađe tragove Jude da sutradan zaista ne bi postao Juda. Šta to znači? On kaže da ljudi misle da je Juda, eto, neko čudovište. Nije čudovište. Nije bio čudovište. On je bio jedan od apostola koji je u prvi mah mislio da će deliti bolje pare sirotinji nego što to može da uradi sam Hristos. I onda je počeo u tu kasu zajedničku, gde je narod davao priloge, da zavlači ruku i da sam deli sirotinji. Međutim, malo po malo, to mu se osladilo i on je počeo da uzima za sebe. I na kraju je došao dotle da je otišao da proda Hrista za 30 srebrnjaka. Ali, ni tu nije mislio da će to tako loše da prođe. Jer on je video više puta kako su pokušali da uhapse Hrista, ali Ga je sila Božija zaštitila i nisu mogli da Ga uhapse. Onda je Juda mislio: ‘Nema veze, ja ću da uzmem pare a on će se izvući’. To se nije desilo i na kraju se Juda obesio. Zato svako treba da se pita – kakav bih ja bio na vlasti?

Naravno da je pitanje tog dovođenja podobnih a ne sposobnih uvek, pre svega, partijsko pitanje jer partija ne želi da se ostvare opšti, nacionalni interesi nego želi, uglavnom, da ostvari svoje interese. To ne bi smelo da bude tako. Partija bi trebalo da bude samo jedna od mogućnosti političkog života koja u sabornom i saradljivom duhu sa svima nalazi najbolja rešenja za društvenu zajednicu. Ali, kažem, kod nas još od 19. veka nije tako, ljudi se dele na interesnim principima i dok to ne bude promenjeno srski narod ne može da napreduje u dubljem smislu te reči.

INTELEKTUALCI I ODGOVORNOST

Kakva je uloga intelektualaca u kvarenju naroda: je li njihova odgovornost veća za činjenje ili za nečinjenje?

Kao što kaže sjajni naš profesor Milo Lompar, intelektualac nije tu da bi nešto rekao ili da bi nešto napisao nego je pre svega tu da bi u kriznim trenucima nešto bio, da bi bio čovek koji je spreman da svojim moralnim primerom i javnom rečju svedoči da je moguć drugačiji poredak vrednosti. Svaki intelektualac je takav. Čak i ako je to intelektualac ateista, poput Žan Pol Sartra, njegovo društveno angažovanje se podrazumeva. Znači, Sartr je svakoga dana dolazio u redakciju svoga časopisa i postavljao pitanje: ‘Hoćemo li danas da riknemo?!’ Dakle, da pustimo neki jak glas koji će u društvu izazvati nemir. Intelektualac je čovek koji je prizvan da izaziva nemir u žabokrečini jednog društva koje je potčinjeno zakonima socijalne mimikrije. Intelektualac je tu da pokaže da postoji moral kao nešto što apsolutno obavezuje, makar njega. Međutim, nažalost, u 20. veku ogroman broj intelektualaca se stavio u službu određene ideologije i bio zaslepljen tom ideologijom, bez obzira da li je reč o komunizmu, pa tako imamo intelektualca poput Maksima Gorkog koji je odobravao zločine staljinizma, ili je reč o nacizmu i fašizmu pa tako imamo intelektualce poput Martina Hajdegera koji je, bar u jednom delu svoga života, podražavao Hitlera i nacističku partiju sa potpuno sumanutim objašnjenjem. Karl Jaspers se seća da su jednom u razgovoru pominjali Hitlera. Jaspers kaže Hajdegeru: ‘Kako nemački narod može da veruje ovom prostaku neobrazovanom?’ a Hajdeger kaže: ‘Kakve to ima veze? Pogledajte njegove čudesne ruke…’.

SLUGE NEOLIBERALNOG KAPITALIZMA

Dakle, bilo je intelektualaca koji su služili komunizmu, bilo je intelektualaca koji su služili nacizmu, i danas je najveći broj intelektualaca koji služi čudovišnom neoliberalnom kapitalizmu koji uništava čovečanstvo. Oni se nalaze u jednom ratu i oni su plaćeni vojnici koji, u ime neoliberalnog kapitalizma, odrađuju poslove i ubeđuju ljude da je ovo najbolji od svih mogućih svetova iako je kapitalizam, zahvaljujući banksteraju i mafijaškom odnosu prema novcu, prema običnim ljudima koji rade za bedne pare, monstrum.

To nije liberalni kapitalizam, to je liberalni kanibalizam, čudovište koje ubija ljude da bi iz njih vadilo organe, kao što smo imali slučaj u ‘žutoj kući’ sa kosovskim Srbima koje su „tranzirali“c šiptarski teroristi. Sve je to išlo na kapitalistički Zapad, prodavalo se. Kapitalizam je čudovište koje uvodi GMO, čudovište koje eksperimentiše genima, čudovište koje je spremno da povede i biološki rat protiv čovečanstva, kao sada sa korona virusom. Svi oni koji služe takvom čudovištu, a sebe smatraju intelektualcima, jesu obični plaćenici.

Takvi su, zaista, u istoriji srpskoga naroda kvarili ovaj narod. Bilo je, dakle, onih koji su za novac radili to što su radili, pričali priču koju su pričali. Znamo u doba titoizma kako su služili.

SVETLI PRIMERI

Međutim, bilo je i svetlih primera kao što je legendarni naš profesor Đurić, koji je robijao, Mihailo Đurić, za vreme Josipa Broza, zato što je jasno rekao kuda vodi Ustav iz 1974. Bilo je sjajnih ljudi kao što je pesnik Gojko Đogo, koji je, takođe, robijao zbog svojih stihova, bilo je ljudi okupljenih u Odboru za zaštitu slobode mišljenja i izražavanja, od Miće Danojlića do Koste Čavoškog, i mnogih drugih koji su branili pravo na slobodu izražavanja ne samo Srba nego i drugih u Jugoslaviji, čak i Alije Izetbegovića, koji su bili progonjeni za ono što su pisali.

Njih je manje, ali oni su časniji, oni su ugledniji. Kad su Mihaila Đurića odveli na robiju, svi kriminalci su mu se obraćali sa najvećim poštovanjem, sa Profesore, i svi, znajući ko je on, prema njemu su imali najbolji mogući odnos.

Tako da, što se intelekualaca tiče, iako je većina u službi nekog sistema koji im daje pare da pričaju ono što se traži, ipak postoje pravi intelektualci koji su spremni na borbu i takvih, hvala Bogu, ima i danas.

KOMUNIZAM I POSLEDICE: RUSI

Koji je istorijski period naneo najviše zla srpskom narodu? Da budem banalan – u kom periodu istorije smo se najviše iskvarili?

Duboko moje uvrenje je da je to komunizam. Komunistička revolucija koja je vođena u ime skoka iz ‘carstva nužnosti u carstvo slobode’, kako je govorio Engels, i kod nas i u Rusiji i u drugim zemljama odnela je, pre svega, ogroman broj žrtava. Uzmite činjenicu da je građanski rat u Rusiji koji je počeo 1917. i trajao do 1922. odneo oko sedam miliona ljudskih života. Ako se tome dodaju žrtve Arhipelaga Gulag, sistema koncentracionih logora, neprestani progoni ljudi, pre svega vernika, ona vam je jasno šta to znači. Zvanični podatak ruske državne komisije iz 1995. ističe da je samo lica u mantiji, znači, sveštenika, monaha, monahinja, episkopa u Rusiji stradalo oko dve stotine hiljada. Pod Moskvom se nalazi hram Novomučenika zemlje ruske, na poligonu Butovo, gde je ’36. i ’37. godine preko četrdeset hiljada ljudi streljano od strane trojki NKVD-a koje su sudile, donosile i izvršavale presudu pucajući ljudima u potiljak, i tu je ogroman broj sveštenih, monaških lica i vernika koji su stradali. Kako u Rusiji, tako i kod nas.

KOMUNIZAM I POSLEDICE: SRBI

Naravno, mi smo manji narod pa je bilo manje žrtava numerički, ali po broju stanovnika i svemu ostalom kakvi su efekti bili? To je bilo strahovito. Evo, nedavno je izašla knjiga Srđana Cvetkovića o OZN-i, knjiga dokumenata u izdanju Katene Mundi, gde vi možete videti kakvi su strahoviti zločini počinjeni ’44., ’45., pa i kasnije, gde su ljudi ubijani nemilosrdno ne samo zato što su bili kolaboranti sa nacističkim režimom, bilo je takvih, nego i zato što su se borili u redovima đenerala Mihailovića, koji su bili oslobodilački, ili, pak, zato što se nisu uklapali u novi poredak. Bilo je i ljudi koji su ubijani samo zato da bi im se otelo imanje a za koje je bilo besprekorno svedočanstvo da sa Nemcima nisu sarađivali, i tako dalje. Te knjige, ti dokumenti, te činjenice, masovne grobnice koje još nisu otkopane! U Srbiji još uvek se zidaju zgrade, putevi ili fudbalska igrališta na kostima pobijenih ljudi. Dok god je tako, Srbija se nikuda neće mrdnuti. Pre neku godinu na Zlatiboru otkrili su pećinu, jedan čovek je otkrio pećinu sa preko dvesta mladih, regrutovanih dečaka iz četničkih redova koji su bili surovo pobijeni od strane komunista, a zarobljeni pri povlačenju. ’44. je Jugoslovenska vojska u Otadžbini regrutovala mlade ljude i mnogi od njih, ne ispalivši ni metka, našli su se zarobljeni. Uzmite samo Miljevinu kod Foče gde je nekoliko hiljada mladih ljudi zarobljenih, iz Srbije, Srbijanaca, bačeno u jednu jamu, iako su im iz aviona komunisti bacili letke da se predaju i da im se ništa neće desiti.

SRPSKA CRKVA POD KOMUNIZMOM

Dakle, ako krenemo od komunističkih zločina, a onda se pozabavimo šta je komunizam uradio srpskoj kulturi, šta je uradio srpskoj duhovnosti, kakva se krvava borba vodila protiv srpske duhovnosti, onda je sve jasno. Evo, nedavno je izašla knjiga, u izdanju “Novosti“, Jovana Janjića o Srpskoj Crkvi pod komunizmom, gde vidite koliko progona je Crkva pretrpela. Uzmite samo ono da su komunisti u Crnoj Gori preko sto sveštenika pobili, a koliko je episkopa, sveštenika, monaha bilo zatočeno.

Uzmite da je mitropolit Arsenije Bradvarević, crnogorsko-primorski, dobio višegodišnju robiju bez ikakvog razloga, posle Drugog svetskog rata. Uzmite da je sveštenoispovednik i sveštenomučenik vladika Varnava takođe, bez ikakvog razloga, bio na višegodišnjoj robiji, na kraju, po svemu sudeći, otrovan kad je išao kod zubara, od strane komunističkog režima. Uzmite čak da su i 1972. godine vladiku žičkog Vasilija Kostića, koji je premlaćivan kao banjalučki episkop neposredno posle rata, zatvorili na mesec dana u Kraljevu zato što je u selu Brezni održao propoved u kojoj je pomenuo srpsku himnu Bože pravde, i zato je dobio mesec dana zatvora.

Znači, sve te činjenice uzmite u obzir, kao i to da je komunizam neprestano uništavao naš identitet, da nam je zabranjivao da se sećamo naših žrtava, poput jasenovačkih žrtava. Zašto Josip Broz nikada nije otišao u Jasenovac? Ne samo da 1944. nije poslao vojsku da ga oslobađa – Jasenovac je radio skoro do poslednjeg dana rata iako je veliki deo teritorije i Jugoslavije i Hrvatske bio slobodan – nego nije hteo da ode ni da se pokloni žrtvama.

Ako sve to uzmete u obzir, znači, zatiranje srpske kulture, srpske duhovnosti, sećanja na žrtve i tako dalje, onda je jasno da je komunizam naneo najveće zlo srpskom narodu.

I dok se Srbi ne oslobode te ludačke ideje, pogotovu sećanja na Broza kao veliku istorijsku ličnost, neće se ka boljem krenuti. U pravu je bio vladika Danilo koji ga je zvao Debeli Mrtvac Groz. Zapamtite i često ponavljajte ime Josipa Broza – Debeli Mrtvac Groz. Sa tim mrtvacem drugosrbijanci i dalje pokušavaju da nas nateraju da živimo.

NE GUBIMO SVOJU VERU PRAVOSLAVNU

Poznate su Rajsove reči: “Srbi, čuvajte svoju religiju – onoga dana kada je napustite, vaš narod će biti izgubljen…” Zbog čega nas je opomenuo da ćemo kao narod biti izgubljeni ako napustimo svoju veru pravoslavnu? Šta ćemo, zapravo, izgubiti napustimo li veru pravoslavnu?

Vladika Nikolaj u jednom misionarskom pismu kaže: „Reći nekome: Samo ti budi dobar Srbin a vera je sporedna, isto je što i reći ovci: samo ti budi ugojena a paša je sporedna.“ Jer, sve što je dobro u srpskoj istoriji dali su nam naši svetitelji i istinski vernici koji su svojim primerom svedočili kako treba biti čestit, častan, istinski Srbin. Srpstvo je neposrdno vezano zavetom za Gospoda Isusa Hrista. Mi znamo šta se dešavalo sa starozavetnim Jevrejima kad su od zaveta otpadali. Klanjaju se egipatskim idolima – dođu Egipćani i razbiju ih. Klanjaju se vavilonskim idolima – dođu Vavilonci i odvedu ih sedamdeset godina u ropstvo. Tako smo se i mi klanjali idolima zapadnog obezboženog sveta, idolima komunizma, pa nam se desilo ovo što nam se desilo. Dakle, vera je sastavni deo našeg identiteta.

Budi hrabar i slobodan’ – reče Gospod Navinu – ja ću za te vojevati, samo drži istinu! Tako Gospod sada govori svakom pravom Srbinu: ja sam s tobom, budi hrabar i održi istinu. Istina je što ljudima Jevanđelje kazuje – ko istinu krepko drži nad zlom svakim caruje. Istina je sa slobodom neraskidno vezana, obojima jedna pesma od Srba je spevana…

Tako kaže vladika Nikolaj. Istina i sloboda – to je moto srpskoga naroda. Znači, “da junački amanet čuvamo, divno ime i svetu slobodu“ – kaže Njegoš. To je nemoguće vez vere. I zato nije ni- malo slučajno da je sada u Crnoj Gori narod, kada je priteran u ćošak, a koji je dugo sve trpeo, sva zlostavljanja, sva poniženja, sva pljačkanja, kad su mu udarili na svetinju, kad su mu udarili na Svetog Vasilija Ostroškog, Svetog Arsenija Sremca, Svetog Petra Cetinjskog, nije hteo da ćuti nego je litijama i molitvom i svedočenjem krenuo u borbu. I sad imate situaciju da se u Crnoj Gori ljudi ponose kad ih uhapse zato što brane svetinje. To nije mala stvar. To je velika stvar. I to je ono što pokazuje zašto mi moramo da čuvamo svoju veru. Jer: „Čuvaj veru svoju, Srbine brate, jer i ona tebe čuva“, kaže Sveti vladika Nikolaj.

Da Vas podsetimo:  Predgrađe (iz taksija)

SRPSKA CRKVA NEKAD

Crkva se u našoj istoriji pokazala ne samo kao duhotvorna vrednosna vetikala već i kao kulturotvorna, čak i državotvorna sila. Ona je bila i ostala vrednosna kičma, čuvarka i učiteljica naroda i u najnepovoljnijim vremenima po naš narod. Da li je takva njena uloga i u ovom našem vremenu i da li se, i ako jeste, šta promenilo u ovim našim danima?

SPC je morala na sebe da uzme ulogu državotvorne institucije u trenucima kada smo mi ostali bez države. Dovoljno je setiti se da je posle pada Despotovine 1459. ohridska arhiepiskopija grčka, uz pomoć Turaka, preuzela jurisdikciju nad celom SPC i da je mitropolit smederevski Pavle, veliki borac za autokefaliju Srpske Crkve, uspeo da podmiti Turke, baci u tamnicu ohridskog arhiepiskopa i za kratko vreme obnovi potpuno autokefaliju naše Crkve i srpski episkopat. Međutim, onda su Grci potkupili Turke pa je mitropolit Pavle morao da beži.

Pećka patrijaršija je obnovljena tek u doba Mehmed paše Sokolovića i njegovog, verovatno brata od strica, patrijarha Makarija. Mehmed paša Sokolović nije obnovio Pećku patrijaršiju samo kao Srbin. On je, naravno, znao da je Srbin jer je sa osamnaest godina odveden u tursko ropstvo i postao janjičar. On je Patrijaršiju obnovio kao strateg turski. I nije bio samo on, bilo je još nekoliko visokih turskih činovnika koji su bili Srbi, koji su smatrali da to treba uraditi. Zašto? Jer je srpski narod bio najbrojniji na Balkanu. I taj narod je trebalo umiriti. Trebalo ga je učiniti barem neutralnim prema turskoj carevini. Da se ne bi bunili.

I onda je Sokolović shvatio da je najbolji način da se obnovi Pećka patrijaršija i da joj se daju čak i neki prerogativi države. Između ostalog, pravo na suđenje u unutrašnjim sporovima u srpskom narodu i pravo na upravljanje autonomijom srpskoga naroda. I tada je srpski narod, kako kaže Žarko Vidović, bio ujedinjeniji nego ikad u bilo kojoj svojoj potonjoj državi. Jer se prostirao na teritoriji celoga Balkana – svuda je bila jurisdikcija pećkog patrijarha. Od Bele Krajine u današnjoj Sloveniji pa sve do Vidina i nekih delova današnje Grčke. Srpski narod je bio tako raširen da se pevalo: ‘igra kolo pod Vidin, pusti me majko da vidim’. Vidin u Bugarskoj je bio srpski, danas više tamo Srba nema. Pevalo se i: U Budimu gradu čudno čudo kažu, jer je i Budim bio srski dok je Pešta bila Mađarska. Dakle, taj narod na tom ogromnom prostoru imao je SPC koja ga je vodila i rukovodila.

Turci će, sa fanariotima Grcima i Carigradskom patrijaršijom, ukinuti Pećku patrijaršiju u 18. veku upravo zato što je Pećka patrijaršija bila izvor okupljanja Srba i središte njihove ustaničke delatnosti u borbi za konačno oslobođenje.

Mi ne smemo zaboraviti ulogu SPC u najvažnijim trenucima našega naroda.

Pogledajte samo niz značajanih ličnosti Prvog srskog ustanka koji su bili sveštenici. Ili, recimo čuvenog protu Atanasija Bukovičkog koji je posavetovao Karađorđa da diže ustanak. Kada ga je Karađorđe pitao: „Čiča proto, ‘oćemo li da se dižemo na ustanak ili ne, ovaj kaže: ‘Ako se dignemo može da nešto bude, a ako se ne dignemo neće biti ništa“.

Crkva je u tom smislu krajnje bitan faktor srpske istorije.

SRPSKA CRKVA DANAS

Danas se Srpska Crkva ne nalazi više u tom položaju. Ona ima izvesnog uticaja u društvu, ali, što zbog svojih slabosti, što zbog objektivnih okolnosti u kojima se našla, ona ne može, a možda i ne treba, da ima takav uticaj.

Međutim, bez duhovno-moralnog preporoda koji se nalazi u učenju Crkve, bez života po zakonu Božijem, srpski narod ne može da opstane. To je zadatak koji se postavlja i pred svakoga vladiku i pred svakoga sveštenika i pred svakoga vernika.

Episkopi naši moraju da se sete reči Blaženog Avgustina: “Vama sam episkop, a sa vama sam hrišćanin“. A sveštenici moraju da se sete onoga što je rekao čika Žarko Vidović: “Svaka naša parohija treba da postane naš novi zavičaj“. Mi više nemamo zavičaj, izgubili smo se, iselili smo se iz njih, ali u parohijskom životu mi možemo steći svoje nove zavičaje. Ako budemo krenuli tim putem, onda nas ništa od svakodnevne politike neće sprečiti da se duhovno obnovimo. A ako to zaboravimo, onda će naši putevi biti mračni i nerešivi.

KAKVO NAM JE DUHOVNO STANjE?

Kakvo je stanje u Crkvi? Kakvo nam je sveštenstvo? Kakvo nam je monaštvo?

To opet zavisi od stanja našega naroda. Kad je Vladika Nikolaj podigao bogomoljački pokret bilo je čitavih sela koja su ušla u taj pokret. Recimo, selo Riđevštica iz župskoga kraja koje je dalo preko šezdeset sveštenih i monaških lica. Ili, recimo, selo Gojna Gora, ovde u našem, čačanskom kraju, u kome je sedamnaestoro njih otišlo u monaštvo.

Čitave porodice su išle u monaštvo. Nedavno se u manastiru Godačici kod Kraljeva upokojila mati Paraskeva, poslednja iz kuće Ćirovića. Ćirovići iz Godačice su dali oca Savu, oca Serafima, mati Serafimu, mati Paraskevu, znači četvoro dece monaha, i njihovo dvoje roditelja: svi su otišli u monaštvo. Znači, kuća im se ugasila svetački, preobražavanjem u veliki i sveti monaški lik. I na svom imanju su podigli manastir. To nije jedini takav primer. Dakle, kada je narod imao na koga da se ugleda, kada je imao Vladiku Nikolaja i bogomoljačko sveštenstvo i monaštvo on je čvrsto išao tim putem. Jer naš narod ne veruje priči, ali veruje životu. Pokojni prota Hadži Milivoje Maričić iz Čačka pričao je jednom da, kada je Vladika Nikolaj došao u ovaj grad, jedan siromah došao i kaže: ‘Vladiko, ja nemam cipele’; ovaj je skinuo cipele sa svojih nogu, dao mu, a poslao svog đakona da mu kupi opanke sa kojima se vratio u Žiču. Takav je bio Vladika Nikolaj. I tom narodu niko nije trebalo da priča ko je Vladika Nikolaj. Ljudi su išli za takvim. Priče ništa ne vrede, jer, kaže Sveti Nikolaj u Vojlovičkom stoslovu: “Postoje dve vrste episkopa: episkopi podvižnici i episkopi knjižnici“.

Narod ide za episkopima podvižnicima i oseća nepogrešivo ko su oni. Mi smo sada i u Crnoj Gori videli šta znači kad narod veruje nekom ko ga vodi, i vladika Joanikije se nije pokolebao i vrlo časno i čestito je otišao u zatvor. On je otišao u pritvor, pušten je, ali je bio spreman da ode i u zatvor i da izdrži u zatvoru jer je znao šta svedoči.

Ako budemo imali primera koji nas privlače, onda će biti i duhovno stanje u našem narodu bolje, a ako, kao što je govorio pokojni otac Ljuba Petrović iz Misionarske škole pri hramu Svetog Aleksandra Nevskog, ako se sve svodi na “dobar nam pop, pcuje se s nas“ kako su pričali u njegovom kraju, onda su od toga slaba posla.

JESMO LI HRIŠĆANI?

Jesmo li, suštinski gledano, hrišćani? Može li se reći da smo hrišćanski narod ili ta kvalifikacija pripada samo jednom neznatnom procentu pojedinaca okupljenih oko Svete Čaše, liturgijski konfigurisanih?

Čudno je to, ali mi jesmo hrišćanski narod sa svim svojim slabostima i budalaštinama. U najtežim trenucima mi se uvek hrišćanski opredeljujemo. Pogledajte ovu sadašnju situaciju. Pred najvećim silama sveta mi se nismo odrekli Kosova i Metohije i nemamo nameru da se odreknemo. Ono dubinsko čime nas je odredio Sveti Sava, to i dalje živi i traje u nama. Jedan bitan elemenat našeg hrišćanstva je Krsna slava.

Pre dve godine mogli smo da obeležimo hiljadugodišnjicu prvog pomena srpske Slave. Naime, vizantijski istoričar Skilica opisao je slavu vojvode Ivca koji je bio vojvoda u blizini Ohrida i koga su Vizantinci zarobili tako što osu došli na dan kada je on slavio svoju Krsnu slavu, Uspenje Presvete Bogorodice. Ivac je vojvodu ohridskog primio sa njegovim ljudima po običaju srpskog gostoljublja. Oni su to iskoristili, oslepili ga i zarobili. Dakle, hiljadu godina imamo pomen Krsne slave s kojom se mi vezujemo s Bogom i svecima. Koliko su različiti običaji te slave, koliko ima drugačijih i različitih divnih obreda vezanih za slavu! To pokazuje da su Srbi veru primili dobrovoljno jer su je ukrašavali onim najlepšim u svojoj duhovnosti i duševnosti. Dakle, u tom smislu mi smo hrišćanski narod.

S druge strane, dođe ti da čupaš kosu kad vidiš koliko Srba ide kod vračara i gatara i kojekakvih šarlatana, kako se ponašaju, kako gaze zapovesti Božije i tako dalje. Dakle, bilo bi krajnje vreme da mi našu hrišćansku veru koju ispovedamo počnemo da pretačemo u praksu i da krenemo od najozbiljnije i najznačajnije stvari: uzajamnog pomirenja. Prvo, da se pomirimo sa svima bližnjima sa kojima smo u svađi, od roditelja, braće, sestara do prijatelja. A onda, redom da dođemo do toga da ispunjavamo zapovesti Božije i tada će naše hrišćanstvo doživeti svoju punotu.

KAKO DA SE POPRAVIMO?

Kako da postanemo bolji ljudi? Šta nam je činiti? Kako da popravimo sebe i da mane pretvorimo u vrline?

Evo jednog ozbiljnog primera, dobrog primera Svetog vladike Nikolaja. U jednom svom delu koje se bavi psovkom kao strašnom i štetnom osobinom srpskoga naroda on navodi primer bogomoljca koji mu je ispričao kako je prestao da psuje, a mnogo je psovao pre nego što je prišao hrišćanskom životu. Kaže, kad god bi mi palo na pamet da nekoga opsujem, ja sam govorio – sunce te grejalo. I to je bio blagoslov umesto psovke. I tako sam se oslobodio i prestao da psujem.

Dakle, za svaki bol, za svaku bolest, za svaki greh postoji neki lek. Ja bih preporučio svakom da kupi Prolog Svetog vladike Nikolaja koji je otac Justin zvao svojevrsnom duhovnom apotekom, pa da uzme molitvenik, da počne redovno da ide na bogosluženja i da čitajući Prolog i duhovne knjige i moleći se Bogu polako usavršava samoga sebe. To ne može da dođe odjednom, čovek se celoga života ispravlja. Hercegovci kažu – “čuvaj se poslednje“! Jer do kraja života ti nisi uspeo da se preporodiš. Zna se da, kad su umirali sveti, oni su uvek molili Gospoda da im da još neki dan da bi se pokajali. Ali, važno je krenuti. I važno je shvatiti da je hrišćanska vera izaz čiste radosti i normalnosti. Kad je čovek hrišćanin ne mora da mrzi, ne mora da zavidi, ne mora da se oseća kao tuđin prema svome bližnjem nego dobija ono najlpše jer je Hristos rekao: “Jaram je moj blag i breme je moje lako“. Lako je biti hrišćanin. Lakše je voleti nego mrzeti, lakše je praštati nego zlopamtiti, lakše je truditi se nego lenstvovati, lakše je ići u crkvu nego ići u kafanu i kad to sve čovek ima na umu biće mu sve mnogo bolje u ovome svetu. Naravno, to podrazumeva da nam neće biti lako jer đavo mrzi kada čovek čini dobro ali, na kraju krajeva, sa nama je Hristos. A kada je Hristos sa nama – ko će protiv nas?

BOG I SRBI

Šta Bog očekuje od nas?

Bog od Srba očekuje ono što očekuje i od drugih hrišćanskih naroda, pravoslavnih naroda. Očekuje da Mu služe i da žive po Njegovom zakonu. A Njegov zakon je zakon ljubavi. Prorok Isaija kaže, govoreći starozavetnom Izrailju koji se odmetnuo od Boga: “Što biste više bili bijeni kad se sve više odmećete? Sva vam je glava ranjava i sve telo iznemoglo. O, da grešna naroda, naroda ogrezlog u bezakonju, semena zlikovačkog, sinova pokvarenih. Ostaviše Boga, prezreše sveca Izrailjevog, odstupiše natrag. Vo poznaje gospodara svoga i magarac jasle gospodara svoga, a moj narod ne zna i Izrailj ne razume“. To je tragedija – kada narod odstupi od Boga i kada izgubi puteve na kojima Boga nalazi. A sa druge strane, kako je govorio jedan moj divni pokojni prijatelj, hoću njegovo ime da pomenem, zvao se Zoran Maletković: “Srbi su kao odeljenje ponavljača. U odeljenju ponavljača, profesor ako daje jedinice ništa ne može da postigne jer su oni na to navikli i oguglali. Nego, on ih navede da se potrude pa, ako zasluže 1+, on im da 2-.“

Tako je isto i sa Srbima; da se bar malo potrudimo da se vratimo Bogu i sebi, kako kaže vladika Nikolaj: “… da nas ne pokrije jeziva tama tuđinska sa lepim imeno i šarenom odećom“.“

Mali naš trud Bog će oceniti kao veliki i Srbi će se ponovo preporoditi i krenuti onim putem koji su im odredili Sveti Sava i Sveti knez Lazar, a to je put ka večnosti koji je istovremeno i put ka srećnoj i blagoslovenoj Otadžbini.

Razgovor sa dr Vladimirom Dimitrijevićem vodio hadži Bratislav Nikolić (leto 2020)


Izvor:
vladimirdimitrijevic.com

1 KOMENTAR

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime