Srbi, narod najmlađi

0
772
Foto: montaža

Svedoci smo ovih dana polemike koja se u medijima povela povodom Apela 140 istoričara pokrenutog zbog delovanja Udruženja „Miloš S. Milojević“ iz Crne Bare, koje inače baštini naučno nasleđe ovog srpskog velikana iz druge polovine XIX veka. O samom Milošu S. Milojeviću mogu se napisati tomovi knjiga. Ali, cilj ovog teksta nije odbrana pomenutog srpskog istoričara, njegova dela govore umesto njega. Takođe, nije nam želja da ulazimo u međusobnu polemiku poštovalaca i protivnika Milojevićevog opusa. Mnogo važnije od svega pomenutog je pitanje da li mi kao naučni delatnici u oblasti društveno-humanističkih nauka imamo prava da se bavimo preispitivanjem određenih društvenih fenomena, u kojim sferama i u kojoj meri? Kada konkretno govorimo o preispitivanju oficijalnih narativa na polju istorije, postavljaju se dva ključna pitanja. Da li mi, koji po vokaciji pripadamo srodnim naučnim disciplinama, imamo prava da se bavimo preispitivanjem pomenutih narativa, te da li svaki laik koji ima barem prosečan koeficijent inteligencije ima pravo da preispituje zvaničnu istoriju koristeći se elementarnom logikom? S druge strane, postavlja se pitanje: da li profesionalni istoričari treba da preispituju zvaničnu naučnu paradigmu ili je njihov posao da samo ponavljaju ono što je već pre njih „otkriveno“?

Ugaoni kamen nauke jeste sumnja, dok je ugaoni kamen vere dogma. To konkretno znači sledeće. Ja, Dušan Ilić sam pravoslavac i naučnik. Kao verujućem čoveku, meni nije potrebno da dokazujem na primer da li je i pomoću kojih procesa Sveti Duh sišao na apostole, u to jednostavno verujete ili ne verujete. Kao naučniku sa druge strane, meni je neophodno da upotrebljavajući naučnu aparaturu, konstantno proveravam istinitost pojedinih tvrdnji, odnosno ispravnost konkretnih dokaza. Čini se da ovaj postupak nije sporan ni u jednoj nauci, osim na polju istorije. Ovih dana se podigla ozbiljna prašina oko definisanja danka u krvi, odnosno svih „blagodeti“ osmanske vladavine (jer valjda reč okupacija ima politički nekorektan prizvuk). Takođe, iz štampe je izašlo delo Dejana Ristića, Mitovi srpske istorije, koje preispituje pojedine narative naše prošlosti za koje su mnogi mislili da su istiniti. Istovremeno, iz štampe je izašla knjiga Dušana Nikodijevića, Jasenovac, između broja i žrtve, u kojoj autori konstatuje da su u ovom kompleksu logora ustaše ubile između 99.000 i 208.000 ljudi, a ne preko 700.000 kako je dosadašnja srpska istoriografija govorila. U ovom kontekstu valja istaći i uslove oko ulaska Srbije u EU koje su zvaničnici Nemačke ispostavljali našim vlastima pre izvesnog vremena, a koji su se između ostalog, ticali i preispitivanja našeg odnosa prema prošlosti, naročito po pitanju Srebrenice i drugih nemilih događaja iz bliske nam prošlosti. Čini se da jedan deo naših istoričara marljivo obavlja svoj posao, preispitujući pojedine delove srpske istorije. Sada se postavlja pitanje, da li je ovo preispitivanje dozvoljeno i kada se radi o drugim istorijskim događajima i procesima?

Da Vas podsetimo:  Monika

Konkretno, kada bih vam rekao da su npr. zmajevi sišli sa neba, pomogli Despotu Đurđu da podigne najvažnije zdanje moga grada, Smederevsku tvrđavu, a zatim nestali, ne ostavivši iza sebe nikakav trag, jer im njihova uverenja nisu nalagala da ostavljaju nikakve pisane tragove, da li biste vi u to poverovali? Naravno da ne. Kada pak, s druge strane, službeni istoričari o trošku svih nas u školskim udžbenicima pišu da su u srednjovekovnoj Bosni postojali bogumili, koji su bili većinska sekta u toj zemlji, te kako zbog svojih uverenja nisu ostavili nikakav materijalni trag o svom postojanju, ali kako mi sigurno znamo da su postojali, da li u to možete da poverujete? Da li možete samo koristeći elementarnu logiku da prihvatite „činjenicu“ da su stećci, na kojima nigde ne piše ništa protivno pravoslavnoj teologiji, a kamoli nešto sektaško, zapravo jedini materijalni dokaz postojanja sekte bosanskih bogumila? Kako je moguće da svi bogumili pređu na drugu (islamsku) veru za svega nekoliko godina?

Kako objasniti činjenicu da Dečanska hrisovulja iz 1330. godine (koju je inače od zaborava otrgao upravo pomenuti Milojević), koja popisuje manastirske ljude u tada čisto srpskoj zapadnoj Metohiji, sadrži imena poput Aladin, Žan, Bald(o)vin, Brajan, Demon itd? Da nisu tada Čakor, Prokletije i Dečani bili multinacionalne metropole nalik na Njujork, te pored Srba i ponekog Vlaha i Arbanasa imali i Arape, Francuze, Engleze i druge narode i narodnosti?

I da li iko iole prosečno inteligentan može da prihvati tezu da jedan narod gotovo nestane pošto nad njim došljaci učine genocid, pa se zatim volšebno pojavi na istorijskoj sceni 700 godina kasnije, sada samo pod drugim imenom? E u tako nešto veruje naša službena istorijska nauka, kada govori o tome da su Albanci potomci Ilira. Jasno je da je proteklih godina bilo dosta preterivanja, naročito kod onog dela autora koji su Srbe i srpske tragove nalazili gde god su poželeli. Ali, to nisu radili o trošku svih nas, poreskih obveznika, te pošto se njihove teze ne uče u školama, mi ih jednostavno možemo ignorisati. Međutim, hipoteze zvanične nauke, koji pišu istoričari koji primaju platu iz budžeta, moraju biti pod mnogo većom lupom naučne javnosti, ali i javnog mnenja. To znači da, ako će moje dete sutra o devedesetim učiti iz izvora, poput vesti i izveštaja BBC, CNN i sličnih, ja ne želim da to radi o mom trošku. Zato bih kao pravnik, koji se u svojim istraživanjima dotiče i pravne istorije, zamolio svoje kolege istoričare da budu dosledni u preispitivanju nacionalne istorije, te ponude kvalitetnije argumente o „blagodetima“ danka u krvi, postojanju bogumila, doseljavanju Slovena, ilirskom poreklu Albanaca, nedostatku nekoliko stotina hiljada Srba, koje naravno nije ubila NDH, nego su se verovatno kolektivno samoubili itd. Takođe, zamolio bih i zvanične lingviste da me ubede kako pored vampira i šljivovice ne postoji više nijedan srbizam u drugim jezicima. Posebno bih zamolio zvanične demografe da mi malo bolje objasne kako to Srba nema u nekim balkanskim državama, npr. u Bugarskoj i Grčkoj.

Da Vas podsetimo:  Budi pčela – kratka zen priča

U sve ove zvanične narative može da poveruje svako onaj ko veruje u istinitost naslova ovog teksta. Ja ne mogu. Uprkos tome, ovo je poziv kolegama naučnicima da bez obzira u šta veruju, svoje teze konstantno preispituju, ali i da prihvate kritiku javnosti ukoliko im argumentacija nije naročito ubedljiva.

Dušan Ilić,
Institut za evropske studije
Izvor: stanjestvari.com

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime