Srbi u kavezu „demokratije”

Autokolonijalne snage su danas toliko duboko ukorenjene i raspršene po državi i društvu da demokratske procedure ovde mogu dovesti na vlast samo veće marionete od svih prethodnih

Jedna od skupljih iluzija naših suverenista i klasičnih, nacionalnih liberala jeste verovanje da je moguće razdvojiti dobre zapadne vrednosti od loših, antisrpskih zapadnih interesa. Zapadne vrednosti su krstareće rakete i trojanski konji zapadnih interesa. Demokratija je najzavodljivija i zato predstavlja udarnu pesnicu neokolonijalizma. Naravno, mislim na realno postojeću, zapadnoliku demokratiju bez prideva, mada je možemo nazvati liberalnom, predstavničkom, parlamentarnom ili stranačkom. Ona je uneta u srpske zakone, iako ovde ne postoje kulturalni temelji za njeno „ispravno“ funkcionisanje. Pitanje je, i da nije bilo neokolonijalnog mešetarenja, da li je takva demokratija ikada mogla da postane srpska – nešto što je stvarno naše i što radi za naše dobro.

To nije vezano za pravoslavlje i njegovu navodnu nespojivost s demokratijom. Sve nezapadne kulture su ili teško spojive, ili nespojive sa globalizovanom briseloidnom demokratijom na jednom dubljem nivou, koji nema mnogo veze sa religijom po sebi. Iako vredna promišljanja, mislim da centralna tema nije pravoslavlje i demokratija, čak ni sabornost i demokratija već srpstvo i demokratija. Reč je, iznad svega, o skupu teže vidljivih, dubljih obeležja srpske kulture, koji nas čine ne samo bitno drugačijim Evropljanima od zapadnjaka već kulturalno bliskim nekim neevropskim, orijentalnim narodima koji nisu pravoslavni.

Bunt duboke kulture

Sveti arhijerejski Sabor SPC je već 1990. godine pozdravio okretanje višestranačju. Ali pobunio se naš kulturni obrazac, srpska „duboka kultura“, i, sa izuzetkom postpetooktobarske zagrade vremena, koju su nam doneli CIA i Soros, koliko i volja naroda, uglavnom smo se držali spoja naših kulturalnih i neokolonijalnih podešavanja: partija vlasti koju voli Zapad dekorisana opozicionim strankama, što teoretičari zovu „mešoviti režim“ i „meki autoritarizam“. Pri tome, teško je zamisliti mekši od „kompetitivnog autoritarnog režima“ Aleksandra Vučića, u kome je najveća od svih nestašica – nestašica disidenata.

Zapad je neokolonijalnim intervencijama obezbedio da demokratija ovde postane nešto mnogo gore od ružnjikavog stranog tela. Uz pomoć dva luksemburška paramedijska kanala, Brisel je uspostavio kontrolu nad opozicionom scenom u Srbiji. Koga nema na N1 i „Novoj S“ – taj jedva da postoji i nema šanse da ozbiljnije poraste. Ali, istovremeno, propagandistički program zatrovan autošovinizmom i evroatlantizmom ograničio je mogućnosti rasta i jačanja opozicije. To pomaže Vučiću i ujedno čini da može da održava utisak najveće suverenističke nade. Dok god su N1 i „Nova S“ čuvari kapija opozicije, važiće – nije srpski biti demokrata.

Čak i kada veruju da su kulturalisti, naši elitni suverenisti su, po pravilu, samo rodoljubivi univerzalisti, skloni da u zapadno učitaju opšteljudsko, univerzalno. Nekritička ljubav prema zapadnom kanonu, tačnije onom njegovom delu u koji su tokom studija učitali sebe i prema kome su kasnije oblikovali svoj pogled na svet i samovrednovanje, usmeravala ih je ka prosvetiteljskom samoporicanju. Oni, za razliku od autošovinista, mnogo vole Srbiju, ali o Srbima sude koristeći neprimerene aršine. Skloni su da insistiraju na uguravanju srpskog društva u demokratiju i druge zapadne kalupe bez svesti o tome zašto u njih teško ulazimo i zašto su nam neudobni. A pošto mora biti ono što ne može biti, onda dobijamo iluzije i opsene koje razdražuju opozicionare, oličene u tvrdnji da je državna televizija postala javni servis. I kada liči na javni servis, to biva samo zato što vlasti, „državi“, odgovara da državna televizija bude falsifikat originala i da deluje da jeste javni servis.

Epizoda u seriji

Zapadni imperijalizam demokratiju nameće kao jednu epizodu u dugačkoj seriji autorizacija, potvrda da su nezapadne države dostojne subjektiviteta i uvažavanja u „međunarodnoj zajednici“. Njoj su već pridodate nove, vezane za „gej prava“ i „vidljivost rodnih manjina“, pa možemo govoriti o homokolonijalizmu čije su poluge parada ponosa, zastupljenost homobirokrata u vrhovima piramide moći i istopolni brakovi.

Nažalost, zapadnoliku demokratiju su i naše osvedočeno patriotske veličine sklone da vide kao opšteljudski vrhunac, univerzalnu potvrdu civilizovanosti do koje treba „da se vinemo“ pošto „sazrimo“. Vladeta Jerotić piše da Nikola Milošević uzgred spominje Srbiju, „njeno pravoslavlje i njen vekovni pokušaj da se vine do demokratije, teško je pretpostaviti da naš autor nije i nju imao u vidu dok je pisao svoju knjigu Pravoslavlje i demokratija. Iako govori o Rusiji, o „maksimalistima sklonim vatrenim preteranostima svake vrste“ među sukobljenim slovenofilima i zapadnjacima, gde pominje i „još nekoliko decenija sazrevanja“, Jerotić nas navodi da razmišljamo o „kompromisnoj zlatnoj sredini“ u Srbiji. Bojim se da je nesklonost da u Vučićevoj vladavini potražimo meru demokratičnosti, koja je, možda, blizu naše „zlatne sredine“ vezana za, s jedne strane, uticaj ovdašnjih „maksimalista“ i, s druge, sklonost da potcenimo ne toliko snagu neokolonijalnog mešetarenja koliko domete autokolonijalnih transmisija na koje se oslanja.

Milošević piše o pravoslavlju i demokratiji i s pravom ukazuje na značaj „vizantijske političke tradicije“, koja se „bitno ne razlikuje od tradicionalnih despotskih uređenja starog vremena“. On ističe neoriginalnost „despotskog državnog uređenja, zajedničkog i Turcima i Vizantincima i Rusima“. Ali šta ako je u pozadini nešto mnogo dublje i „starije“ od „starog vremena“? Možda je „despotsko uređenje“, i vladavina koja lavira između „orijentalne despotije“ i falične demokratije s pridevima, optimalni odgovor na izazove bitno različitog konteksta, na prvom mestu kulturalne? Da li je u Srbiji uopšte moguće nešto bitno demokratskije? Da li je naša nespremnost da o tome razmišljamo posledica činjenice da smo posvojili shvatanje da je ono što se razlikuje od zapadnog po sebi zaostalo, inferiorno ili bolesno? I, konačno, da li smo sami sebe zarobili time što smo se zaključali u kavez zapadnocentrizma predstavljenog kao evrocentrizam i tako samoporekli svoje drugačije evropejstvo?

Nijedna zapadna politička norma i institucionalni okvir ovde ne mogu da puste društveni koren pre nego što prođu transformativni proces kulturnog prevođenja, u kome će mnogo toga izgubiti i još više dobiti. U stvarno postojećoj demokratiji nema ničega opšteljudskog. Ona nije kulturalno neutralna. Demokratija donosi neizvesnost, a naše drugoevropsko biće joj se snažno opire, guši je i čini sve da je ubije. Štaviše, mislim da Srbi nemaju većeg neprijatelja od neizvesnosti. Pošto ne verujem da je čitao neki od relevantnih naučnih radova, Slobodan Milošević je to verovatno intuitivno prepoznao i glasačima se obratio sloganom – „Sa nama nema neizvesnosti“.

Pravoslavna odrednica

O srpskoj kulturi možemo da govorimo u dva bitno različita, ali podjednako važna smisla. Pravoslavlje je, na primer, temeljna odrednica našeg identiteta, srpske kulture u prvom smislu. U drugom, glavno obeležje srpske kulture, odnosno mentaliteta koji svi, vernici i ateisti, građanisti i nacionalisti, prvo pijemo sa majčinim mlekom, zatim gutamo u pesku i parkićima dok se igramo i, na kraju, cementiramo u školama – jeste orijentalno. Zato je Srbija drugoevropska zemlja. Zato su i herojski gestovi koje slavimo, od Miloša Obilića do Milana Tepića, iako predstavljaju individualni čin, u velikoj meri proizvodi našeg drugoevropejstva – kolektivizma po kome smo udaljeniji od Zapada nego ostali drugačije evropski narodi.

Strah od bruke i mržnja prema nijansama sivog, spremnost da moćnima priznamo pravo na privilegije, dok ih, istovremeno, na rečima žestoko osuđujemo, i lakoća s kojom se odlučujemo da zarad porodične slave, nedeljnog basketa i dečjeg rođendana žrtvujemo deo zarade i usporimo karijeru, nisu samo naše, već, manje ili više izražene, odlike skoro svih orijentalnih kultura. Zato se u prvom, upadljivom, identitetskom smislu može reći da je autošovinizam antisrpski. Ali ako govorimo o srpskoj kulturi u drugom, dubljem, teže prepoznatljivom smislu, autošovinizam je toliko srpski da sumnjam da može srpskije, dok je demokratiju vrlo teško „posrbiti“.

Naš kulturni obrazac se stalno menja, ali, kao i sve kulture obeležene strahom od neizvesnosti, veoma sporo. U Srbiji sporije od skoro svih drugih na bukvalno celom svetu. Pri tome, on uslovljava brzinu i smer svojih promena i nije sklon da ispunjava želje elita i moćnika, čak ni onih koji imaju razloga da veruju da su svemoćni. Zato Srbi nikada ne mogu postati zapadnjaci i zato svakome ko misli da moramo radikalno da menjamo svest, kome, na primer, prioritet nisu opušteno, sigurica i „državni posao“ već demokratija, „čiste ulice“ i visoka zarada, želim da što pre ode negde daleko od našeg drugoevropejstva – pošto se okruženje ne razlikuje mnogo.

Slučajni Srbi brkaju kulturalne lončiće, ali ne maše sasvim modernizacijsku metu. Srbija je kulturalno nespojiva sa Zapadom i takva će ostati – čak i ako mu se, i veća čuda su se dešavala, jednog dana politički pripoji. Vašington i Brisel, za razliku od njihovih autokolonijalnih miliona, znaju da je jedini način da se to desi nezapadni – pa zato i dalje računaju na Vučića i osnažuju manjkavosti ovdašnje demokratije, od kojih je mnoge ustoličio naš kulturni obrazac. Naime, kao i skoro sve druge nezapadne kulture, naš mentalitet i svest predstavljaju nepogodno tlo za presađivanje demokratije, čije očekivano, „ispravno“ funkcionisanje pretpostavlja individualizam, visoku toleranciju prema neizvesnosti i privrženost instrumentalnoj racionalnosti.

Zapadni sufleri

Naravno, ambasada u Beogradu stalno razmišlja o alternativama, pa je na tviteru, uz tvrdnju da „SAD ne podržavaju političke partije u Srbiji već zdrav razvoj njene demokratije“, u februaru objavila portret šest autorizovanih liderčića zajedno sa Gabrijelom Eskobarom i ambasadorom. Poruka je da, ako neki suverenistički lider dođe na vlast, to bi predstavljalo „nezdrav“ razvoj demokratije. Pri tome, Florijan Biber, koordinator „Savetodavne grupe Balkan u Evropi“, trusta mozgova zaduženog za nadzor autokolonijalizma u regionu, u januaru je objavio tekst „Zašto je srpski predsednik pretnja Evropi“ (ovde; engleski original ovde) u kojem navodi da „autoritarna vlada Aleksandra Vučića pomaže rusku i kinesku propagandu i dozvoljava da poricatelji genocida slave ratne zločince“. Biber u Gracu, koji je, uz Hale, bio inkubator srpskog samoporicanja, predaje predmet pod više rasističkim nego apsurdnim nazivom „Evropeizacija Jugoistočne Evrope“. Negiranje da je sve srpsko po sebi evropsko jedna je od polaznih tačaka antisrpskog stanovišta.

Balša Božović, jedan od Biberovih „suflera“, koji bi na izborima u Srbiji možda dobio više glasova od Ante Pavelića, kaže da se Vučić „opredelio, umesto evropskih integracija, za izolaciju i put u radikalsku budućnost srpskog sveta jer mu ona donosi neograničenu moć, bez ikakve kontrole. Sa jedne strane prezire Zapad, a sa druge strane divi se autokratijama istočnog modela“. Božović ne vidi da Zapadu ovde ne smeta „istočni model“. Istok je istočno od nas pa smo skloni da zaboravimo da smo Istok Zapadu. Čini se da je Dragana Rakić, potpredsednica Demokratske stranke, shvatila da preko demokratije ne vodi put do zapadnih srca i novčanika, pa ističe da je Vučić „suštinski antievropejac“. Ali, kao i svi mi, Vučić je samo drugačiji evropejac. Naša drugoevropska kultura, koja ujedinjuje Vučića i njegove neprijatelje, oblikuje kilavu, feleričnu „hibridnu demokratiju“. Zapadno mešanje čini da ona postane nakaza.

Dragoceno iskustvo

Iskustvo više od dve decenije realpolitičkih intervencija Zapada je trebalo da nas nauči da se klonimo sinergije zapadnih interesa i vrednosti. Ona je omogućila da Zapad u postpetooktobarskoj Srbiji bude u prilici da spreči građane da naprave izbor koji ne odgovara Briselu i Vašingtonu i da, kada ga napravimo, naša volja ubrzo bude poništena ili obezvređena. Autokolonijalne snage su danas toliko duboko ukorenjene i raspršene po državi i društvu da demokratske procedure ovde mogu dovesti na vlast samo veće marionete od svih prethodnih.

Nasuprot Vučićevog režima, u stvarnosti stoji samo autokolonijalna hidra, čiji je malj demokratija koju usmeravaju dva upeglana paramedijska kanala, otvorena samo za evroatlantsko jednoumlje. Oni nisu u registru medija, nemaju ni redakciju, ni adresu i ne podležu ni Zakonu o javnom informisanju i medijima niti nadzoru regulatornog tela. Tu je potrebno suspendovati zdrav razum i logiku i pripremiti se za neokolonijalnu verziju orvelovske stvarnosti. N1, koji za sebe kaže da je „informativni prekogranični kablovski kanal“, i „Nova S“ tvrde da u Srbiji reemituju i „istovremeno emituju“ program koji se nigde drugde ne emituje. Zato svako ko teži pravednijem društvu i suverenosti ima samo dva izbora. Ili samogetoizacija, tapecirana jutjubom i jednim brojem nekooptiranih veb-sajtova, ili delovanje kroz neki od masovnih medija koje Vučić kanališe ili kontroliše.

Sklonost velikih srpskih intelektualaca da izaberu prvu opciju, etički nespornu ali politički mršavu, u velikoj meri je posledica njihove vere u demokratiju u Srbiji i odbijanja da prepoznaju veličinu dve prepreke da ona postane nešto više od verovanja – kulturalnu, prvu, i neokolonijalnu, koja je dozidana na nju. Nažalost, ljubav prema zapadnim idejama i zapadna ideologija koju su izabrali, odveli su mnoge nacionalne liberale i demokrate daleko od javnosti. Vera u demokratiju nije najskuplja srpska zabluda, ali je odavno postala jedna od onih s kojima smo se najmanje suočili.

Naslov i oprema teksta Novi Standard

Piše: Zoran Ćirjaković
Izvor: Pečat