Povodom godišnjice pobede na Kajmačalanu 1916. godine.
“Onaj će od vas biti heroj, koji se kao roditelj žrtvuje za dobro svoje dece, kao građanin za dobro svoje zemlje, a kao čovek za dobro celog čovečanstva.“ Sv.Nikolaj Žički
Pre sto godina na ovim prostorima je živeo jedan narod, kojeg sa današnjim potomcima vezuje samo ime, Srbi. Taj narod, koji je živeo u mnogo težim uslovima nego danas, znao je da ceni slobodu od Boga mu datu. Zbog toga je u tri rata od 1912-1919.godine uspeo, uz Božiji pomoć, da sruši četiri carstva koja su htela i seme da mu zatru, da oslobodi svoju zemlju i da posle pet vekova ponovo podigne Srbsku trobojku na Kosovo Polju- Gazimestanu.
Glavna odlika tog naroda je bila: “Nikoga ne mrzi i nikoga se ne plaši, osim Boga“. Tim Srbima je trebalo samo da čuju zvona na Crkvi, koja su pozivala na odbranu zemlje, da poljube roditelje, ženu, decu, bace pogled na svoj dom i krenu u rat za Krst časni i Slobodu zlatnu. Zahvaljujući svojoj veri, odlučnosti i pre svega spremnosti na žrtvu, uspeli su da ostvare ono što nikome do tada nije uspelo, da zemlju i narod koga su svi otpisali i smatrali da više ne postoji, ponovo vaskrsnu.
Danas njihovi nedostojni potomci žive u velikoj iluziji, koja im je nametnuta preko ekumenističko evrounijatskih medija, da su slobodni i da imaju neka zagarantovana prava. Stvarnost je suprotna, zemlja je okupirana, narod je porobljen, a na vlasti su oni koji otvoreno rade protiv ove zemlje i naroda, a u interesu gospodara Novog svetskog poretka. Vezan za prolazna i truležna materijalna bogatstva i poroke ovog palog sveta, totalno potonuo u greh, Srbski narod je pristao da bude običan rob onih koji ga vode u zagrljaj antihristu. Rob je čovek bez ikakvih prava, sa kim njegov vlasnik ili vlasnici mogu da rade šta hoće, da ga muče, zlostavljaju i ubiju i da za to nikom ne odgovaraju. Baš to se događa sa našim narodom; Srbe ubijaju, muče, zlostavljaju, otimaju im imovinu i proteruju sa vekovnih ognjišta, zabranjuju da koriste svoje pismo, da ispovedaju svoju veru, da vaspitavaju decu, da se leče, nameću im se antihrišćanske gadosti, služe za eksperimentisanje… O zločinima nad Srbima je zabranjeno govoriti, a izdaja duhovne i svetovne vlasti se predstavlja kao vođenje mudre ekumenističko-evrounijatske politike. Stanje je kao pod okupacijom u Drugom svetskom ratu, jedino nas (za sada) ne vešaju i ne streljaju javno, a sve ostalo je isto.
Sve to narod nemo posmatra, projavljujući mentalitet roba, koji čeka da i na njega dođe red, kada bezdušnim gospodarima više ne bude potreban, primi završni udarac uz odvratnu, izdajničku i podaničku rečenicu: “Ja sam nemoćan i šta tu mogu da promenim!“ Kakvo je stanje u narodu Srbskom, najbolje govore reči našeg nobelovca Ive Andrića: “I tako, prihvativši prećutno uslove života koje vam vaš neprijatelj postavlja, živite kako on hoće; upravo, i ne živite nego strpljivo čekate, sve dok se sav vaš život, zajedno sa svim onim što ste očekivali, ne pretvori u strpljenje i beskrajno čekanje, što znači da ste prihvatili rajinski način života, a to je isto što i put dobrovoljne propasti za sebe i svoje potomstvo.“
Pre sto godina Srbi su imali veru u Boga, a zatim veru u sebe, imali su čast i obraz i ogromnu ljubav prema Bogu, rodu i otadžbini, koja ih je pokretala da čine nadčovečanska dela, da budu ljudi Bogočovečanskog stremljenja. Njihovi potomci danas su izgubili prvo veru u Boga, a onda i veru u sebe, zatim svoju čast, obraz i ljubav, odrekli se slobode koju im je Gospod dao i prihvatili da budu obični robovi. Srbi su nekada za večne vrednosti kao što su vera, porodica, otadžbina uvek bili spremni da daju svoj život, znajući da nema veće ljubavi od one da položiš život za bližnjeg svog, da bez žrtve nema ni ličnog Vaskrsenja, niti Vaskrsenja Srbije.
Današnji Srbi vezani za materijalna bogatstva, svoj kukavičluk, ravnodušnost za veru, porodicu, otadžbinu opravdavaju pomenutom odvratnom izdajničkom rečenicom. Dok je nad precima bio blagoslov Gospoda i naših Svetih predaka, jer su ispunili zavet i osvetili Kosovo i Metohiju, nad njihovim nedostojnim potomcima je kletva, jer ga izdaju. Ima i danas Srba dostojnih svojih predaka, koji ne daju svoju veru sataninim slugama, ekumenistima i papi, koji nisu licemeri da se predstavljaju kao rodoljubi, a blagoslov uzimaju od papista-ekumenista ili sa njima blisko sarađuju, već se bore za Srbsku zemlju kako su to činili Sveti Nemanjići, Sveti Velikomučenik Car Lazar, Vožd Karađorđe, Đeneral Draža i ostali Sveti preci. Oni su so kojim će se ova zemlja osoliti, oni su neuništivo seme koje će dati stostruk plod, obnovljenu Srbiju Svetosavsku.
Da li su Srbi u Prvom svetskom ratu podneli tolike žrtve za slobodu da bi mi danas sve to izdali i predali? Da li su oni prolivali svoju krv, da bi mi danas njihovu slobodnu i tradicionalnim nasleđem prebogatu zemlju pretvorili u mesto gde vlada pohlepa, iditoizam i nakaznost, odnosno sliku pakla? Ti div-junaci koji su oslobodili svoju zemlju, dokazali su da nema te sile koja se, uz Božiju pomoć, ne može pobediti. Oni su nama ostavili zemlju i slobodu, a šta mi ostavljamo našim potomcima osim budućnosti bez nade. Veru i junaštvo zamenili smo prokletom ravnodušnošću koja vodi samouništenju. Zar nije došlo krajnje vreme da kažemo glasno i jasno sebi i drugima: Dosta je bilo, ovo se više ne može trpeti, mi smo ljudi, a ne ovce za klanje!
I pored svih naših greha, zbog kojih zaslužujemo sudbinu Sodoma i Gomora, Svemilostivi Gospod nam pruža priliku da se spasemo pokajanjem, i zatim krenemo putem Svetog Save, koji „jedino vodi u Carstvo Nebesko i sa kojim se jedino može očuvati carstvo zemaljsko na duže vreme“, kako kaže Sv.Nikolaj Žički. Čovek kojem je uistinu stalo do sebe, svoje porodice, svojih bližnjih, svoga naroda i svoje zemlje, ne može da gleda nemo na ono što se događa oko njega. Da se ponaša kao da se to njega ne tiče ili da kaže da on ništa ne može promeniti. Takvo razmišljanje i ponašanje nije ništa drugo nego pomaganje neprijatelju, odnosno izdaja. Svako od nas, ukoliko se potrudi, može da doprinese borbi za veru, porodicu, otadžbinu: Prvo, ne sme da se složi sa lažima; drugo, da svojim životom svedoči istinu, živeći hrišćanski po Jevanđelju i Božijim zapovestima; treće, da u svakom mestu i svakom trenutku bez straha iznosi istinu i razlobličava laži; četvrto, da se priključi Bogom blagoslovenoj borbi protiv ekumenističko-globalističkog zla. U takvu borbu je pozvao narod 1937.godine, tadašnji Patrijarh Srbski Varnava, a to važi za sva vremena:“Zato vas pozivam, braćo i sestre, da se prenemo, da ustanemo i zbijemo se u redove, kao vojska Božija protiv vojske satanske. Ha okup srpski narode! Ha okup, srpski narode, u ime časti i obraza! Ha okup srpski narode, u ime Boga i Svetoga Save! Ha okup srpski narode, u ime istorije tvoje i legiona mučenika tvojih! Ha okup srpski narode protiv bezumlja i izdaje! Ha okup srpski narode radi dece tvoje i budućnosti tvoje!“
Srbija se jedino može spasti od propasti u koju srlja ako se narod probudi, pokaje, očisti, dostojno pričesti i sabere pod jedan Svetosavski barjak u odbranu svoje Pravoslavne vere i Otačastva. Srbi, skinite sa očiju ekumenističko-evrounijatske naočare i pogledajte ovaj svet očima Svetog Save i onda će te shvatiti da smo porobljeni i da sloboda traži borbu i žrtvu svih nas, da se bitka u boju vodi i da vera, porodica i zemlja mora da se brani da bi ostali i opstali kao narod Božiji.
Učinimo što do nas stoji, ostalo će Gospod dati!
autor:Rab Božiji Goran Živković
Moji pradedovi su bili Srbi. Bili su pripadnici Timocke divizije. Moj deda je bio Srbin. A ja sa janjičar. Jugoslavija mi je ispila mozak. Dok su Hrvati imali prvu pričest mi smo krišom slavili slavu. Stidim se svega. Jesam Srbin ali sam sam i ne znam kako dalje.