Srbi su najveći krivci za svoju propast!

3
444
Foto: printscreen

Narod koji je vekovima branio svoju veru, ime, jezik i pismo, čuvao sećanje na tradiciju, 1918. godine ulazi u novu državu, napuštajući tu istu tradiciju. Put kroz HH vek strahovito je koštao srpski narod. Malo je naroda u istoriji koji su u tako kratkom razdoblju toliko štete naneli sopstvenim interesima

Dvadeseti vek je u društvenom, političkom i kulturnom bilansu katastrofalan za srpski narod. U tom razdoblju izgubljeno je oko 2.500.000 miliona Srba, izgubljene su teritorije koje su vekovima pripadale Srbima, odnosi sa drugim državama su drastično pogoršani, oteti su delovi kulture, a slika o Srbima u svetskim medijima ravna je poternici Interpola.

Kakvim pojmovima se može objasniti takav kulturni i politički poraz jednog naroda nakon njegovog dugog istorijskog postojanja?

Ideja i državna stvarnost jugoslovenstva je bila pogubna za srpske nacionalne i državne interese. Narod koji je platio najveću cenu za njeno stvaranje i održavanje, najviše je izgubio. Pomogao je nacionalne i verske emancipacije zajednica sa kojima je živeo do1991. godine, i bio za to oklevatan u svetskoj i «njihovoj» javnosti.

Šta se dogodilo suštinski novo 1918. godine? Narod koji je vekovima branio svoju veru, ime, jezik, kulturnu osobenost, čuvao sećanje na tradiciju, ulazi u novu državu napuštajući tu istu tradiciju. Ime jugoslovenstvo nije puki termin već pojam koji je nužno proizvodio praktične posledice. Kraljevina Jugoslavija odmah po osnivanju 1918. demonstrirala je svoju pravnu i međunacionalnu nestabilnost. Izbori za ustavotvornu skupštinu 28. novembra 1920. pokazali su da se biračko telo opredeljuje prema verskim i nacionalnim osećanjima.

Srbi se u ratnom razdoblju Drugog svetskog rata, politički i vojno dele na monarhiste, komuniste, četnike. Ratuju između sebe i protiv okupatorskih sila. U celom tom metežu jedna stvar je bila izvesna: oni u osnovi ne dovode u pitanje svoj odnos prema jugoslovenskoj državi! Ovakav stav su delili srpski političari u izbegličkoj vladi i Srbi koji su se borili u partizanskim i četničkim redovima.

Da Vas podsetimo:  Zašto će Mitropolit za života da vrati kapelu, a Milo da se odmetne u šumu

Ono što posebno zbunjuje u ovom tragičnom putu Srba kroz HH vek jeste činjenica da se uporno odbija izvlačenje pouka iz tragičnih praktičnih posledica jugoslovenstva. Neshvatljivo je da jugoslovenska utopija na delu između dva svetska rata, a zatim ustaški ratni genocid i poratno titoističko jugoslovensko iskustvo nisu aktivirali razloge na strani Srba protiv preuzimanja novog političkog identiteta.

Malo je naroda u istoriji koji su u tako kratkom razdoblju toliko štete naneli sopstvenim interesima. Pomagali su emancipaciju (stvaranje nacionalnog identieta) drugih naroda u Jugoslaviji (ili je nisu sprečavali) i pri tom radili direktno protiv svojih interesa. To su bile činjenice ali srpska politička misao nije bila spremna da pronikne u pravi izvor tog neviđenog bagatelisanja sopstvene istorije i zamračivanja vlastite budućnosti.

Svi su imali svoja nacionalna krila sa jasnim političkim ciljevima, jedino se srpski narod zanosio jugoslovenstvom. Jugoslovenstvo je bilo zamena za činjenice. Taj model države je udaljio Srbe od stvarnosti.

Međunarodno rasturanje SFRJ 1992. suočio je Srbe sa vlastitim državnim i političkim porazom. Toliko uložene energije, ideja, ljudi, žrtava da bi na kraju srpski narod bio izložen strahovitom ponižavanju od svoje jučerašnje «državn braće» i nekadašnjih evropskih i američkih saveznika.

Put kroz jugoslovenski HH vek strahovito je koštao srpski narod i njegovu kulturu, njegovo političko, nacionalno i kulturno biće.

U celoj ovoj, sa političkog gledišta, neverovatnoj istoriji davanja sebe drugima, instrumentalizujući sebe za druge od najvećeg je značaja sam kraj jugoslovenske države. Nijedan politički centar u SFRJ nije hteo da razmatra i prihvati srpsku istinu o sopstvenom položaju u državi.

A u ostavinskoj raspravi srpski narod je najgore prošao. Oni koji su se najviše žrtvovali za stvaranje i postojanje te države i koji su toliko učinili za emancipaciju drugih naroda i nacionalnih manjina, doživeli su neviđena poniženja i uvrede. Političke elite i intelektualni slojevi nekadašnje braće uoči razbijanja a naročito posle međunarodnog priznanja jugorepublika smislili su i lansirali u svet gomilu laži i kleveta srpskog naroda.

Da Vas podsetimo:  Običaji za Božić kod Srba – Hristos se rodi!

prof. dr Zoran Avramović
Izvor: Sedmica

3 KOMENTARA

  1. Ми смо народ који не цени живот и дух – два највећа дара, две највеће вредности, одвајкада, и свуда. Ако Србин не цени свој живот, како може бда очекује да га други цене? Ако Срби не поштују своје жртве, како могу очекивати да их други поштују? Непоштовање духа види се у свему, у свакодневном животу, народним изрекама, начину говора, заузимању ставова, у свему, на сваком кораку. Србин размишља само у безизлазној ситуацији, кад нема куд, и кад у ствари и нема шта да се размишља, него се вуку једини потези у изнудици. Најбоље што може, јесте да одлучује о две могућности, обавезно две, никада више, јер толико може да држи у глави. Од те две, по правилу изабраће гору: Србин не пропушта да науди самом себи и свом ближњем. Код нас не постоји породична традиција; малобројни који је имају, својевремено су пострадали као повлашћен део грађанског друштва. О нашим темељним проблемима – а то су само и једино сиромаштво и примитивизам – ретко се говори. Наши проблеми нису пре свега политички па се политичким средствима не могу ни решавати (политика не може да реши проблеме, али може да их ствара и она то и чини, одувек). Када је реч о примитивизму, олош је наш проблем; много олоша; проблем је и недостатак било каквог става према сопственом олошу; а пошто нема става ни реакције, олош се осоколи, па се организује, и преузме. Тако је одувек било ( с малим предасима када је какав-такав разум функционисао или бар покушавао да функционише).

    • Мислим да никад нисам прочитао боље сагледавање корена свих наших проблема у овако мало текста. Свака част на коментару!

  2. Ovaj clanak me podsetio na identicnu sudbinu americkog autohtonog naroda nakon okupacije Amerike od pomanitalih evropljana.
    Indijanci su cak te osvajace iz evrope u gladnim godinama hranili, naucili ih kako da love, da seju kukuruz, krompir ali su im ti evropejci njihovu dobrotu uzvratili tako sto su im oteli zemlju a njih doveli do istrebljenja.
    Da li sucajno ili ne, mi smo evropski Indijanci. Razumem sto nas drugi mrze i progone, ne razumem sto cinimo medjusobno jedni drugima. Mozda se devedesetih godina naj bolje pokazao nedostatak srpske politicke elite.

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime