Evo, dočekasmo s tobom, tata, novo proleće. Uskoro će računi za svetlo i grejanje biti manji. Sećam se kako si, zgureni dečak, koji ne pamti nikakav rat, na sebe prizivao vatru artiljerije.
Sećam se, buncao si u groznici: lete avioni! Gde su protivavionski topovi? Zašto naši protivavionski topovi ćute? Mama je, uzdišući, grizla bele končiće tvojih zavoja. Ujutro smo se svi budili i išli na posao.
Nismo živeli u bajci. Živeli smo na nekakvom pragu nadolazeće tuge, koju smo odranije čekali. Peglali rumene kravate, kačili medalje. Domaće životinje su umirale na našim rukama.
U godini kad NATO avioni bombarduju Srbiju, do nas doleće, kidajući mace s vrba, kasetne bombe slučajna granata. Tatice, tata, mora da smo i mi Srbi.
Kako te je pratio, gušeći se, pas – lavežom, suzama, njušeći pseću tugu. Dvadeset godina smo živeli s tobom, skitajući, a pored kuće je gorela baklja na ulje i gas.
Kao da se nikad neće završiti Olimpijada, nad ruskim prostranstvom leti i plače Miška. U bolnici u Nazranu viđena su deca bez nogu, dovedena iz pakla, kako umiru po hodnicima.
Deca Beslana – rana koja probija srce. Prvog septembra zvono žalosnog jutra. Ali gde su stele za decu Urus-Martana? Za decu Groznog. Za bebe iz Seržen-Jurta.
Gde su bili tvoji protivavionski topovi i baterije? Tenkovi, rakete, mitraljezi i fišeklije? Za mene, ti više nikad nećeš biti stariji. „Bombardovali su nas sovjetski. Dakle, naši.“
Živeli smo dugo. Sačuvali i ruke i noge. Iako su vojske umele da ciljaju u civile, itekako. Tebe su brinuli računi za komunalije. I mene nekakva aritmetika.
Sad je proleće. Biće toplo i besplatno. Sunce nam neće ispostaviti račun ni za jedan kilodžul. Biće dovoljno svetla i vazduha. Deci i devicama, i vojnicima koji su ih ubijali.
Doći ću kod tebe na leto. Čitaću novine. Popričaćemo, kao nekad, o ovome i onome. Ive pristaju tvom grobu, ili vrbe? Tatice, tata, mora da smo i mi Srbi.
autor:German Sadulajev
(Preveo Ž. Nikčević)
