Srbi u predvorju etničke smrti

SRBI nisu do sada u istoriji, a da su u nekoj vrsti zablude da su slobodni, izuzetno intenzivno živeli doba grubog mešanja svetog i nečistog kao što ga žive danas.

Kako postoji psihička iliti psihogena smrt, smrt koja nije izazvana niti jednim somatopatološkim uzrokom već je nastupila usled psihičkih razloga, tako postoji i mirnodopska etnička smrt, koja ne nastaje ratnim dejstvima ili poharama epidemija već dugim periodom življenja naciona u političko-kulturološko i duhovno rastrojenom društvu.

Mi smo u predvorju etničke smrti.

Obgrlila nas je.

Umiremo i izumiremo kao egzotična životinja u zatočeništvu.

Neki od ekstremiteta i organa su već otkazali.

U Srbiji nas nestaje, a u Crnoj Gori, Kosmetu i Makedoniji nas je gotovo već nestalo.

Srpska je sa uknjižene imovine prešla da živi u prostoru etničko-teritorijalnog kredita na koji će Zapadni izvršitelji sve češće bacati oko i stalno revidirati knjigovodstvo do prvog pogodnog trenutka za proglašenje stečaja.

Crkva je nastavila sopstveni petooktobarski trend – mnoge Mitre nisu taj događaj samo posmatrale već su ga i snažno potpomogle – razumevanja potrebe za stalnim dijalogom sa onim antisrpskim delom Zapada ako će im oni koji taj „dijalog“ vode makar sa jednom rukom biti na nekom od jevanđelja.

Važno je da je magijski deo poštovan a duhovno će stići što u kockicama mozaika, nešto će preteći na Hilandaru. Ma biće.

Samo da nema konflikta osim manifestacionog.

Inače propade Gabrijelov Berlin plus kao nekadašnja Solunska agenda.

Pitanje zastave koja se viori iza jevanđeoski umivenih ruku koje nas čvrstim stiskom za gušu vode su trice i kučine.

Toliko joj se dopalo dijalogisanje da i Crkva sada ima svoje „dijaloge“

Kada se svi dijalozi završe ostaće samo prostor.

Intermarijum, Limes, Hratland… ma kakvi…još bolje… goli, dugi, široki i bez travčice i žbuna jendek, zaplićena rupača bez traga da je u njoj bilo duha ikada.

Crkva tiho podržava i u koaliciji sa aparatom najveće stranke razvejava u narodu podmisao da nije važno šta je iza ruke ako je um na pravoj strani.

Sada, što tehnički i praktično na svakodnevnom nivou biva prava strana ona koja nam u većini slučajeva ne misli dobro a na teorijskom nivou se održava iluzija da se istinske prave strane nismo i nikada nećemo odreći, paralelno sa procesom našeg nestajanja… ne zabrinjava baš mnogo ni arihipastire u mantijama ni one u Armaniju.

Savremena srpska pravoslavna indulgencija između vlasti i Crkve je veličanstveno dejstvujuća, ali i dvosmerna.

Uspešno i brzo otkupiše jedni od drugih grehove lažnih zaklinjanja.

Jung bi ovo srpsko životno poslepodne opisao kao žalosni privezak prepodneva.

Privezak prepodneva, u stvari ključa za kuću koja uskoro neće postojati i koji je kao takav snažno bačen iza leđa u bespuće i besmisao.

Toliko snažno zabačenog da je i naredbom zaboravljenu zemlju dedova preleteo.

Oliver Vulović

www.fakti.org