Vladi RS Krajine u progonstvu se obratio Srbin musliman, prof. Salih Selimović i zamolio je – da Vam dostavimo njegov članak o austrijskom stvaranju „bošnjačke nacije“ od Srba muslimanske veroispovesti i isključenju Raške (Sandžaka) iz Srbije i Crne Gore, da bi se pripojila Bosni i Hercegovini 1917, kad su Bosna i Hercegovina bile okupirne od strane Austrougarske.
Tad se tome suprotstavio Srbin musliman, Omer-beg Bajrović Despotović, koga su austrougarske vlasti uhapsile, zatvorile u Sarajevu i tamo ga umorile. Srbi muslimani će, ovih dana, predložiti Vladi Republike Srbije da se Omer-begu Bajroviću Despotoviću podigne spomenik u Beogradu, koji će uticati na obmanutu svest Srba muslimana, koji su, okupatorskom propagandom Austrougarske i komunista Jugoslavije, ubeđeni da ne pripadaju srpskom narodu.
Vlada RS Krajine će podržaviti ovaj predlog Srba muslimana, čime poručuje i Srbima katolicima – da su, istom okupatorskom merom, obmanuti da ne pripadaju srpskom narodu, nego „hrvatskom“.
S poštovanjem,
Branko Bibić, sekretar Vlade.
XXXXXXXXXXX
Salih SELIMOVIĆ, istoričar i redovni član Matice srpske
KOME I KADA JE TREBALA SJENIČKA REZOLUCIJA 1917.
Austrougarske okupatorske vlasti su za vreme Prvog svetskog rata programirano i dosta efikasno radile na stvaranju i izazivanju nezadovoljstva kod muslimana prema Srbima. Okupator je preko jednog dela bivših aga i begova, trgovaca i uleme uspeo da nametne kod muslimanskog sveta ubeđenje da su Srbija i Crna Gora okupirale nekadašnji Novopazarski Sandžak 1912.godine. Svojom beskrupuloznom propagandom i raznim metodama širenja straha od Srba i Srbije uspevala je okupatorska vlast da se kod većine muslimana pojave animozitet i prava srbofobija. Širena je i lažna nada u povratak stanja pre oslobođenja 1912.godine.
Crno-žutoj Monarhiji su muslimani bili samo pogodan predmet za manipulisanje kako bi uz njihovu podršku ostvarila prodor do Kosovske Mitrovice i dalje do Soluna. I inače je uvek bio važan cilj Zapada da se balkanske zemlje, pa tako i Srbija, dovedu u potpunu zavisnost ili pod okupaciju kako bi se zagospodarilo Balkanom, a Rusija potpuno eliminisala sa tog prostora i istočnog Sredozemlja. Iako već odavno nema Austrougarske i Osmanske Imperije aktuelna zbivanja na Balkanu pokazuju da se i dalje radi o istim dalekosežim planovima nekih zemalja zapadne Alijanse. Kao da su još aktuelni Istočno pitanje i Drang nach Osten?!
Još za vreme Aneksione krize 1908/1909.godine u austrougarskim političkim i vojnim krugovima se ozbiljno razmatrala mogućnost vojnog zaposedanja već odavno nekadašnjeg prostora Novopazarskog sandžaka i njegovog pripajanja Bosni i Hercegovini, zapravo Austro-Ugraskoj. Tadašnjim trenutnim razrešenjem te krize nisu prestali i imperijalni palnovi prema srpskim etničkim i državnim teritorijama. Ta prilika joj se pružila okupacijom Srbije krajem 1915.godine. U cilju separiranja i amputacije Stare Raške od Srbije i Crne Gore okupator će raditi uz podršku dela uleme, bogatih trgovaca i razvlašćenih aga i begova na odvajanju nekadašnjegprostora Novopazarskog sandžaka od Srbije i Crne Gore. Kraljevine Srbija i Crna Gora tu oslobođenu teritoriju su međudržavnim ugovorom podelile što je dobilo i međunarodnu verifikaciju prilikom sklapanja mirovnih ugovora u Londonu i Bukureštu 1913.godine.
Zbog straha od posledica neminovne „poratne odgovornosti“ zbog saradnje sa okupatorom, pa i mnogih kriminalnih i zločinačkih aktivnosti, i veliki broj muslimanskih prvaka organizovano je radio na odvajanju nekadašnjeg Novopazarskog sandžaka od Srbije i Crne Gore. Njihova najveća želja je bila da se taj prostor pripoji Bosni i Hercegovini. U gorem slučaju razmišljalo se i dobijanju „samouprave za Sandžak“. Sve se to uklapalo u planove i namere za političku, ekonomsku i bezbedonosnu nestabilnost u našim zemljama, pa i u celom regionu Balkana.
Kada je okupator svojim političkim i propagandnim delovanjem uspešno pripremio politički teren organizovao je konferenciju gradonačelnika i drugih muslimanskih predstavnika u Sjenici 1917.godine. Konferencija je održana 13.i 14.avgusta, po nekim izvorima i 15.avgusta. Zasedanje je održano u glavnoj gradskoj džamiji Sultan Valide. Konferenciji je prisustvovalo 25 predstavnika muslimana iz srezova koji su pripadali nekadašnjem Novopazarskom sandžaku kao i dva austrougarska oficira kao predstavnika Krajskomande (okružne komande) iz Novog Pazara i sreske komade u Sjenici koji su pratili rad Konferencije. Konferencija i njene odluke i zaključci su bili kruna austrougarske beskrupulozne politike, propagande i taktike Divide et Impera. Odlično se znalo da će to dodatno opteretiti odnose koji su ionako tokom rata bili veoma zategnuti i puni nepoverenja. Sigurno Sjenica nije slučajno izabrana za mesto održavanja Konferencije, jer je ovaj grad bio stvarni glavni grad Novopazarskog sandžaka, a od 1902.godine i Sjeničkog sandžaka. Osim toga sjenička muslimanska čaršija i muslimanski živalj na Pešteri su bili naklonjeni Bosni i Hercegovini i Austrougarskoj što se odlično uklapalo u njene imperijalne planove. To potvrđuje i poverljivi izveštaj austrougarskog majora Rupčića iz pribojskog garnizona od 14.novembra 1916.godine. Između ostalog on piše: „Muslimanski deo stanovništva u velikoj većini je nama naklonjen. Iz nekih spontanih izjava ovdašnjih muslimana može se zaključiti da u slučaju anektiranja Sandžaka (vraćanja Srbiji i Crnoj Gori) moraju se iseliti, jer su se politički kompromitovali“.
Muslimanski prvaci su se obratili za podršku osvajaču koji je bio okupator zemlje kojoj su se želeli da priključe. O tome je istoričar Ejup Mušović napisao sledeće: „Bilo je to ponovno oživljavanje ideje Habzburga iz druge polovine XIX veka o Sandžaku kako bi ga se domogli da bi preko njega mogli da prodru prema istoku i tako onemogućili ujedinjenje Srbije i Crne Gore“.
U Sjenicu su došli predstavnici (gradonačelnici) svih srezova sa prostora nekadašnjeg Novopazarskog sandžaka koje su postavile austrougarske okupacione vlasti pa, prema toma, oni i nisu bili predstavnici naroda, pogotovo pravoslavnih Srba koji su bili većinsko stanovništvo. To su bili gradonačelnici Novog Pazara, Sjenice, Nove Varoši, Prijepolja, Priboja, Pljevalja, Bijelog Polja, Berana, Rožaja, Berana (Budimlja), Tutina (Štavica) i Šahovića (Donji Kolašin). Osim gradonačelnika Konferenciji je prisustvovalo i 14 drugih muslimanskih predstavnika-delegata . Prisustvovali su i austrougarski obaveštajni oficiri iz Okružnih ili oblasnih komandi (Kreiskomando) Novi Pazar i Mitrovica i Sreske komande (Bezirskomando) u Sjenici. Konferencijom je predsedavao titularni paša Izet Mahmed-paša Bajrović, gradonačelnik Pljevalja. Mehmed-paša je bio poznat kao veliki austrofil i najveći liferant austrougarskim garnizonima do povlačenja austrougarske vojske 1908.godine iz Pljevaljskog sandžaka. Njegov rođeni brat major Omer-beg Bajrović je bio veliki pobornik srpske nacionalne ideje kod naših muslimana koji su bili u većini srpskog porekla, smatrao je da Austrougarska nije naša domovina već samo okupator, a bio je i veliki dobrotvor. Omer-bega su okupatori na veoma svirep način i na prevaru sproveli u Sarajevo gde je u tamnici mučen i umoren.
Paša Bajrović je otvorio konferenciju rečima da je „ krajnje vreme da mi muslimani Sandžaka, koje mi predsednici opština predstavljamo, mi koji činimo većinu stanovništva Sandžaka, drukčije razmišljamo nego što to žele i traže naši paraziti vlade Srbije i Crne Gore“.
Svi učesnici su se, između ostalog, složili u konstataciji „da je Sandžak otrgnut od matice Bosne, jer je više od četiri godine bio okupiran i podjeljen između Srbije i Crne Gore“.
Na Konferenciji su usvojeni zaključci u formi Rezolucije:
I Priključenje Bosni i Hercegovini je naša nepokolebljiva želja i jedino razumno rešenje našeg pitanja.
II Ako se iz razumljivih razloga ili nepredviđenih razloga naši zahtevi, na koje imamo pravo, ne mogu ispuniti zahtevamo samoupravljanje Sandžaka.
III Ako i ova naša želja nije ostvariva, i mi sve nade izgubimo da će se sve naše želje ispuniti, onda smo prisiljeni da se iselimo iz ovih krajeva.
IV Pošto naši odnosi zahtevaju drugačiji postupak nego što to smatraju srpska i crnogorska vlada mi molimo K. i K. Vojni generalni guverneman za Srbiju i Crnu Goru da naše zahteve u vezi upravljanja Sandžakom podnese višoj instanci i da nas do konačnog rešenja tog pitanja priključi Bosni i Hercegovini, jer uprava u tim zemljama bolje odgovara našim odnosima.
Posle četvrte tačke Rezolucije traži se i sledeće: „ Ako i ovaj zahtev (četvrta tačka) nije ostvariv , onda zahtevamo da se osnuje samostalni guverneman za Sandžak (posebna vojna uprava).
Sa najvećim poštovanjem, koje dugujemo hrabroj vojsci, kao i austrougarskoj monarhiji zatvaramo današnju sednicu i ostajemo (slede potpisi 12 gradonačelnika):
1. Mehmed Izet-paša Bajrović, Pljevlja
2. Riza-beg Muratbegović, Novi Pazar
3. Murat-beg Hašimbegović, Prijepolje
4. Selejman ef.Šećeragić, Nova Varoš
5. Hilmi-beg Kajabegović, Bijelo Polje
6. Duljko-aga Ramhusović, Berane
7. Iljaz ef.Ćatović, Rožaje
8. Husein ef.Hasanbegović, Priboj
9. Jusuf-aga Hamzagić, Tutin
10. Rušid ef.Spahović, Sjenica
11. Osman-aga Dizdarević, Šahovići
12. Husein ef.Šahman Berane (Budimlja). Sjenica, dana 14. avgusta 1917.godine“.
Sjenička rezolucija je odmah prevedena na nemački i dostavljena pomenutim komandama i upućena Vojno generalnom guvernemanu u Beograd. Vojno generalni guverneman za Srbiju je prepis teksta Rezolucije sa propratnim pismima dostavio Vojno generalnom guvernemanu za Crnu Goru na Cetinje i Zemaljskoj vladi u Sarajevo.
Austrougarska okružna komanda u Novom Pazaru je u svom propratnom aktu od 20.avgusta 1917.godine podržala zahteve muslimanskih predstavnika iz Sjeničke rezolucije. To je bilo i za očekivati, jer je okupatorska vlast i režirala Konferenciju i njenu Rezoluciju. Već 1.septembra iste godine austrougarska vojna uprava za Srbiju (VGG) u svom pismu istoj takvoj upravi u Crnoj Gori , kao i Zemaljskoj vladi u Sarajevu, piše da „iako se u toj Rezoluciji navedena pitanja trenutno sigurno ne mogu rešiti, ipak ona predstavlja važan dokument za buduće pregovore o zaključenju mira“.
U tom pismu Vojnog generalnog guvernemana za Srbiju se, između ostalog još kaže: „ Sva iskustva austrougarske uprave potvrđuju da muslimani u Sandžaku prisajedinjenje Bosni i Hercegovini, a time i Austro-Ugarskoj smatraju kao politički ideal svoje budućnosti. Želja za eventualnom autonomijom…ili iseljenje u Tursku samatraju samo kao manja nesreća…ako bi ponovo nastala omrznuta srpska vladavina“.
Ova Sjenička rezolucija je samo još više izazavala nepoverenje i produbila sukobe i nesporazume koji će dugoročno unosti nestabilnost i inače na ovom po mnogo čemu trusnom području.
REPUBLIKA SRPSKA KRAJINA
VLADA I SKUPŠTINA U PROGONSTVU
11000 Beograd, Zmaj Jovina 15
Tel. 063/495-051, vladarsk@gmail.com
Br. 58/17 – 24. jul – 7525 (2017)
