Srbija je nakon Malte, Mađarske i Rumunije ostvarila najveći rast potrošnje materijala po stanovniku, od 2008. do 2019. Dok je u EU smanjena upotreba materijala za 16,3% po stanovniku, kod nas je povećana za 17,1%
Krajem 80-tih godina XX veka, kao srednjoškolac, provodio sam dane praveći planove o razvoju Srbije do 2030. ili do 2040. Patriotizam, srboljublje, ogledalo se kroz maštanja kako će Srbija u tom dugom periodu proći put od evropske periferije do natprosečno razvijene zemlje u Evropi, što je u ovom periodu učinila Irska u Evropi, ili Kina na nivou svetske ekonomije.
Početak 90-tih je sva ta maštanja uništio, ekonomskim sankcijama, pa ratovima u okruženju, a bombardovanje Srbije 1999. mogućnost maštanja je dokrajčilo. Poplava nakon bombardovanja 11-12.7.1999. uništila je sve te moje planove, na desetinama džinovskih papira za elektronsku obradu podataka iz fabrike kablova u Jagodini, pa iz današnje perspektive, ovo uništavanje dečjih maštanja bilo je veoma simbolično.
Od 5.10.2000. nalazimo se već više od 20 godina u kontinuitetu mera ekonomske politike koje se najvećim delom kreiraju spolja, ali to je slučaj sa gotovo svim politikama, zakonima i primenjenim merama, od školskog programa preko smanjivanja broja zaposlenih u obrazovanju i zdravstvu, demilitarizaciji, čemu već sve ne (zakoni o istopolnim brakovima, o osudi zločina u Srebrenici…). Kakav bi to bio čudovištan spisak da se pedantno sve popiše šta je u Srbiji (zlo)činjeno prethodnih 20 i više godina?
Ima i lokalnih stvaralaštava, poput besmislenog subvencionisanja desetina industrijskih preduzeća da započnu da rade u Srbiji i pokrivanja Beograda video nadzorom. Možda sam kao neki drugi, ili većina, ne informisan, možda su i ovo tuđe ideje i planovi, ne mogu da budem siguran.
Uglavnom, izgleda da smo pod dejstvom žestoke artiljerijske paljbe, pa duboko ukopani ili ćutimo i štitimo glavu, ili hrabro dižemo ruku da kažemo da smo protiv konkretne haubice, drona ili aviona koji nas bombarduje. Potpisuju se peticije protiv priznanja Kosova i Metohije, protiv javnog i tajnog sramnog delovanja SANU, protiv istopolnih zajednica. Protiv, protiv, protiv…
A zna li se zašta jesmo?
Iznošenjem loših demografskih ili ekonomskih pokazatelja dovodim sebe u poziciju neprijatelja, kritičara, vlasti, i to povlači odbrambeno ponašanje i dokazivanje da su za takvo ponašanje motivi rodoljubivi i patriotski.
A sve to činim krajnje površno, ukazujući na pojedine metke i artiljerijsku đulad, umesto sagledavanja opšte slike i afirmativnog predlaganja šta nam je činiti.
Meci i đulad otkrivaju se poređenjima kretanja u Srbiji sa kretanjima u okruženju, dok je mnogo zahtevniji i komplikovaniji postupak baviti se svakim pojedinačnim zakonom koji se donosi i pogubnim posledicama koje je izazvao u prošlosti, ili će izazvati u budućnosti. Zakoni su unutrašnja instalacija teške neprijateljske artiljerije, da se dejstvuje po širini i dubini.
Posledice ovog delovanja su užasavajuće: popis stanovništva krajem ove godine pokazaće nam koliko je Srbija opustošena i koliko stotina i hiljada sela će nestati do sledećeg popisa, ili će imati još par staraca prosečne starosti iznad 85 godina (ukoliko ih, da ne spominjem, neke mere i pre toga ne odvedu na poslednje noćilište), kakvo je zdravlje i obrazovanje naroda, koliko su vojska i policija u stanju da garantuju spoljnu i unutrašnju bezbednost i da li se spremaju za pretnje koje će se realizovati u budućnosti? Ko ne želi da ratuje taj prihvata da postane tuđi posed, napisao je Špengler.
Kada je Bora Čorba, potpisnik peticije protiv istopolnih brakova, objavio „Pogledaj dom svoj, Anđele“ pre 36 godina, stanje u Srbiji je bilo mnogo bolje nego danas: bezbednost u centralnom delu Srbije bila je među najboljim u Evropi, a vojska i policija su štitili Srbe od nasrtaja Šiptara na Kosovu i Metohiji. Mnogo šta je bilo bolje, od statusa nastavnika, lekara, tužilaca, sudija, policajaca i oficira u društvu do lakoće materijalne egzistencije i za radnike i za seljake. Ali, nisam jugonostalgičar, i čitajući Rebeku Vest bolno iznova proživljavam istoriju slobodoljubivog naroda koji je napravio katastrofalnu grešku formiranjem Jugoslavije.
Ali pogledi u prošlost treba da nam posluže da bolje predvidimo budućnost. Na primer, napadi od susednih naroda koji su se događali u prošlosti događaće se i u budućnosti, ako ne oružjem a ono pasošima EU, propagandom i „stranim investicijama“. I napadima na Srbe u autonomnoj pokrajini Kosovo i Metohija dokle god ih tamo bude, a na očigled trupa NATO saveza.
Planovi o razvoju Srbije u budućnosti bi trebalo da imaju neke kvantitativne ciljeve i mere (a oni treba da budu sadržani u novim zakonima) kako bi se ti ciljevi dostigli. Takve ciljeve ima EU i ima mere kako bi do njih i došla.
Pođimo od toga da je sada u Srbiji bez Kosova i Metohije ostalo 6,2 ili 6,5 miliona stanovnika (a ne zvaničnih 6,8 koji ne uključuju spoljne migracije), i da ne želimo da do 2030. padne ispod 6 miliona. To znači da godišnji prirodni pad broja stanovnika treba da bude manji od 20.000 i da treba da se prekine napuštanje naše teritorije. Da se smanji broj umrlih je teško moguće, ali da se poveća broj rođenih zahteva budžetska izdvajanja, podsticaje, zakone o materinstvu i porodiljskim odsustvima, o pravima žena, majki i baka (koje su bile besplatni servis za malu decu i koje su nas dočekivale u domovima sa toplim jelima i očišćenim posuđem i prašinom). Ovo je samo jedan od ciljeva koji zahteva mnoštvo zakona i konkretnih mera kako bi bio dostignut: da nas bude 6 a ne 5,5 ili 5 miliona.
Kakvo bismo želeli da nam bude stanje stvari u obrazovanju, zdravstvu, bezbednosti, saobraćajnoj infrastrukturi, selu i poljoprivredi (medijima, lele, koliko još oblasti)? Nisam kvalifikovan da razmišljam o tome sem što mogu da objavim uporediva podatke za Srbiju i druge zemlje u Evropi ili svetu, u zavisnosti od dostupnih izvora podataka (Evrostat, MMF, UNKTAD, STO…).
Ovde za razmišljanja kvalifikujem temu o ekonomskom razvoju i industrijskom đubretu. O komunalnom đubretu sam već pisao, pokušavajući šaljivo (link), a ovde prilažem podatke Evrostata o korišćenju materijala i efikasnosti upotrebe materijala mereno njihovim odnosom sa godišnjim bruto domaćim proizvodom evropskih zemalja.
Suština ovih negativnih pokazatelja za Srbiju je da su oni posledica neselektivne politike privlačenja stranih proizvođača, bez da se pri tome vodi računa kolika će biti novostvorena vrednost u odnosu na vrednost subvencija, koje su pozitivne a koje negativne eksternalije. Pozitivne su ukoliko povećavaju poreske prihode, kupovnu moć lokalnog stanovništva, razvoj privatnog preduzetništva i dovođenje novih (bez subvencionisanja) proizvodnih firmi kojima su motivi niži troškovi radne snage i bliskost glavnom kupcu a ne nekažnjivo zagađivanje prirodnog okruženja. Poslednje je i najveća negativna spoljna eksternalija.
Srbija je proteklih godina, nakon svetske ekonomske i finansijske krize 2008-2009. imala aktivnu politiku subvencionisanog privlačenja „investitora“ (pod navodnicama jer postoje ekstremni slučajevi gde investitori i nisu morali da ulažu baš mnogo sopstvenog novca) i ona je za posledicu imala rast upotrebe materijala. Poput komunalnog otpada, pretpostavljam (a da bih tvrdio, morao bih pažljivije da pogledam u dostupne podatke) da je i kod industrijskog mogućnost recikliranja upotrebljenih sirovina, materijala i fosilnih goriva minimalna, a da su negativne posledice po kvalitet zemljišta, vode i vazduha maksimalne.
Da bi se postavili dugoročni ciljevi da (1) želimo manju apsolutnu upotrebu materijala i (2) veću efikasnost njihove upotrebe, neophodno je da se i osmisle mere kako bi se sprečio dalji rast upotrebe štetnih metala, fosilnih goriva, opasnih hemijskih supstanci kroz obustavljanje daljeg subvencionisanja dolaska ekološki-štetnih kompanija i kroz politike oporezivanja emisija štetnih gasova i drugih otpada, kako bi krenule da se ponašaju i ekološki odgovorno, a ne samo „društveno odgovorno“, što je jedna od glavnih marketinških fraza koje u svojim predstavljanjima stane filijale upotrebljavaju.
Slede saopštenja Evrostata gde sam u tabelama izvukao i podatke za Srbiju, a koji su veoma uznemirujući i poražavajući.
Evrostat: Potrošnja materijala po stanovniku bila je 14 tona u 2019.
Domaća potrošnja materijala u ekonomijama EU bila je 14 tona po stanovniku u 2019 (link). Nemetalni minerali su učestvovali sa polovinom, biomase gotovo sa četvrtinom (24%), fosilna goriva sa petinom (20%) i rude metala sa 5%.
Analiza potrošnje materijala po njihovim kategorijama ukazuje na značaj različitih materijala i njihov potencijal za ponovnu upotrebu, oporavak ili recikliranje. Tokom vremena struktura upotrebe različitih materijala se menjala. Od početka milenijuma upotreba biomase je bila stabilna, što nije bio slučaj sa rudama metala i nemetalnim mineralima koji su bili posebno pogođeni krizom iz 2008-2009. Potrošnja fosilnih goriva se stabilno smanjivala u prethodne dve decenije.
Prosečna potrošnja se značajno razlikuje među članicama EU i kreće se u rasponu od 8 tona u Španiji do 32 tone po stanovniku u Finskoj. Domaća potrošnja je pod uticajem i prirodnog obilja, što može biti važan strukturni element u svakoj ekonomiji.
Srbija je u 2019. trošila 18,2 tone materijala po stanovniku pri čemu najviše fosilna goriva (6,6) pa biomase (5,2), nemetalne minerale (3,6) i rude metala (2,8 tona po stanovniku).
Kod fosilnih goriva veću potrošnju po stanovniku od Srbije imali su samo Norveška i Estonija.
Rude metala su od Srbije više koristili samo Švedska, Finska i Bugarska.
Biomase je od Srbije više upotrebljavalo više zemalja: Finska, Švedska, Danska, Irska i Litvanija.
Srbija je imala za 28,2% veću ukupnu potrošnju materijala od prosečne u EU. Pri tome je imala 3,7 puta veću potrošnju metalnih ruda, 2,3 puta veću potrošnju fosilnih goriva i za 54% veću potrošnju biomasa, dok je za 49,4% manje koristila nemetalne minerale.
Posmatrano iz dinamičke perspektive Srbija stoji izrazito nepovoljno jer je nakon Malte, Mađarske i Rumunije ostvarila najveći rast potrošnje materijala po stanovniku, od 2008. do 2019. Dok je u EU smanjena upotreba materijala za 16,3% po stanovniku, kod nas je povećana za 17,1%.
Ovo je nepovoljno zbog veoma niskog procenta reciklaže upotrebljenih materijala, zagađenja zemljišta otpadom i zagađivanja vazduha (zbog fosilnih goriva, pre drugih materijala).
Evrostat: Produktivnost upotrebe materijala postepeno raste
Od početka milenijuma produktivnost upotrebe prirodnih resursa je postepeno rasla, sa 1,2 evra po kilogramu u 2000. na 2,2 evra u 2019. Resursna produktivnost meri odnos veličine ekonomije i upotrebe prirodnih resursa. Vrednost resursne produktivnosti se povećava kada ekonomija, merena BDP-om raste brže od potrošnje sirovih materijala, merenih domaćom materijalnom potrošnjom (domestic material consumption, DMC).
Nakon perioda umerenog rasta produktivnost resursa je naglo uvećana tokom finansijske i ekonomske krize 2008-2009. usled ogromnog smanjenja domaće potrošnje materijala. Kriza je pogodila materijalno-intenzivne industrije prerađivačke industrije i građevinarstvo mnogo više nego ostatak ekonomije. Još uvek nisu dostupni podaci o uticaju tekuće COVID-19 krize na pad potrošnje materijala.
Nivo resursne produktivnosti se značajno razlikuje među članicama EU: kretao se od 0,4 evra po kilogramu u Bugarskoj do 5,3 evra u Holandiji u 2019.
Po korigovanju podataka za razlike u cenama, Holandija je i dalje resursno najproduktivnija sa 4,5 evra po kilogramu ispred Italije (3,7), Luksemburga (3,5) i Belgije (3,4). Na suprotnoj strani se nalaze sa ispod jednog evra po kilogramu Bugarska i Rumunija (obe po 0,8 evra) i Estonija (0,9).
Ove razlike među članicama mogu se objasniti prirodnim resursima zemalja, strukturom industrijskih aktivnosti, ulogom uslužnog sektora i građevinskim aktivnostima, obimom i strukturom potrošnje različitih izvora energije.
Srbija je imala najmanju produktivnost upotrebe materijalnih resursa u Evropi u 2019, gde postoje podaci i za S. Makedoniju, Albaniju i Bosnu i Hercegovinu. Ove susedne zemlje imale su veću produktivnost resursa od takođe susednih Rumunije i Bugarske.
Srbija je u 2008. imala veću produktivnost upotrebe resursa od Bugarske i neznatno nižu od Rumunije, ali je imala sporiji rast resursne produktivnosti.
Srbija je povećala resursnu produktivnost za 16,3% i manji rast od Srbije imale su Švedska i Mađarska, dok je Norveška jedina smanjila resursnu produktivnost (moguće je, zbog promene kursa norveške valute u odnosu na evro).
Zaključak
Iz priloženih podataka jasno je da imamo ubedljivo najnižu efikasnost upotrebe materijalnih resursa u Evropi. Ukoliko želimo da povećamo njihovu efikasnost moguće je sprovoditi politike o zaštiti prirodne sredine koje u EU postoje. Ukoliko ne želimo u EU, može se aktivirati resavska prepisivačka škola, što je jednostavnije, ili se mogu tražiti sopstvena rešenja, što može da bude i opasnije ukoliko nepošteni ljudi rade na njihovom osmišljavanju i realizaciji.
Izvor: Stanje stvari
