Milan Milenković: Vučić, to smo svi mi!
Mi stalno obeđujemo Vučića da nije dobar Srbin, ili da nije biološki Srbin i tu se grdno varamo: Vučić je, po svojim osobinama, u etnopsihološkom smislu, savršen Srbin. Ne onako kako mi o sebi mislimo, nego onako kakvi mi zaista jesmo.
Priča o Korona virusu počinje onim iz „Ko to tamo peva“- Ne bojte se, puška je zakočena! Onda-pljas! Puška je bila zakočena (virus je bio smešan, bezopasan i dalek), a onda je Đavo došao po svoje. To je tako srpski.
Onda je krenuo da grdi čitav narod zato što on nije na vreme nabavio maske, alkohol i ostale potrepštine. Ja skoro da ne znam Srbina koji ne bi postupio isto kao Vučić u takvoj situaciji. Uvek je drugi kriv. Ovde ni jedno dete nikad nije razbilo prozor loptom, uvek je neko drugi. Napraviti sranje je ljudski i srpski, nabediti na drugoga je još srpskije.
Vučić je, grdimo ga često, konvertit. To je tačno, ali je za tako nešto, u Srbiji, smešno optužiti bilo koga. Prosto: ovo je zemlja konvertita. Gde su svi oni komunisti? Gde nestadoše slobisti? Gde su bili svi ovi ravnogorci do pre trideset godina? Kako to da DS i DSS zajedno ne mogu da namaknu cenzus, a pre deset godina su vladali Sorabijom? Zato što smo svi mali vučići-konvertiti. Najbolja je ona ideja, onaj ideal, ona ideologija, koja meni donosi neku vajdicu. Nema vajdice – nema ideje.
Vučić laže. A mi, inače, nikada. Osim što je svaki Sorab ševio po dvesta žena, popio tri vagona klekovače, pa vozio trista na sat i još mnogo, mnogo toga. Mi lažemo da samo puca. To je običajno, kafanski, po slavljima, svadbama, po partijskim sastancima.
Kinezi šalju pomoć Evropi protiv Korona virusa i mi smo sedma, ili osma zemlja koja je tu pomoć dobila. Dobili bi je i bez Vučića, ali je glupo da propusti priliku da priigrabi zasluge za nešto što od njega i ne zavisi. I to je opšta srpska crta. Moj brat, moj kum, ja sam s njim na prst u dupe, ja sam akademiku Petroviću lupao prstence u školi itd.
Nikad ništa nije radio, a sve zna. Neobično. Dovoljno je da ti stane auto i deset prolaznika će da ti objasni šta je u pitanju, a ni jedan nije automehaničar. Čekaš red na šišanje, dosadno, do’vatiš reviju o pecanju i uveče svima u kafani pričaš o lovu na soma, iako ga ni u ribarnici nikad nisi video. Hoću da kažem ovo: tu Vučićevu osobinu, nekompetenciju, imamo u našoj junačkoj, sorabskoj krvi gotovo svi. Naći Soraba koji nešto ne zna je teže nego naći polarnu pomorandžu.
Voli lovu i voli da zakači, a mi svi asketi i lova nas ne interesuje? Sve idealisti oko nas, sem njega. On jedini paru ljubi. Pa mi još uvek više cenimo nepresavijenu novčanicu od presavijene, mislimo da više vredi.
Veroloman je, čas je s jednim drug, čas s drugim. A mi svi samo s prijateljima iz detinjstva. Nema ono: „Kume, dođi da te ljubim u oči“, a posle „Da sam znao kakva je vagina, oca mu njegovog“…
Prezire pametne, okružio se neznallicama! Jeste, ama je bolje biti najpametniji među idiotima, nego peti među akademicima. Uostalom, njegov prezir prema inteletualcima je i prirodan: previše lako se prodaju, iznajmljuju i, uopšte, nisu ništa bolji ljudski materijal od onoga koji Vučić već ima oko sebe.
Sa Vučićem je nešto drugo problem: u njemu su se kumulativno stekle loše etnopsihološke crte, jer ipak ih većina Soraba nema sve na gomilu. Njemu se zadesilo da ih nakamara sve. Osim toga, Srbi nisu bez dobrih osobina, ali se Vučiću nije dalo da ih stekne.
To što manijaklano glasamo za njega, manje govori o njemu, više o nama, odnosno o našem vrednovanju sveta i ljudi, a i o našoj pameti. S druge strane, i ovi što mu duvaju za vrat, poput Đilasa, ili Jeremića, samo mu zavide, nema tu borbe ni oko čega, osim oko plena.