JEDNA SLIKA SA SELA
U knjizi „Srpska priča“ poznatog šumadijskog ravnogorskog komandanta Aleksandra Miloševića, koju je priredio istoričar Nemanja Dević, nalazi se jedno njegovo pismo iz emigracije u koju je, čudom Božjim, uspeo da izbegne pred Titovim dželatima. Milošević se seća žetve u rodnom kraju i tuguje za dobom i narodom koji je nestao. Evo potresnih reči njegovih: „Baš nekako u vreme žetve i vršaja, ali kod vas tamo, ne ovde, sedeo sam jedne večeri pozadi kuće u našoj maloj avliji. Bilo je divno i tiho veče. Mesečina puna i jasna, a nebo zvezdano. Vazduh bez vlage, što je ovde retkost, pa zvezde lebde nekako blizu i sijaju kao drago kamenje. U to se u daljini čuo let nekog putničkog aviona. Zvuk je bio ravnomeran, tih. Baš isti onakav, kao kada dreš ’peva’ hranjen veštom rukom i divnim čistim, zlatolikim klasjem… U trenutku, bio sam tu sa vama. Možda ste i vrli baš tada? Žetvu i vršaj sam mnogo voleo. Kako onda kada sam kao mali gledao da uzberem ono nekoliko retkih plodova na onoj visokoj belošljivi usred voćnjaka (ti se nje, Dragoslave, svakako sećaš), kao i prve, mahom crvljive crvenjače, pa da ih, ne pojevši nijednu, odnesem znojnim žeteocima i uživam u radosti što sam im doneo šljive, tako i onda kada sam i ja žnjeo, pa se jedva ispravljao od bolova u leđima. Ili pri samom vršaju: bilo da sam se topio od miline radeći kao dečak na slami, bilo da sam jedva uspevao da bacim snoplje na dreš, ili se upinjao da džakove pune pšenice, sa reskirom da me zbace preko onog visokog praga kačare, izručim u ambar. Uvek sam osećao radost. Naročitu radost i nigde takvu. Ali ja sam zapažao da su i drugi osećali tu radost. I pokojna Majka, koju su njena mirnoća i pokornost prosto bili osudili da, i kod nas i kod drugih, uvek radi na plevi. Na onoj sitnoj i prašnjavoj plevi, od koje se ni zenice na očima nisu videle. Ali je i ona bila vesela, pa bi se i pesma otimala kroz povezaču koja je štitila usta od silne prašine. A sirota Majka je volela da peva, naročito pri žetvi. Pa i pokojni Ocika, pri svoj njegovoj neodoljivosti da sve najednom zgrabi i svrši, osećao je naročitu radost. Samo je to čuvao za sebe, krio prosto i retko kada pokazivao. A ti se, Dragoslave, svakako moraš sećati kako ti je bilo milo da ideš po mašinu i dreš. Bilo je to prosto kao neka svečanost. Svi radosni, pa i stoka u nekom naročitom raspoloženju, a mašina iskićena i cvećem… Od kuda ta takva silna radost pri jednom ipak teškom poslu? Zbog uspeha, a svaki uspeh izaziva osećanje zadovoljstva, a ovo radost. A žetva i vršaj su uspeh. Hleb u kuću. Svoj hleb! Posle silnog rada da se poore, poseje i odgaji; i straha da nevreme ne ubije, žetva i vršaj su i silno duševno smirenje, blagotvorno spokojstvo. Sećam se, kao sada da je, kako sutradan po vršaju, dok se sa guvna uzdiže onaj prijatan miris slame pomešan sa onim od mašinskog maziva, vlada neka naročita, svečana tišina, pa izgleda kao da se sve u zadovoljstvu odmara… Samo je Leka Rašić uvek izgledao isti. Šajkače naherene, pun prašine i pleve, srozanih čakšira do na kukove (…), lica podbula od nespavanja, zamora i mnoge iskapljene čaše. I, dok mu je sa donje usne uvek visila prilepljena cigareta, ceo izraz njegova lica bio je dobroćudno prijateljski, a u senama očiju lola. I bio je to! Je li živ? Ako je, pozdravite mi ga mnogo i recite mu da mi je sećanje na njega prijatno kao retko šta. (…) Jesu li i danas žetva i vršaj isti ovome iz prošlog doba? Ili je vreme donelo olakšicu u radu, a odnelo radost? A čovek se ni u čemu tako ne oseća zadovoljnim, kao u teškom poslu koji znači naročiti uspeh. Možda ste vrli kombajnom. Velika olakšica i brzina takođe, no sve je nekako osamljeno, tiho, neveselo… Kombajni su vlastodršcima ko zna kako velika hvala, samo neosnovana. Bez njih bilo bi ih i pre. Vršača je potisla konja i vetrenjaču, kosa srp, a žetvarica kosu. Kombajn sve. (…) A vlastodršci i radost, jer čovek više ne radi za sebe… Čuju li se sada pesme kod čobana i koje se pesme pevaju? Neka ih nam Cica i Slavko ispišu. Sećanje na crkvenu slavu, Vel. Gospojinu, svakako vam je isuviše sveže. Slavi li je crkva i je li bilo veselja i ove godine…“
Tako se sećao Milošević, koji se, u Drugom svetskom ratu, borio za selo, ali se nije izborio: došli komunisti, pa porušili. Smetalo proletarizaciji, to jest pretvaranju Srba u urbano roblje.
E, selo naše…Lepota naša, muka naša…Satrše ga dušmani u ime „svetlije budućnosti“, a mi, bedni i jadni Srbi, pobegosmo u gradove, zatočismo se u dela ruku svojih, pa nas nema, nema i nema…Gde smo?
Nestali smo.
NAŠE NAJBOLjE BILO JE SA SELA
Selo je bilo osnova naše slobode i naše države.
U knjizi „Dani i godine“, o tom ponosu slobodnih seljaka koji znaju svoje, pisao je, povodom odbrane Srbije 1914, srbski ratnik i diplomata Radoje Janković: „Zar naša mirisna polja i naši kićeni bregovi da postanu tevtonski?/…/ Zar da se snevesele prela i obetine, da umuknu gajde i dvojnice i da se u kolu nikad više vatreno ne poskoči? Da nam se snužde uštap i mladina, da planinska vrela budu bez sastanka, i da se umesto narodne pesme zacari pritajeni ropot?…Zar naši krepki ljudi da postanu izlišni u svetu i životu? Nikad!…Žetelac da se jada u svoje rukoveti; ljubav da se izopači u razbludu, i da pognu glave naše bogomolje. Nas da gurnu stranputicom, da nam uobroče školovanje, da život puštaju da kapi tamo gde bi mogao rekom teći?…Nesrećnici, nisu i pojmili na šta su podigli ruku!…U groblje iz sahranjenih država hteli su da unesu mladu i svežu Srbiju; orlu da dadu neba kroz rešetku!…Narodu, koji je uskrsao o svojoj žilavosti, o svojem kruhu i svojim hrapavim pesnicama!… Idemo kroz Šumadiju, kroz osveštano ognjište narodnih sloboda. Ne vodite stranca na drugu stranu. Provedite ga zelenom Šumadijom nedeljom oko liturgije. Dajte mu mleka sa pavlakom, i neka razgovara sa našim seljanima. Ništa mu ne pokazujte. Lepote govore same. Miriše zemlja, kao majčino nedro. Otavom birkaju zadovoljna stada. Poljima opojno diše nana, i žuti se volujsko oko, a po baštama uporno gleda u sunce verni suncokret. Mladež vas stidljivo pogleda, a devojke obaraju oči. Starci vas smireno pozdravljaju i prilaze da čuju vesti sa bojišta, a na vratnicama onih zadrugarskih šumadijskih domova stoji starica čista kao nafora. /…/ Isto kao i naši stari, sa razdeljkom u kosi i zulufima spreda, širi se gospostvena Šumadija, umivena i očešljana. Najlepša i najslobodnija zemlja! Gruda, gde se zarodila snaga i sloboda!…/…/Vidokrug se neprestano menja. Širi se preko blagih uvala; onda nastaju kose, bregovi, najzad osamljeni ćubasti grmovi; a u sivoj daljini šumovita planina, mistično pozađe gde živi rasni mit, ili se sanjivo protkiva bajka…A nasred Šumadije, kao krin na usnama, kao kruna na čelu, stoji veličanstvena crkva na Oplencu/…/ Kao sveta straćara bdi kraljeva zadužbina nad narodom koji ratuje za slobodu i za slovenstvo. Bdi, teši ga i kuraži sa one svetle visine, po kojim je uždio slobodu Karađorđe…Još malo pa ćemo preći Kolubaru. /…/ Nastaje delokrug vojske i zahvat dalekog topovskog zvuka/…/Austrija je jednom zasvagda htela da uništi nezavisnost Srbije. Jedina zemlja koja se tome odupirala bratski i zaštitnički bila je Rusija, ista ona Rusija kojoj je vladika Stratimirović pisao, povodom prvog srpskog ustanka u Šumadiji: „Da nema naroda u podneblju koji bi toliko voleo i ako bio raspoložen prema Rusiji i njenim vladarima kao Srbi!”Sa tom slovenskom, radosnom nadom na duši rastajemo se sa Šumadijom i približujemo se Valjevu.”
Takva je bila Srbija. Žetvari Aleksandra Miloševića potomci su seoskih heroja Radoja Jankovića.
URNISANjE URBANIZACIJOM
Može se o uništenju sela, kao svetskom procesu, misliti veoma načelno, kao što to čini Nenad Ćurković u ogledu o urbanizaciji i masovnom društvu: “Do nedavno, bili smo seljaci. Naša kultura bila je seljačka. Stanovništvo u gradovima malobrojno.
Urbana sredina se sporo razavijala.
Sa industrijskom revolucijom došlo je do velike promene.
Seljaci su se, iz ekonomskih razloga, masovno selili u gradove. Ova migracija je u potpunosti promenila izgled gradova. Izmenila je funkciju i dinamiku urbanog načina života.
Na početku XX veka, ovo je još uvek bio svet seljaka. Ali prošli vek je bio i vek nastanaka masovnog društva. Ogroman broj ljudi se selio iz sela u gradove i promenio izgled sveta, izmenio njegovu strukturu.
Selo i grad više nisu bili isti.
Čovečanstvo je u XX vek ušlo kao seljačko, a napustilo ga kao urbano.
Taj proces se najpre odvijao u “razvijenim zemljama”, a zatim su i one preostale – posle Drugog svetskog rata – uključene u taj proces, kao „zemlje u razvoju”, a danas kao “zemlje u tranziciji”- sada više od polovine stanovnika sveta živi u gradovima i od gradske privrede.
Polovinom XX veka bilo ih je nešto više od trećine, a očekuje se da će polovinom XXI veka, u gradovima, živeti dve trećine svetskog stanovništva.
Glavna karakteristika razvijenog društva i savremenog svetskog tržišta je, pre svega, likvidacija seljaštva kao klase i seoskog načina života.
U “razvijenom društvu” nema više od tri do pet procenata seljaka koji žive od poljoprivrede. Poljoprivredna proizvodnja, u “razvijenim zemljama”, je toliko mašinizovana, pa su seljaci – kao masovna proizvodna snaga – postali nepotrebni. Oni su klasa u raspadu. Jedan broj individidualizovanih pojedinca još uvek živi na selu, ali više ne u nekadašnjim seoskim zajednicama, i ni o čemu ne odlučuju.
Danas se sve odluke donose u gradovima, a tehnokrati su zaključili da je poljoprivreda produktivnija što je u njoj manje seljaka.
Zemlje s najvećom produktivnošću u poljoprivredi su zemlje sa najnižim procentom seljaštva.
Seljaci su, u “razvijenom svetu” – anahronizam.
U Sjedinjenim Državama, na univerzitetima radi više ljudi nego u poljoprivredi.
XX vek je period postepene likvidacije seljaštva kao klase, ali i tradicionalne “radničke klase”, koju su u najvećoj meri obrazovali ljudi sa sela.
U klasičnom značenju, “radnička klasa” više ne postoji.
Sada se može govoriti samo o najamnim radnicima, koji rade za nadnicu i preživljavaju od plate do plate.
Marks je tvrdio da će kapitalizam jednog dana nestati, tako što će ga likvidirati “radnička klasa”. U Komunističkom manifestu je napisao: “Buržoazija stvara, pre svega, sopstvene grobare – radnike”.
Međutim, u stvarnosti, kapitalizam je postepeno likvidirao radničku klasu. A pre toga klasu seljaka.
Najpre je likvidirano seljaštvo. Ono je u “razvijenim zemljama” gotovo nestalo.
Što je zemlja “savremenija”, sve manje ljudi radi u poljoprivredi, tako da je i seljaka sve manje.
Seosko stanovištvo se, silom prilika, građanizovalo. Od seljaka su postali industrijski radnici. Ono malo što ih je ostalo na selu, na najgori način “građanizuju” elektronski mediji. Televizija i interenet urbanizuju njihovu svest.
Preostale seoske zajednice postaju deo globalnog masovnog društva.
Seljaci, koje su okolnosti naterale da postanu radnici, bili su neutemeljeni u gradskoj kulturi. Lebdeli su u limbu urbanog načina života. Da bi se ukorenili, prihvatali su utopističke ideje i bili podložni manipulacijama političkih demagoga. Bili su osnovni “resurs” svih totalitarnih sistema, a pre svega liberalno-demokratskog (naziv je tu samo da zavara), “hranljiva podloga” destruktivnom populizmu.“
APOKALIPTIČNOST SMRTI SELA
A može se misliti i ovako. Smrt sela je znak približavanja kraja sveta. Naime, ako je Novi Zavet knjiga Bogom otkrivena čovečanstvu do kraja sveta i veka ( jer, trećeg zaveta, o kome su fantazirali jeretici – hilijasti neće biti ), onda sve njegove poruke moraju biti razumljive čitaocima dok je sveta i veka. A priče Gospodnje u Jevanđelju vezane su, pre svega, za svet ratara ( sejač seje ), pastira ( potraga za izgubljenom ovcom ), vinogradara ( Hristos je čokot, a mi loze ), itd. Svet u kome nestaje selo je svet koji više neće razumeti Jevanđelje. To je svet ljudi robotizovanih, ukinutih u svojoj biti, svet tuđ Bogu i nama.
Ko će živeti u tom ogavnom svetu?
Može li 5 G mreža da zameni Boga?
Umiraćemo, ako ni od čega, a ono od čežnje za autentičnim životom, netragom nestalim životom, ćivotom punim sjaja.
DA SE SEĆAMO
Pripovedač i esejista iz Gornjeg Milanovca, Miladin Ćosović, u svojoj zbirci priča o malim velikim ljudima, ističe: “Kad čovjek iz grada ode u prirodu i sa vrha neke uzvisine posmatra okolinu i vidi svuda posijane kuće, odmah mu se nameće pitanje: ko su ti ljudi što su se nastanili u nedođiji, i ježi se od pomisli da i sam živi u takvim uslovima. E, pa po tim predjelima žive hrabri ljudi, srasli sa zemljom kao drvo korijenom. Po divljim i pitomim predjelima Srbije posijana su seoska imanja, na njima žive ljudi okruženi svijetom što ga čine brojne domaće životinje, voćnjaci, povrtnjaci, njive i livade. Taj svijet je svrha njihovog življenja. Duhovno biće tih ljudi prožeto je istorijom predaka, imaju uporište u nasleđu, pamćenju i običajima. Imaju i dobre prostorne orjentire: poznaju okruženje, dobar su oslonac drugima i drugi njima. Ne vole promjene, one koje im obezvrijeđuju i razaraju vrijednosne obrasce, imaju i životni cilj – da održavaju i obogaćuju imanje. Za poštovanje je koliko su otporni na uticaj zapadnjačkog stila života – živi brzo, trči za novcem i uspjehom – skromnost i saosjećajnost su im nezamenljive vrline. Takvi ljudi sela, prirodni prostor Srbije čini živim, zahvaljujući njima Srbija diše seoskim životom i prirodom.“
Ima li koga u ovoj jadnoj zemlji da vidi istine koje se mogu golim okom sagledati? Miladin Ćosović se zalaže za obnovu sela i povratak ljudi tamo gde sve počinje: “Moj prijatelju, nije vreme da pričamo o istoriji, ima prečih stvari danas; Srbi odumiru i zato svime što znaju i mogu treba da se bore za opstanak. Sela ostaju pusta, gradovi brekću od prenaseljenosti. Šumadija je prošarana napuštenim imanjima. Divna Šumadija, Bogom dana za život, a, eto, ovom narodu ne valja ni – takva… Vlast, šta radi vlast? Brine samo o gradovima, selo joj – pastorče. A ja kažem – nema Srbiji i Srbima spasa dok ne ožive sela. Stotine hiljada seljaka izgnano je sa Kosova, iz Hrvatske i Bosne, stanište im je država našla u gradovima. Zašto država nije otkupljivala napuštena imanja i dala ih izgnanicima da na njima žive, rade ono što znaju? U gradovima tumaraju kao sirotinja, mnogi žive na socijali. Vlastodršci demagogišu o odumiranju Srba, a ništa ne čine da se bela kuga spreči. Ništa ne čini ni Crkva. Jerarsi grade luksuzne dvorove, voze se luksuznim kolima, glože se, grade nove i obnavljaju stare hramove. Za koga ih grade, ko će u njih ulaziti? Svakom vladici rad bi najprije trebalo ceniti prema tome koliko je u njihovim eparhijama porastao broj novorođenčadi. Vladike treba da rade s narodom, kao prvi u eparhiji da budu sluge svima. A imali su od koga i da nauče – patrijarh Pavle je učio narod pobožnosti, smernim življenjem podsticao ga da nauk svesrdno prima. /…/ Zašto svaki sveštenik poslije liturgije ne bi vernicima mogao govoriti o svetosti rađanja, svetosti materinstva, apelovati na Srpkinje da rađaju decu? To što je najvažnije, da jerarsi umesto izgradnji i obnavljanja hramova, formiraju u svojim eparhijama fondove za materijalno stimulisanje porodica da se umnožavaju. Gde majke rađaju treba da vladaju toplina, sigurnost, radost, a posle krštenja deteta da iz srpskih domova sjaji religiozna svetlost. Sveštenici da posle venčanja i bogosluženja savetuju bračne parove da čuvaju brak, da žene, kako je govorio apostol Pavle, budu ,,pokorne muževima, kao što je Crkva pokorna Hristu, da muževi ljube svoje žene kao svoja telesa, jer koji ljubi ženu, samoga sebe ljubi“. Tako Miladin Ćosović.
Starac Pajsije Svetogorac je govorio da je uništenje porodica ključni uspeh đavola u današnjem svetu. Jer, ako ne bude porodice, neće biti ni sveštenstva, ni monaštva, ni države, ni seljaka, ni građana, nikoga i ničega. Pravoslavo shvatanje braka podrazumeva da muž treba da voli ženu kao Hristos Crkvu, raspinjući se za nju, a da žena treba da ga poštuje kao Crkva Hrista, i da smerno nosi krst majčinstva.
Koliko je to moguće u urbanoj sredini u kojoj entropija nadvladava sklad i poredak Bogom dat kosmosu i prirodi?
IMA LI NADE?
Pokojni otac Sava iz manastira Vaznesenje pod Ovčarom jasno je rekao šta nam se i zašto desilo: “Naviklo se sad da se živi bez obaveze. Da se radi kako mu drago. A nekad je to sve pažljivo rađeno. Kad su kosači kosili livade, kosili su tako da ne ostane ništa iza njih. Kad su želi pšenicu rukama, želi su da ništa ne ostane, da se ne vrlja, no da se čuva. Da se čuva hleb. Radan je bio narod nekada. Ni jedna šljiva nije ostala nepokupljena. A sad narod neće da radi. Izgleda mu da može da živi a da ne radi.
E, to se tako mislilo. A šta ćemo sad? Firme ne rade, fabrike ne rade, šta ćemo sad? Gde ćeš sad? Mnogi hoće da žive, a da ne zapnu. Nema leba bez budaka, bez motike. To je pametan narod kazao. Sad je došlo to vreme da nemaš gde da radiš. U selo da se vraćaš ne možeš sam. Neće niko da ide sa tobom. Ni deca koja su navikla na ulicu, na grad, i koja su raslabljena, ne mogu ona sada da čiste štalu i slične poslove da rade. I tako mi ne možemo da izađemo iz teške situacije. A čeka nas još teža situacija.
Čovek može da opstane samo ako se Bogu moli. I ako dobro trpi. I ako dobro štedi, ako čuva sve. Pre je narod veoma vodio računa o odeći i čuvao. Zato što to nije bilo lako imati. Pralo se i izrađivalo uz veliki napor. Svaki deo odeće je bio ručni rad. I posteljina i pokućstvo. Po celu noć ženska čeljad su vezla, prela, tkala, krpila uz svetlost zidnih lampi. Vezle su, šile i nadmetale i u lepoti i u veštini. Lepo su kuvale, sve su lepo radile. Majka je morala dobro da nauči kćer ženskim poslovima da ne bi buduća svekrva rekla: ”Potiče iz loše kuće u kojoj ništa ne nauči.” Svaka je znala da muze, siri, vari, da čisti štalu. Bilo je veliko bogatstvo, imalo je i rezerve.
A danas? Gde je danas rezerva? Danas su plate male. To potrošimo, pa nemamo mogućnost da štedimo. Ljudi više nemaju ni gde da rade. Naš narod je mnogo pogrešio što je slušao bezbožnike. Ne znaš ni ko je ni šta je, a ti ideš za njim i smatraš ga valjanim čovekom. Jesi li šašav? Ne poštuješ oca i majku, a da poštuješ mene.
Nekada je svukude vladao red, bio je narod oprezan i valjan. A sada je bez vere i pobožnosti. Ali vrati ti to sad.
Eto dokle se došlo nedisciplinom. Čovek mora da ima obavezu. Moraš da budeš pravi radnik, i da poštuješ hijerarhiju. Kaže jedan: ”Ja nikad ne ustajem pre osam.”
E, spavaj sad! Sad više ne moraš da ustaješ. Nemaš gde da radiš, niti da odeš u fabriku. Sve se upropastilo. Sve je u haosu i neredu. Bezbožje i neposlušnost, su sve to izazvali. Eto posledica.
Svet ne poštuje pravila, red.
Otuda i ovoliki haos. Pogledaj samo bolesti. Strašne bolesti koje svet ne vide još. Otkuda to? Sve se poremetilo. A sve je nekad bio divan poredak. Sve čisto, korisno stvoreno. Ljudi bezbožni i bez vere, sve su isprljali.“
Ko se isprlja, mora da se čisti. A jedino očišćenje je pokajanje pred Bogom za grehe i uzimanje na sebe krsta Hristovog, kojim dođe radost celom svetu. Ako bude veka, biće i leka; ako nam Bog primi pokajanje, obnovićemo se, i selo i grad. Ali, kako reče otac Sava, mora da se zapne.
Gospode, blagoslovi!
