Izbori za parlament takozvane države Kosovo održaće se 6. oktobra. Predizborna kampanja zvanično počinje 25. septembra, mada na terenu ona uveliko traje. Za Srbe je u pomenutom parlamentu rezervisano 10 mesta. U poslednjem sazivu od pomenutog broja devet mandata imala je Srpska lista, i jedan Samostalna liberalna stranka Slobodana Petrovića. Uoči najnovijih izbora ove dve partije nastupaju odvojeno – jedni protiv drugih. Svoje učešće na izborima, od političkih subjekata koji okupljaju Srbe sa KiM, prijavile su još jedna partija – Partija kosovskih Srba – i koalicija pod imenom „Sloboda“.
Od navedenih učesnika predstojećih izbora, jedino iza Srpske liste stoji javno, jasno i glasno država Srbija. Za ostale zvanični Beograd kaže da rade protiv njegovih interesa, odnosno da su poslušnici Prištine. To se posebno odnosi na Slobodana Petrovića i njegovu Samostalnu liberalnu stranku. To je partija koja je učestvovala na izborima još 2007. godine, onda kada su srpska država i crkva pozivali na bojkot istih, a ogromna većina Srba na Kosovu i Metohiji ih smatrala izdajnicima – nazvali smo ih „Tačijevi Srbi”. Nemaju oni ni danas neki veliki ugled jer ih većina Srba i dalje gleda istim očima kao i pre 12 godina, ali ne haju mnogo zbog toga. Za sve ove godine zgrnuli su pravo bogastvo i ponašaju se kao da im niko ništa ne može.
Znači, Srpska lista ima najveću podršku, ne zbog ljudi koji je čine, već zbog podrške države Srbije. To je fakat, i dalje od toga Srbi koji će izaći na izbore ne žele da razmišljaju. „I Tito je bio mašinbravar pa je toliko godina vladao. Po tom osnovu se verovatno i ovaj kadar birao“, jedan je od brojnih komentara koje poslednjih nedelja slušam a koji se odnosi na to što su kandidati za poslanike bivši portiri, šnajderi, vatrogasci, i što je procenjeno da u ovako teškoj situaciji Srbi sa KiM, očigledno, nisu zaslužili visprenije političare.
Uoči izbora ispred Srpske liste se pojavljuje i Bojan Stojanović, bivši član Samostalne liberalne stranke i prvi predsednik opštine Gračanica, izabran na lokalnim izborima 2009. godine, koga zvanični Beograd takođe nije podržavao – bar ne javno. Narod ga pamti i po tome što je za vreme njegovog mandata počela izgradnja albanskog naselja „Marigona“ u Širokom polju – našoj žitnici. Pored dozvole za gradnju pomenutog naselja, sa dozvolom pomenutog, sagrađene su i brojne druge građevine – čitava naselja Albanaca sa velelepnim kućama – u, i oko srpskih sredina u ovom delu Kosova, sa posebnim akcentom na četiri motela koji se nalaze između Čaglavice i Lapljeg Sela, i koji, priča narod, služe za najstariji zanat na svetu – da se tako izrazim. Kao predsednik opštine primio je Hilari Klinton i bio prvi Srbin koji se sastao sa Ramušem Haradinajem po njegovom povratku iz Haga.
Elem, Albanci koji su se doselili u opštinu Gračanica izmenili su strukturu stanovništva u pomenutim naseljima iako, za sada, glasaju u Prištini. Pitanje je dana kada će ih prebaciti u lokalnu samoupravu na čijoj teritoriji žive. Zbog svega ovoga njegovo prisustvo u Srpskoj listi izaziva prilično negativne reakcije kod naroda, ali, kao što sam već rekla, za nju će se glasati jer država Srbija poziva. Što se ostalih partija tiče, izuzev Liberala, mali su izgledi da će neko dobiti neki mandat. Fakat je i da se albanski političari nadaju krahu Srpske liste – prilično će pomoći da do njega dođe – i da priželjkuju ove druge Srbe, pa se glasači u srpskim sredinama uglavnom rukovode time da se mora sačuvati, kako zvanični Beograd kaže, veza sa državom Srbijom, bez obzira na ogromno nezadovoljstvo i više nego lošu kadrovsku politiku.
Da pomenem i one Srbe sa pravom glasa koju su uoči ovih izbora ogorčeniji nego ikada i koji, pored pomenute kadrovske politike, ne prihvataju i mnoge druge stvari. „Svi su isti. Ako su Liberali Tačijevi, ovi drugi mu dođu Ramuševi, jer su mu dali podršku da formira takozvanu kosovsku vladu. Dalje, i jedni i drugi sede u parlamentu takozvane države Kosovo i tako nastupaju, i šta dalje da se priča“, kažu oni.
PUKO PREŽIVLJAVANJE
Suština svega je da nekog ozbiljnog programa nema, sve se svodi na puko preživljavanje u „nezavisnoj državi Kosovo“. Znači, nekome će se popraviti krov, nekome zameniti stolarija, nekome napraviti kuća, nema tu prostora za ništa više. Nema krupnih obećanja – rešavanja gorućih problema – ali ima Srba kojima je i to dovoljno da izađu i glasaju. (Za posebnu priču je to kako se i kome šta daje, ko preko noći postaje socijalni slučaj i slično, ali time neka se bave nadležni – neću da se opterećujem parama „države Kosovo“.) Ali zanima me šta je državni interes učestvovanja u centralnoj vlasti? Recimo, šta je sa povratkom Srba na Kosovo i Metohiju? On gotovo i da ne postoji. Broj povratnika za 20 godina je uvredljiv, a njihov život u oskudici sramota je, pre svih, za međunarodnu zajednicu koja je bila dužna da ljude vrati i obezbedi im uslove dostojne čoveka. Da li neko vrši pritisak na njih? Traži li se pravda za te ljude?
Istrage najtežih ubistava Srba, posebno onih od dolaska Unmika i Kfora, obustavljene su. Bezbednost i dalje nikakva, groblja se redovno skrnave, Srbi bodu noževima, tuku. Pljačkaju se povratnici po Metohiji, a hapse Srbi za navodne zločine, i posle nekoliko meseci oslobađaju jer dokaza nema, institucionalno šikaniranje je sve jače. Na svakom koraku teror i zastrašivanje. Sve se to dešavalo i dok Srbi nisu bili u parlamentu u Prištini, sve se to dešava i kada u njemu sede. Sem davanja legitimiteta „državi Kosovo“, druge stvari se gotovo ne vide. Da ne pominjem „Vojsku Kosova“, takse na srpsku robu, carine na prelazima, integraciju sudstva i ostalo.
Zašto se samo takse pominju, kao da ništa drugo nije važno i ne postoji? Takse se moraju ukinuti, slažem se, ali to neće rešiti nijedan od pomenutih problema. Mi ćemo i dalje živeti u getima bez slobode i trpeti teror. Zašto i druga pitanja, koja su suštinski važna za naš opstanak, ne podignemo pred međunarodnom zajednicom na nivo taksi, da i o njima svi pričaju? Zašto ih odlučnije ne podsećamo šta su bile i još uvek jesu njihove obaveze?
Zvanični Beograd kaže da je Srpska lista njihov projekat i poziva na masovan izlazak, jer ukoliko osvoje svih 10 mandata znači da buduća „kosovska vlada“ ne bi mogla da se formira bez pitanja Srba. Reč je o zagarantovanim mestima i izlaznost birača ne bi bila bitna da su Srbi složni i izlaze na izbore kao jedna partija. Pošto sloge nema, izlaznost je važna, jer je i 1.500 glasova dovoljno za poslaničko mesto, i Srbi se međusobno bore za ulazak u prištinski parlament. Iz tog razloga se ne pominju krupni problemi i ne nude planovi za rešavanje istih – moraju da blate jedni druge. „Svakodnevno se čuje kako nam je dosta ratova, i slažem se. Ali, ako nam je dosta ratova, hoćemo li sa ovakvim kadrovima mirnim putem da se borimo? Nema li država Srbija bolje i pametnije ljude“, takođe je komentar ljudi sa Kosova i Metohije.
Slušajući ljude oko sebe i posmatrajući šta se dešava prosto nisam mogla a da ne pomenem i ovu epizodu u našem životu u getima, odnosno izbore 2019. u „državi Kosovo”. Mi nemamo ništa drugo sem nade u državu Srbiju i slobode da mislimo – to nam ne mogu uzeti. Duboko verujem da svoju državu branimo i čuvamo postavljajući i ovakva pitanja, na koja niko ne daje odgovor ni uoči ovih izbora. Svakim danom pravo i pravda dalji su nam od Sunca i mnogi odlaze, jer u ovakvim uslovima i ovakoj (ne)brizi dižu ruke od svega. Zato me uoči ovih izbora zanima šta je stvarni interes države Srbije ako je situacija sa nama takva kakva je, i ako zvanični Beograd nastupa kako nastupa?
