Verujem da ne postoji Srbin koji ne zna ko je dr Rudolf Arčibald Rajs, kao što sam uverena da je većina Srba makar čula, ako ne i pročitala, njegov amanet nama, ostavljen u delu „Čujte, Srbi“.
U jednom delu svojih analiza, Rajs se Srbima obraća sledećim rečima:
„Bio sam sa vama kada ste bili u nevolji. Zavoleo sam vas, jer sam na delu video vaše ljude iz naroda u presudnim bitkama i trenucima, kada se prepoznaje istinski karakter nacije.
Video sam, međutim, i vaše mane. Vaše mane koje će, ako ih ne otklonite, biti pogubne po vašu naciju.
Ili ćete se zamisliti nad vašim manama, prihvatiti kritike i iz njih izvući korist, ili ćete moja objektivna zapažanja prezreti, pa će onda ona istinska srpska duša, duša vaših hajduka i junaka ratova za oslobođenje, nestati sa vaših prostora.“
95 godina kasnije, SAMO tričavih 95 godina kasnije, da vidimo šta imamo od izvučenih pouka i naravoučenija:
Imamo pre svega dilemu jesmo li mi, uopšte, Srbi ili se samo lažno predstavljamo.
Sudeći po tome da smo dozvolili sebi da tolerišemo ministra nauke koja javno tvrdi da je njena misija da dokaže da ne postoji nešto takvo kao što je srpski genetski kod, pitanje je sasvim opravdano i na mestu.
Srbi, sa kojima je Rajs živeo i umro, ne bi tolerisali nekakav globalističko-agendaški korov, koji se zapatio u Davosu pa kalem preneo u Srbiju, da se ovde razgrana i razmnoži, govoreći nam u lice da, zapravo, i ne postojimo, već se lažno predstavljamo ili imamo neizlečivu krizu identiteta.
Imamo strmoglavi pad nataliteta i besprekorno utaban put ka biološkom nestanku.
Srbi iz Rajsovog života su imali dobar izgovor za malobrojnost – svetski rat, koji je pokosio trećinu reproduktivnog muškog življa.
Šta su naše današnje muke goleme, tj. na šta se svode?
Nisam rešio pitanje kvadrature, deca neće preživeti u ovih 50 kvadrata. Još ako je i slab internet…. Uhhhh. Muke moje niko ne zna.
Nisam spreman/na da se manem življenja iz pesme „danju spavam, a ludujem noću“ (ta „mudrost“ ima i nastavak, koji u jednom delu kaže „od mene je i Bog dig’o ruke…“ – biološki i etički smo se opasno približili tački od koje Njegova ruka više zaista neće biti nad nama).
Imamo infektivnu potrebu da blejimo u stadu koje vodi jedan vođa. Bez vođe smo kao bez mozga i očiju – vođa za nas radi, govori, misli, planira, odlučuje, kupuje, rasprodaje, poklanja, zadužuje, te dopušta povremeno da neko od nas iz stada iskoči i razbleji se ovde malo, pre nego mu vođa rogove utuca nežnim milovanjem na informativnom razgvoru u pritvorskoj jedinici.
Srbi iz doba Rajsa bi razumeli da ništa ne može biti rešeno promenom imena i prezimena vođe, već isključivo promenom društvenog modela, koji sada malo stado vodi ili na ražanj ili u zamrzivač.
Malo stado može opstati, umnožiti se i složno udaviti svog vođu samo ako promeni model po kome živi i koji čak prihvata za normalnost:
– model u kome je normalno svakovrsno poniženje čoveka kao individue sa razumom i dušom;
– model u kome je normalno razapinjanje i nipodaštavanje čoveka zbog svog mišljenja, zbog hrabrosti da ga argumentovano obznani i namere da ga drugima predstavi kao alternativu;
– model u kome je normalno kupovati diplome i radna mesta a prodavati ugled, teritoriju, prirodna bogatstva, privredne potencijale i ljude;
– model u kome je normalno živeti demonsku inverziju, tj. prihvatanje za zdravo i poželjno svega onoga što odlično znamo da je izopačeno i samoubistveno;
– model po kome je normalno sedeti ispred tv-a, tog elektronskog lažljivca, i mirno gledati kako se rasprodaje državna imovina i poklanjaju, zagađuju ili uništavaju svi njeni prirodni, energetski i privredni resursi.
Kada bi Rajs sada među nas zašao, čini mi se da bi mogao jedino da konstantuje da narod kome je njegova pouka namenjena nije ništa razumeo, dok je nestajao, sa glavom obešenom o vešala svetskog ekonomskog foruma i mozgom sprženim u medijskim, propagandnim trovačnicama, ispred kojih je ostavio razum, rasuđivanje, junaštvo, istorijsko pamćenje, genetsko nasleđe i dušu.
Autor: Saška Ljubičić
