Vanredni izbori u Srbiji, raspisani za 16. mart, predstavljaju verovatno poslednju priliku da se zaustavi dalje urušavanje privrede i društva u zemlji. Ove izbore vlada je raspisala sa obrazloženjem da je potrebno ubrzanje privrednih reformi u zemlji radi njenog priključenja Evropskoj uniji. Problem u vezi sa izborima je činjenica da Srbija već duže živi bez pravih informacija, čak i o onome što se dešava u zemlji, a pogotovo o dešavanjima u svetu.
1. KOLIKO JE GRAĐANA ZA EVROINTEGRACIJU? Kancelarija za evropske integracije Srbije objavila je nedavno (kako prenosi Beta 29. januara 2014, da, prema istraživanju obavljenom u decembru 2013, domaća podrška evrointegraciji Srbije raste, i da je za nju više od polovine građana. Navodi se i podatak da je anketa rađena prema standardu Evrobarometra.
“Ako bi sutra bio održan referendum sa pitanjem ‘da li podržavate učlanjenje Srbije u EU’, 51 odsto građana Srbije glasalo bi za, što je porast od jedan odsto u odnosu na prethodno istraživanje.” [1]
Nedelju dana pre ove domaće vesti (22. januar) je EurActiv.com, informativni sajt Evropske unije, objavio rezultate sopstvenih istraživanja Evrobarometra u Srbiji na temu evrointegracije Srbije, koji su znatno drugačiji. “Sa 36 odsto ljudi u Srbiji koji misle da bi priključenje Evropskoj uniji bilo dobro, podrška za integraciju Srbije u EU je najniža zabeležena do sada u nekoj zemlji kandidatu, pokazuje istraživanje Evrobarometra iz novembra 2013. godine.” [2]
EurActiv dalje navodi i da je u srpskom parlamentu samo jedna politička partija evroskeptična – Demokratska stranka Srbije – i da njen lider Vojislav Koštunica otvoreno izjavljuje da se stanje u zemlji pogoršava zbog priključenja EU. Nedugo zatim Euractiv još jednom piše o Srbiji (28. januar) i već u naslovu članka navodi razloge zbog kojih zemlja ide na vanredne izbore 16. marta: “Srbija će održati vanredne izbore da bi povećala ‘legitimitet za reforme’” [3]
Činjenica da je u srpskom parlamentu samo jedna politička stranka protiv priključenja zemlje EU, a da je praktično samo trećina građana za evrointegraciju Srbije, deluje kao neka vrsta srpskog paradoksa ili političke šizofrenije. Razlog je izgleda druge prirode: bez članstva u nekoj od jačih političkih partija u Srbiji skoro je nemoguće dobiti ili sačuvati radno mesto. A većina stranaka su proevropske.
Problem je što sa aktuelnim programom privrednih reformi srpske vlade ni partijska knjižica više ne donosi sigurnost u očuvanja radnog mesta. To se, nažalost, odnosi i na postreformsku budućnost ukupne srpske privrede.
2. RAZLOZI ZA PRIVREDNU REFORMU Izleda da je najveći propust Saše Radulovića, doskorašnjeg ministra privrede, činjenica da je pre vremena “otvorio karte” i jasno stavio do znanja narodu šta donose planirane privredne reforme u Srbiji. Doduše, pokazao je i dozu neobaveštenosti kako zapravo funkcionišu privrede uspešnih evropskih zemalja, da se njihove privrede definišu kao privatno-javne, a ne isključivo kao privatne privrede. I u pogledu privatizacija u javnom sektoru, danas prepunjenom partijskim kadrovima, ipak ne treba sa prljavom vodom bacati i dete. Ne sede tamo isključivo birokrate, pa zato opšta privatizacija javnog sektora nije univerzalni lek. I evropske zemlje danas deprivatizuju nedavno privatizovan javni sektor, posebno vodosnabdevanje, javni prevoz i sektor elektroprivrede. Kada ovi sektori počnu da prave profit, ostatak privrede i građani zapadaju u probleme.
Odlaskom Radulovića privredne reforme u Srbiji nisu skinute sa dnevnog reda, nego se partije na vlasti još više zaklinju da će ih sprovesti. Jedino se više ne govori otvoreno o merama koje zahteva ova reforma – o otpuštanju sto hiljada ljudi i daljim privatizacijama u u javnom sektoru, već nekako uvijeno o “sređivanju stanja u javnom sektoru” ili o preduzećima u “restrukturiranju” (zapravo u pripremi za privatizaciju).
Malo ljudi u Srbiji uopšte razume šta sve spada u javni sektor i društvena preduzeća, pa smatraju da se tu radi samo o državnoj birokratiji. Ne razumeju da su tamo i školstvo, zdravstvo, javni prevoz, vodosnabdevanje i ostale komunalne službe, ali i elektroprivreda, na primer, i da će ih privatizacije u ovom sektoru skupo koštati. Ne zna narod da je struja u Srbiji najjeftinija u Evropi i da je privatizacija ovog sektora u EU dovela do rasta cena struje za potrošače, i to od pedeset odsto do čak tri puta više od cene struje u Srbiji.
Da planirane privredne reforme nisu samo ideja bivšeg ministra privrede već da iza nje stoje mnogo ozbiljniji igrači, govori i odluka Svetske banke da Srbiji odloži planiranu budžetsku podršku (kredit koji se meri u stotinama miliona dolara) i da je uslovi provođenjem privrednih reformi. Direktor Svetske banke za Srbiju Toni Verheijem zato otvoreno poručuje: reforme, pa kredit Svetske banke. “Čim parlament usvoji zakon o privatizaciji i zakon o stečaju, a ističem da smo fleksibilni kad su u pitanju sadržaji tih zakona sve dok podržavaju reforme, i čim vlada Srbije počne da rešava pitanje preduzeća u restrukturiranju pre isteka roka od 30. juna, voljni smo da dođemo što je pre moguće i finalizujemo ovu podršku”, kaže on. [4]
Nekoliko dana pre ove izjave srpski ministar finansija najavio je da će Međunarodni monetarni fond (MMF) napraviti presedan i doći na pregovore sa Srbijom još u toku izbornog perioda, dok je vlada u tehničkom mandatu jer veruju da će srpska vlast svakako sprovesti najavljene reforme. [5] Svetska banka i MMF su deo iste grupacije i rade u koordinaciji.
3. KAKO RADE SVETSKI KREDITORI Ljudi u Srbiji očigledno malo znaju o Svetskoj banci i kako ona radi sa siromašnim zemljama u dugovima, koje se suočavaju sa problimima sličnim ovim domaćim. O tome je još davne 2001. godine progovorio nekad glavni ekonomista Svetske banke Jozef Stiglic, inače dobitnik Nobelove nagrade za ekonomiju. On je još 1999. dobio otkaz u ovoj banci zbog nekih primedbi na njen rad, pa je zato odlučio da dve godine kasnije objasni javnosti svoje razloge za njih. [6] U uvodnom delu ovog članka u britanskom Guardian-u www.theguardian.com/business/2001/apr/29/business.mbas
stoji informacija poznata verovatno samo malom broju ljudi: Svetska banka je sa 51 odsto u vlasništvu Američkog trezora (US Treasury), što može da objasni njenu moć i uticaj u svetu.
Prema rečima Stiglica, pomoc siromašnim zemljama u krizi koji mole za kredit Svetske banke započinje “sporazumom o restrukturisanju”, na koji one stavljaju “dobrovoljan” potpis. Svaka zemlja je prethodno analizirana, ali banka svakom ministru finansija podnosi skoro isti program u četiri tačke, odnosno koraka.
Prvi korak je privatizacija: umesto da stave primedbe na rasprodaju državne industrije, političari zapravo koriste zahtev Svetske banke da se ućutka opozicija. Ovo dalje dovodi do široko rasprostranjene korupcije u privatizaciji, slične ovoj u Srbiji. O pljačkaškoj privatizaciji u Srbiji postoji već niz knjiga i građani je dobro poznaju, ali je možda novost da ova situacija nije specifična samo za Srbiju već i za veliki broj zemalja u svetu, i da se radi o procesu koji je unapred predviđen.
Drugi korak je liberalizacija tržišta kapitala (capital market liberalization), koja u teoriji dozvoljava protok kapitala u i iz zemlje. Nažalost, u stvarnosti novac obično beži napolje. Stiglic to naziva ciklusom “vruceg novca”: gotovina ulazi u zemlju radi spekulacija sa nekretninama i državnom valutom i beži napolje na prvi znak problema. Na taj način državne rezerve mogu da presuše za par dana. Ako se to desi, MMF zahteva da se interesne stope podignu na nivo od 30-80 odsto da bi se špekulanti, koji su napolje izneli nacionalne fondove, privoleli da ih vrate nazad. Rezultat visokih kamata je da one uništavaju vrednost dobara, uništavaju industrijsku proizvodnju i prazne nacionalni trezor.
Treći korak je tržišno određivanje cena (market based pricing), u koje naciju dalje uvlači MMF. Ovo je zapravo termin koji označava podizanje cena hrane, vode i energenata, što dalje vodi u fazu koja je bolno predvidljiva: “pobune protiv MMF”. Ove pobune, nažalost, dovode do bekstva kapitala napolje i bankrota države, što onda daje mogućnost strancima da pokupuju ostatak dobara u zemlji po najnižim mogućim cenama. U ovom procesu mnogo je gubitnika, ali su jasni pobednici izgleda samo zapadne banke i Američki trezor.
Četvrti korak je slobodno tržište (free trade). “To je zapravo slobodna trgovina prema pravilima Svetske trgovačke organizacije i Svetske banke, koje Stiglic izjednačava sa Opijumskim ratovima.” I ti ratovi u Kini su se vodili zbog “otvaranja tržišta”. Umesto vojne blokade, kao u 19. veku, danas Svetska banka može da naredi finansijsku blokadu zemlje, koja može da bude podjednako efektivna i ponekad smrtonosna.
U vezi sa ovakvom politikeom MMF i Svetske banke Stiglic izrađava zabrinutost po dva pitanja. Prvo, ovi planovi se pripremaju u tajnosti i vođeni su apsolutističkom ideologijom, nikad otvoreni za razmatranje ili neslaganje, što potkopava demokratiju. Drugo, ti planovi ne funkcionišu. Vođen strukturnom “pomoci” MMF, prihod Afrike je opao za 23 odsto. [6]
Stanje o kome govori Stiglic je ono od pre trinaest godina, ali se izgleda politike MMF i Svetske banke nisu ni do danas mnogo promenile. U skorašnjem prilogu o stanju u Nigeriji, afričkoj zemlji bogatoj prirodnim sirovinama, Guardian kaže: “Pod neoliberalnim diktatom MMF stanje se pogoršalo: obrazovanje i zdravstvena zaštita su osakaćeni, industrija privatizovana a farmeri uništeni uvozom zapadnih produkata po izuzetno niskim cenama (damping)” [7]
4. KAKO DALJE Gradski Srbi izgleda vole privredne reforme. Na to ih je navikla još bivša komunistička vlast, koja im je davala privredne reforme svakih pet godina – sve dok se država nije raspala. Reforme su Srbima nekako postale zamena za religiju – više pitanje vere i poverenja u vlast, što onda ne dozvoljava otvorenu diskusiju i kritičku analizu. Oni koji to probaju da rade uvek su u Srbiji označavani kao “kočničari reformi” i protivnici vlasti koji narodu ne daju da živi bolje. To je izgleda nekakav domaći paradoks: kad idu na operaciju, Srbi traže najboljeg hirurga, ali, kad dođe do izbora, u novu vlast biraju samo one koji im najviše obećavaju.
Zato su i nove demokratske vlasti nastavile sa privrednim reformama punim obećanja o boljem životu, koje su zemlju na kraju dovele do prosjačkog štapa. Ali narod i dalje voli reforme. Nema veze što su stare bile loše – zato će nove reforme biti bolje i poštene. Srbi izgleda veruju da im od novih reformi ne može biti gore nego što već jeste od starih. Nažalost, može, i biće još gore ako se narod ubrzo ne osvesti.
Doduše, nije tu u pitanju samo srpska naivnost. I dobar deo onih u grupi od petsto ili čak osamsto hiljada zaposlenih na državnim jaslama strepi da ih nova vlast ne ostavi na ulici. Ne shvataju da ih ovaj nametnuti program reformi, u koji se zaklinje aktuelna vlast, sigurno neće spasti i da je njima, kao i celoj zemlji, zapravo neophodan domaći program privrednog oporavka, koji vodi računa o realnosti zemlje Srbije. Nije moguće da Srbija nema ni jednog pametnog ekonomistu, pa jedino stranci mogu da je izvedu iz krize.
Ratko Karolić
Fond strateške kulture / standard.rs
_________
Reference:
[1] Podrška evrointegraciji raste, Beta, 29. januara 2014.
www.beta.rs/?tip=article&kategorija=vestidana&ida=3010540&id=&ime=
[2] Kosovo’s spectre looms over EU-Serbia talks
www.euractiv.com/Serbia/Kosovo-spectre-looms-eu-serbia-n-news-532916
– “With 36% of the people in Serbia thinking that joining the EU would be a good thing, the support for EU integration in Serbia is the lowest recorded in a candidate country so far, a Eurobarometer poll carried out in November 2013 showed.”
[3] Serbia to hold early elections to boost “legitimacy for reform”
www.euractiv.com/enlargement/Serbia-hold-early-elections-boost-news-533064
[4] Verheijen: Reforme, pa kredit Svetske banke
www.novosti.rs/vesti/naslovna/ekonomija/aktuelno.239.html:476144-Verheijen-Reforme-pa-kredit-Svetske-banke
[5] Krstić: Dolazak MMF tokom kampanje presedan
www.dnevnik.rs/ekonomija/krstic-dolazak-mmf-tokom-kampanje-presedan
[6] IMF’s four steps to damnation
www.theguardian.com/business/2001/apr/29/business.mbas
[7] New privatized African city heralds climate apartheid
www.theguardian.com/environment/true-north/2014/jan/21/new-privatized-african-city-heralds-climate-apartheid
