I pored života u getu Srbi sa Kosova i Metohije su se prilagodili i trpe. Odlučili su da sačuvaju svoje svetinje, da prežive predaju svojih institucija i prava, da ne postanu žrtve Stokholmskog sindroma i da poraz nikada i nipošto ne znači pokornost i pristajanje na zlo
Na kružnom toku u Podujevu, oko velikog dvoglavog orla koji menja boje iz crvene u crnu, vrti se nekoliko traktora. Zastrti su zastavama Kosova, Albanije i oslobodilačke vojske Kosova. Sve se pretvorilo u jednu kolonu od Podujeva do Prištine.
„Upadoh danas u kolonu sa OVK zastavama. BG tablice, kakav adrenalin!”, piše profesor Saša Đikić. Iz jedne od kolona Nena Bursać se javlja telefonom i sve vreme razgovara sa koleginicom Jelenom Denić. Tako se deli strah, tako se lakše podnosi strah i dolazi do svoga geta. U njemu je sigurnije, sem na putevima. Četvoro mladih ljudi sedi na prozorima automobila umotani u zastave pevaju i podvriskuju po Gračanici. Kasno je. Na ulicama je pusto.
„Kad će da prestanu!?”, nezaintresovano kaže konobar u centru sela. Jedna „škoda” sa beogradskim tablicama pokrivena je UČK zastavom kod Glogovca. Na njoj je pisalo „sloboda ima ime”. Ta parola je postala sveprisutna nakon odlaska Hašima Tačija i njegovih saboraca u Hag.
Čija sloboda ima ime, kakav sadržaj traže ovi ljudi, zašto je važno umotati Srbina u neku zastavu, gde je u svemu tome „nezavisnost Kosova”?
Komunističku ideologiju na Kosovu i Metohiji zamenila je ideologija nezavisnosti. Monolitno, jednoglasno, romantično, institucionalno, akademsko, radničko, seljačko, novinarsko i opšte mišljenje mora da glasi: „Kosovo je nezavisno!” O svemu se može govoriti, samo u nezavisnost nema sumnje, niti se u nju sme posumnjati. Totalitarizam nezavisnosti nema alternativu. Istorijsko iskustvo sa ovakvim društvenim sadržajima pokazuje da je to siguran put u katastrofu ili kolaps svega postojećeg.
Ne može se danas govoriti o nezavisnosti, ni mnogo većih, snažnih i održivih teritorija, a posebno se u njih ne može ubrojati Kosovo. U trenutku najveće moći Demokratske stranke Amerike, ovde je nezavisnom proglašena administrativna ljuštura sačinjena od savršenih evropskih zakona. Hilari i Bil Klinton su rekli: „Kosovo je stvar naše porodice!” Da bi se opravdalo grubo kršenje međunarodnog prava celom svetu je saopšteno: „Kosovo se nikada i nigde neće ponoviti, ono je jedinstven i neponovljiv slučaj – sui generis!”
Više niko ne razmišlja da li su Krim i Grenland jedinstveni slučajevi, a u kosovsku ljušturu su uložne milijarde zapadnog novca, vojna i politička pomoć, a rezlultati su katastrofalni. Osnovne institucije – recimo Skupština –tako se i toliko dugo konstituišu da se, i kad počnu da nešto rade, suočavaju sa već formiranom svešću da nisu potrebne i da se bez njih može. Da li je to pretpolitičko društvo? Šta je od svega toga dobila većina Albanca – put na Zapad kao jedinu sigirnost.
U kosovsku ljušturu su uložne milijarde zapadnog novca, vojna i politička pomoć, a rezlultati su katastrofalni
Srbi su, prvi put u istoriji Kosova i Metohije, izbačeni iz gradova i žive u getima. Jedan od ciljeva „integracije” severa Kosova, kao i sistema prosvete i zdravstva je uništenje grada kao simbola, kao i urbanosti koja je ovde i dolazila kroz srpske institucije i evropske ideje. Srbima je sve uzeto. Šta onda nedostaje Albancima? Savršeno loša primena prepisanih evropskih zakona podrazumeva da mogu da vam se ukinu sva prava, a da onaj ko vam je uništio život, posebnost, autonomiju, kulturu ili duhovnost ne snosi nikakve posledice.
U radu koji će biti objavljen u Zborniku o pogromu iz marta 2004. profesor iz Liona Dejan Dimitrijević kaže: „Politička prava su priznata, ali su njihovi materijalni uslovi sistematski uskraćeni. Geto postaje prostor suspendovanog građanstva.”
Međutim, uprkos svemu tome – dok god ste živi u takvom sistemu – nešto ima da vam se uzme. Srbi su se toliko prilagodili i trpe, da je jedna od njihovih najčešćih rečenica: „Njihovo je vreme!” To znači da su odlučili da sačuvaju svoje svetinje, da prežive predaju svojih institucija i prava, da ne postanu žrtve Stokholmskog sindroma i da poraz nikada i nipošto ne znači pokornost i pristajanje na zlo.
U jučerašnjim kolonama se nalaze Srbi koji žele da budu nevidljivi i da se dokopaju svog geta, kuće ili svetinje; u jučerašnjim kolonama su većinom Albanci koji pokazuju silu i moć i sanjaju da ih taj put i kolona odvede na Zapad.
