Piše : Tihomir Burzanović
Kako se u 21. vijeku narod najelegantnije potiskuje: bez logora, bez žice i, što je najvažnije, uz svečane osmijehe i evropske zastavice
Nekada su neprijatelji naroda bili lako prepoznatljivi. Nije bilo potrebe za političkim analitičarima, komisijama, saopštenjima i petogodišnjim strategijama.
Danas je stvar mnogo naprednija. Danas vam čovjek kaže da vas poštuje, a onda vam objasni da bi bilo najbolje da malo manje budete ono što jeste. Voli vaš jezik — ali ne baš u institucijama. Poštuje vašu istoriju — ali ne bi da je mnogo pominjete. Cijeni vaš narod — ali mu smeta kada taj narod politički glasa kao narod. I sve to, naravno, nije diskriminacija. To je „građanski koncept“. Kakva divna riječ. Toliko je široka da u nju može da stane sve — osim Srbina koji insistira da ima pravo na sopstveni identitet.
NEPRIJATELj SA OSMIJEHOM
Najveća inovacija savremene politike jeste što više ne morate da kažete čovjeku da vam smeta. Dovoljno je da mu kažete da je „previše nacionalan“.
Ako se pobuni — dokazali ste da ste bili u pravu. Ako ćuti — odlično.
Ako se asimiluje — problem riješen. A ako zatraži političku ravnopravnost — onda je „retrogradan“.
Ovo je, u suštini, savršen sistem. Srbin može da bude sve što želi, samo pod uslovom da to ne bude previše srpski.
Može biti građanin. Može biti ministar. Može biti poslanik. Može biti funkcioner. Samo nemoj, brate, da slučajno kažeš da si Srbin sa punim pravom na svoj identitet. To već izaziva političku uzbunu.
A ONDA SE POJAVI MANDIĆ
Upravo zato je Andrija Mandić predsjednik Skupštine Crne Gore za neke toliko neprijatan. Ne zato što je jedini političar u Crnoj Gori. Ne zato što ima neku čarobnu moć. Nego zato što predstavlja jednu jednostavnu političku činjenicu:
Srbi u Crnoj Gori imaju pravo da budu politički organizovani i da traže da njihov glas bude uvažen.
E, to već kvari idilu. Jer jedno je kada Srbin postoji kao folklor. Lijepo ga je vidjeti na slavi. Dobro je da zapjeva. Neka dođe na parastos. Neka ponese zastavu na nekoj svečanosti.
Ali kada taj isti Srbin dođe u instituciju i kaže: „Ja imam pravo da politički predstavljam svoj narod“ — odjednom se aktiviraju alarmi. „Polarizacija!“ „Nacionalizam!“ „Ugrožavanje građanskog koncepta!“ „Povratak u prošlost!“
Čudo jedno kako je tuđi nacionalizam uvijek „identitet“, a srpski identitet uvijek „nacionalizam“.
NAJBOLjI NEPRIJATELj JE ONAJ KOJI SE PRAVI DA NIJE NEPRIJATELj
Savremena politika prema Srbima ima jednu zanimljivu osobinu. Rijetko ko će vam danas reći: „Želimo da vas potisnemo.“
Ne, to bi bilo suviše primitivno.
Umjesto toga čućete:
„Moramo da gradimo društvo bez podjela.“
Zvuči prekrasno. Samo što se čovjek onda sjeti da su nekima podjele problem tek kada Srbi traže jednak tretman.
Kada se drugi organizuju — to je demokratija. Kada se Srbi organizuju — to je nacionalizam. Kada drugi čuvaju svoju kulturu — to je bogatstvo različitosti. Kada Srbi čuvaju svoju — to je „retrogradni identitetski diskurs“. Kada drugi govore o istorijskim nepravdama — to je pamćenje. Kada Srbi govore o svojim stradanjima — to je „mitologija“.
Zaista je fascinantno koliko demokratija može biti fleksibilna kada se primjenjuje na pogrešan narod.
JASENOVAC NIJE POLITIČKA METAFORA
I tu treba biti precizan. Jasenovac nije politički slogan. Nije metafora za svaki savremeni politički pritisak. Nije dozvoljeno istorijski zločin svesti na još jednu dnevnopolitičku dosjetku.
Jasenovac pripada istoriji najstrašnijih zločina počinjenih nad Srbima, Jevrejima i Romima u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj.
Ali upravo zato što znamo šta se dešava kada se jednom narodu oduzimaju prava, dostojanstvo i pravo na sopstveno postojanje, moramo biti izuzetno oprezni prema svakom obliku politike koji Srbima poručuje:
Budite ono što jeste — ali samo ako nam se to sviđa.
To nije Jasenovac. I ne treba ga tako nazivati. Ali nije ni nešto što treba prihvatiti kao normalnu demokratsku pojavu.
OD CRNE GORE DO REPUBLIKE SRPSKE
Ista matrica se, u različitim oblicima, pojavljuje i šire. U Srbiji se od Srba očekuje da stalno dokazuju da nisu ono što jesu. U Republici Srpskoj se svako insistiranje na njenim institucijama ponekad tretira kao gotovo kriminalna pojava.
U Crnoj Gori se još uvijek vodi bitka oko toga da li srpski identitet treba da bude ravnopravan politički i kulturni identitet ili samo privatna stvar koju je pristojno držati kod kuće.
I onda se svi čude kada Srbi kažu: Dosta.
Ne tražimo privilegiju. Tražimo ravnopravnost. Ne tražimo tuđa prava. Tražimo svoja. Ne tražimo da drugi prestanu da budu ono što jesu. Tražimo da prestanu da nam objašnjavaju zašto mi ne bismo trebalo da budemo ono što jesmo.
I ŠTA SAD?
Sada će, naravno, neko reći da je ovo „opasna retorika“. Naravno da jeste.
Opasna je za one koji su navikli da Srbi ćute. Opasna je za one koji bi najradije imali Srbe kao statistički podatak, folklorni dekor i izborno tijelo koje se pojavi samo kada treba glas. Opasna je za one koji bi da srpski političar bude prihvatljiv samo onda kada više ne zvuči srpski.
Ali za demokratiju? Za demokratiju je prilično bezopasna jedna prosta stvar: narod ima pravo da kaže ko je.
I ima pravo da svoje interese brani politički, mirno i institucionalno.
Zato je najbolji odgovor svim političkim arhitektama srpske nevidljivosti prilično jednostavan:
Nećemo mrziti. Nećemo prijetiti. Nećemo ugrožavati druge. Ali nećemo ni nestati da biste vi bili zadovoljni. I ako vam to zvuči kao nacionalizam, slobodno otvorite rječnik. Možda ćete tamo pronaći novu evropsku definiciju: ravnopravnost — stanje u kojem su svi jednaki, ali su nekima prava malo manje jednaka.
Dobro došli u 21. vijek.
Ovdje više nema bodljikave žice.
Samo bodljikavih rečenica.
I mnogo, mnogo osmijeha.
