Za nas znaju samo popovi koji o slavi dođu da osveštaju slavski kolač i trpezu. Za one koji se deklarišu kao država – mi postojimo samo na biračkim spiskovima, navode Tasići iz sela Močare na istoku KiM.
Urušeni manastir Ubožac iz 14. veka u selu Močare na KiM jedno je od okupljališta preostalih Srba i onih koji su jednom već izbegli pred terorom OVK pose NATO okupacije 1999. godine.
Manastir posvećen Vavedenju Presvete Bogorodice gradio je Isaije Stariji, savetnik Dušana Silnog, a kasnije i kneza Lazara.
O tome svedoče dva rukopisa sačinjena u prvoj polovini 15. veka, koji se čuvaju u biblioteci Pećke patrijaršije.
Zapisano je da je manastir bio napušten tokom Velike seobe Srba pod patrijarhom Arsenijem Čarnojevićem 1690. godine, ali je ubrzo oživeo, jer je ponovo došlo do naseljavanja rajom – čuvarima srpsko-turske granice.
Jednom godišnje, na Markovdan 8. maja, Ubožac oživi. Okupi se i staro i mlado.
Pristignu tada iz svih krajeva Kosmeta, kako kaže meštanin Bogosav Nikolić, oni koji su trbuhom za kruhom ranije odlazili put zapadne Evrope, ali i oni koji su posle 1999. godine u potrazi za slobodnim nebom napustili Močare i istočnu Kamenicu.
Temelji manastira i crkve imaju osnovu upisanog krsta sa kupolom iznad centralnog dela naosa, koji danas ne postoji. Apside su trouglaste, napravljene od klesanog kamena, mada delovi kamenih ukrasa nisu sačuvani.
Zapisano je da je Crkva manastira Ubožac veoma slična hramovima na Svetoj Gori.
Manastir se sastojao od crkve, trpezarija, podruma, pekare, kuhinje, štale. Bio je okružen zidovima sa dve ugaone kule.
U organizaciji Zavoda za zaštitu spomenika kulture u periodu 1963-1966. vršena su obimna arheološka iskopavanja šireg pojasa manastirskog imanja. Otkriveno je jedinstvo stila manastira i pomoćnih objekata, što ukazuje da su sve građevine istovremeno konstruisane.
Stil gradnje vidljiv je na svakom koraku – tu su stare stogodišnje kuće sa podrumima i prizemnim prostorijama zidanim od kamena.
Iz tih kuća u zaseocima sa istočne strane sela Strelice, Grizime i novokomponovane šiptarske opštine Ranilug sve ređe izbija dim i tako upozorava da je u istočnom delu Kosovske Kamenice sve manje Srba.
Nade i vere u mogući oporavak i povećanje broja Srba, ipak, ima. Meštani kažu za Srnu da su hiljade hektara obradivih površina sa kladancima (prirodna izvorišta vode) proteklih vekova hranile Srbe.
Stopama predaka idu i Dragana i Dragan Tasić, uprkos, kako ističu, potpunoj skrajnutosti sela. Oni istrajavaju u nameri da naprave dom i opstanu u selu Močare.
NJihove devojčice Anđela (5), Bojana (4) i Tamara (2) „beo dan nisu gledale“, izuzev u rodnom selu, u koje odavno osim šumokradica i nakupaca drugi niko ne svraća.
Tasići kažu da im ne pada teško svakodnevno stražarenje i skrivanje devojčica iza prozora prekrivenih tamnim zavesama i dvorišne žičane ograde, koju čuva desetak vučjaka i šarplaninaca.
„Za nas znaju samo popovi koji o slavi dođu da osveštaju slavski kolač i trpezu. Za one koji se deklarišu kao država – mi postojimo samo na biračkim spiskovima“, navode Tasići.
U selu, u dvadeset domaćinstava, živi pedesetak Srba, od kojih je većina mlađa od 30 godina.
Oni pokušavaju da opstanu kao i manastir Ubožac, na koji svakodnevno gledaju.
Piše: Neđeljko Zejak
Izvor: Srna
Pripremile: KM Novine
