Prilagođavanje Srbije evropskim standardima, bez obzira na pohvale zvaničnika EU, u praksi ne donosi željene rezultate.
„Srbija može da se ponosi svojom ulogom regionu i kao predsedavajuća OEBS-om“, napisao je na Tviteru šef britanske diplomatije Filip Hamond koga su, kako i dolikuje, u Beogradu primili na „najvišem nivou“ a teme razgovora bile su migracije, pristupanje Srbije EU, bilateralni i regionalni odnosi.
Uvek kad nas pohode EU zvaničnici, naslušamo/nagledamo/načitamo se pohvala Srbiji koja krupnim koracima gazi u svetlu EU budućnost. Pre 15 godina, otkad smo krenuli EU putem, od evropskih zvaničnika dobijamo pohvale za reforme koje će od Srbije napraviti „pristojnije društvo“.
Za to vreme, dosta je urađeno na prilagođavanju evropskim standardima, ali je pravo pitanje šta smo mi, i kao društvo, i kao građani, dobili.
Među prvima, sproveli smo reformu visokog školstva, popularnu „Bolonju“, i to u vreme kad su razvijenije države odustajale od tog koncepta. A šta smo dobili? Sprovođenjem „Bolonjske deklaracije“ skraćeno je vreme studiranja,ali je snižen nivo znanja svršenih studenata. Da ne pričamo o poplavi privatnih univerziteta koji godišnje izbacuju gomile menadžera opšte prakse, kadrova za kojima vapi srpska privreda.
Jedna od najvažnijih reformi nesumnjivo je reforma pravosuđa i već 15 godina Srbija ulaže ogromne napore u toj oblasti ali su rezultati, malo je reći, trapavi. Od 2000. godine svaka vlast sprovodila je svoju reformu a svaka sledeća je kretala od nule. Rezultat — Srbija je šampion po broju predstavki pred Evropskim sudom u Strazburu, dok veći deo građana i ne pomišlja da pravdu traži pred domaćim sudovima. A država koja nije pravna — nije ni država u savremenom smislu reči.
Kad se na to doda zakonodavna inicijativa — broj neprimenjivih zakona koje usvoji skupština, kao i mnoštvo zakona koji pokrivaju istu oblast a jedan isključuje drugi — izgleda da će sud u Strazburu morati da otvori posebno odeljenje za Srbiju.
Reforma državne uprave još jedna je oblast od suštinskog značaja za građane, u koju je skrckano ko zna koliko novca evropske pomoći. A dokle smo stigli? Dotle da je nemoguće utvrditi broj zaposlenih u državnoj upravi a da prosečan građanin za odlazak kod lekara specijaliste utroši više energije nego na rešavanje zbirke zadataka iz nuklearne fizike.
S tim u vezi, pod pokroviteljstvom EU otvorene su i brojne državne, nezavisne agencije čiji bi cilj trebalo da bude poboljšanje funkcionisanja države i smanjenje korupcije. Ima i funkcionalnih agencija koje rade u korist građana, ali čini se da je većini njih svrha postojanja zapošljavanje partijskih kadrova (botova). Koliko imamo državnih agencija ne znaju ni u Vladi Srbije, a smisao postojanja, na primer Agencije za pomorski saobraćaj, nedokučiv je običnim smrtnicima. A ima ih još…
Kad je reč o evropskoj (bespovratnoj) pomoći, nije se štedelo ni na pomoći medijima, bez kojih nije moguća demokratizacija društva. A demokratizovani srpski mediji su sve više pornografski a sve manje informativni, rijalitiji su istisnuli obrazovni program, a ozbiljne debate zamenile su neobavezna ćaskanja.
Kad se podvuče crta, prilagođavanjem Srbije evropskim standardima postiglo se, umesto uljuđivanja države i društva, uvećavanje anarhije i haosa. Jedan od aksioma društvenih nauka glasi da se u jednoj državi ne mogu uspešno preslikati zakoni druge. Što se u Srbiji i dešava. Po onoj narodnoj — noga lička, a cipela bečka.
Vladimir Sudar
rs.sputniknews.com/autori
