I ovakvi kakvi su, Srbi su još uvek poslednji muškarci Evrope, što Evropa nikako ne može da oprosti. Iritira ih što u savremenom (pederskom) svetu uopšte postoji neko sa iskonskim muškim svojstvima
Skoro da nema filma ili serije gde se ne pojavljuje peder, i to uvek kao pozitivan lik, obično neki brižni savetodavac ili „dobra vila“ koja među zavađene junake unosi mir i obnavlja slogu. Čak su i vesterni ili istorijski spektakli postali nemogući bez pedera i pederastije (recimo „Tumbston“, „Aleksandar Makedonski“ i drugi). Pederizam je nametnut kao nezaobilazna stavka u filmskom, pa i književnom stvaranju, i teško da režiseri i pisci mogu pretendovati na iole prestižniji status, kamoli značajne nagrade, ako u svojim delima ne afirmišu pederastiju, makar indirektno i zaobilazno. Za sada su uloge pedera uglavnom epizodne, ali reklo bi se da dolazi vreme kada će te gnusne mekušne „dobrice“ sasvim istisnuti autentične muške likove i postati ključni akteri društvenog života i umetničkog stvaralaštva.
Naravno da je na delu dejstvo tajnih društava i njihovih destruktivnih ideologija sa ciljem mentalne razgradnje pojedinaca i rasturanja porodičnih i tradicionalnih vrednosti, ali ima tu i nešto dublje i tajanstvenije. U mentalitetu Zapada od davnina postoji nešto pedersko, što se ogleda u njihovoj prepredenosti, dvoličnosti, prevrtljivosti, licemerju, materijalizmu, ekstremnim porocima, bolesnoj vezanosti za raskoš i komfor, dakle sve samim nemuževnim (pederskim) osobinama. Nije slučajno što se u srpskom žargonu kao „peder“ označava čovek upravo takvih (zapadnoevropskih) osobina. „Vučiću pederu“, koje je neobičnim slučajem odjeknulo i sa državne televizije, jeste autentičan glas poniženog i porobljenog naroda, njegova poruka pozapadnjačenom satrapu, koji je poput istih takvih njegovih prethodnika poveo narod putem dekadencije, sramote i sebeukidanja. Jer evropeizovati se znači – polatiniti se, znači – poprimiti mentalitet i navike zapadnog građanstva, znači – karakterno se deformisati u „pedera“.
I evropsko plemstvo prošlih vekova daje živu sliku pederastije: grofovi i baroni sa belim perikama i napuderisanim licima, u pripijenim redengotima, kratkim pantalonicama, belim dokolenicama i ženskastim cipelama sa visokom petom, sa burmuticom u džepu i obiljem kapricioznih manira (koji se smatraju za neku rafiniranost i otmenost). Koliko se to razlikuje od njihovih srpskih savremenika, voždova Prvog srpskog ustanka, stamenih delija u suknenim odelima, s nogama u tozlucima, kuburama o pojasu i kožuhom preko ramena, punim varvarske svežine i nepokolebive žudnje za životom u dostojanstvu i slobodi. I već se na tom, čisto vizuelnom kontrastu, još tada mogla naslutiti duboka razlika između Srbije i Evrope, koja je više nesvesni nego svesni uzrok naših sukoba i nesporazuma sa njom. Vidno inferiorni u odnosu na srpske savremenike, evropskim dekadentima i snobovima nije ostalo ništa drugo osim da ih ismevaju kao „geake“ i „primitivce“, što se produžilo do dana današnjeg (izuzetak su retki poput Braće Grim, slaviste Gerharda Gezemana i drugih). To ipak nije smetalo bečkim groficama i baronicama iz „Seoba“ Miloša Crnjanskog da se bacaju kao mesožderke na srpske oficire u službi Habzburške monarhije, rado ih prihvatajući za ljubavnike, jer su stasom i muževnošću daleko nadilazili njihove mekušne muževe pod namirisanim perikama i u belim dokolenicama.
Degenerisani evropski plemić evoluirao je u evropskog (malo)građanina, s kojim je pederastija evropskog duha (do tada delimično obuzdavana ostacima srednjovekovnog viteškog kodeksa na koji je aristokratija bila moralno obavezna), postala razobručena stihija koja se prosula niz ceo svet. Nije gej-parada slučajno nastala na Zapadu, pošto iz čitave zapadne kulture zrači nešto pedersko; iz njenih raskošnih salona i mračnih kuloara pomalja se lice pedera kao tipsko i noseće, zlurado iskeženo od neobuzdane žudnje da svom paklenom duhu dekadencije i ništavila, podredi čitav svet. To gordo i samozaljubljeno, a zapravo tužno i amorfno stvorenje, dostojnije sažaljenja nego prezira, postalo je nosilac nove ideologije i novog poretka „vrednosti“.
I ovakvi kakvi su, Srbi su još uvek poslednji muškarci Evrope, što Evropa nikako ne može da oprosti. Zapadnog građanina dubinski iritira što u savremenom (pederskom) svetu uopšte postoji neko sa iskonskim muškim svojstvima, ko ga već i samom pojavom zasenjuje, nadmašuje i pokazuje mu koliko je smešan i besmislen. Zato evropski građanin (suštinski peder, makar to i ne bio u seksualnom smislu) čini sve što može da i Karađorđeve potomke okupi na gej-paradi, da ih i na taj strašan i bolestan način ponizi i upodobi sebi. On se neće smiriti dok gej-parada i u Srbiji ne postane narodna fešta, poput „Egzita“ ili „Guče“, na koju će zabave radi dolaziti i oni koji nisu pederi. I nema taj sumanuti aktivizam veze ni sa „demokratijom“ ni sa „ljudskim pravima“, već sa nepojamnom gordošću deformisanog zapadnog čoveka, koji će se besomučno pozivati i na najčovečnije ideale da bi ono što mu ne naliči i čemu zna da nije dorastao, po svaku cenu unizio, unakazio i svukao na nivo svog dubokog ljudskog, istorijskog i metafizičkog čemera i jada.
Autor: Svetislav Pušonjić
