Srbija i NATO prijatelji

Crnogorski premijer ovih dana u Vašingtonu pokušavao je da (pri)dobije američku naklonost da ovi daju zeleno svetlo za prijem Crne Gore u NATO. Tamo je Milo pažljivo odab(i)rao teme, za koje je verovao da će „raskraviti“ Bajdena i čelnike NATO alijanse.

Crna Gora je dobro pripremljena – ubeđen je Đukanović – i u stanju je da zadovolji sve kriterijume koji se traže za članstvo u NATO-u. To što je narod u Crnoj Gori oko takvog pitanja oštro podeljen, za Đukanovića je sasvim bez značaja. Tu je i eventualni (priželjkivani?) poziv NATO-a zemljama Balkana (Srbiji, BiH), koje bi, eto (uz Crnu Goru) mogle da se pojave na septembarskom samitu tog vojnog saveza u Kardifu.

Naime, u sadašnjoj konstelaciji snaga velikih sila, u kojoj se Rusija očito (i ozbiljno) vraća (ili se vratila) na svetsku pozornicu, NATO-u je veoma stalo da Ruskoj Federaciji pošalje nedvosmislenu poruku da je taj savez spreman i sposoban za dalja proširenja. Naravno, takva nova ekspanzija NATO-a sada se pravda nekakvim ruskim „nepoštovanjem“ međunarodnih normi, čime je Rusija – kako tvrde na Zapadu – izazvala ukrajinsku krizu.

Teško je pretpostaviti da će se NATO odlučiti da u Kardif pozove samo Crnu Goru, a da izostavi Srbiju. BiH je problem za sebe, koji se teško može rešiti s pozicije NATO-a, a da se ta stvar najpre ne reguliše sa Srbijom. NATO je varvarski bombardovao Srbiju i Republiku Srpsku, i preko takvih zločina vlasti (ma ko to bio) u Srbiji ne mogu olako da pređu. Oko takvog pitanja, dogovor BiH federacije i Republike Srpske teško je zamisliv bez velikih političkih pomeranja na celom srpskom političkom prostoru. To jeste, NATO dobro zna da najpre mora da napravi „dil“ sa Srbijom, da bi Bosna i Hercegovina (onakva kakva je danas) uopšte mogla da dođe na njihov dnevni red.

Iako bi Milo Đukanović želeo da Crna Gora bude prva koju će NATO prihvatiti u svoje okrilje, pitanje je  da li će mu se takva želja uskoro ostvariti. Glavni problem Crne Gore, po mišljenju samih zapadnih vojnopolitičkih eksperata, jeste njena neznatna veličina. Šesto hiljada ljudi ne predstavlja nikakv ozbiljan faktor, da bi se NATO time mogao hvaliti kao nekakvim „prodorom na Istok“ („Drang nach Osten“).

Realno, niko neće primetiti onaj trenutak kada Crna Gora (ako se NATO na to odluči) postane članica te severnoatlantske vojne alijanse. Ali, ulazak Srbije u takav savez, NATO stratezima sigurno nije toliko beznačajan; ili, bolje reći, sigurno je da NATO o takvom raspletu (kada je Srbija u pitanju) najozbiljnije razmišlja. Nova politička garnitura u Srbiji, koja je dovedena na vlast po želji Zapada, najverovatnije će učiniti sve što može da ubedi Srbe da zaborave NATO zločine i da izvršioce tih (nekažnjenih) zločina prihvate kao prijatelje, „prirodne saveznike“ i „dobročinitelje“.

U stvari, radi se o jednom „kontraudaru“ NATO-a na Rusiju. Alijansa će pokušati da u NATO učlani sve preostale balkanske zemlje (Srbiju, Makedoniju, BiH,  i Crnu Goru) – i to, ako je moguće, sve u jednom paketu. Tako bi NATO, uz prijem u savez Švedske i Finske na severu, potom Ukrajine, Moldavije i Gruzije na istoku, u potpunosti izolovao Rusiju i svojom čizmom opasno bi stao  uz bokove te velike evroazijske zemlje. Zapadni politički i vojni stratezi veruju da bi to bio put ka potpunoj izolaciji Rusije, gde ona ne bi imala pravi odgovor ni na diplomatskom, ni na vojnom planu.

Sada vidimo da Đukanovićevo nuđenje Crne Gore NATO-u nije nimalo naivno, kako bi se to moglo reći na prvi pogled. Trenutno, sve uslove za prijem u NATO ispunjavaju Crna Gora i Makedonija. Makedonija, opet, ima neraščišćene račune sa Grčkom (članicom NATO), koji su jedini razlog zašto ta zemlja nije ranije pristupila Severnoatlantskom savezu.

Pored toga, NATO uveliko razmišlja da u svoje redove primi i Kosovo (paradržavu koju je NATO oružjem „iskovao“, otrgnuvši deo Srbije). Pošto, takvo šiptarsko-natovsko Kosovo još uvek nema svoju vojsku, ono još ne ispunjava osnovni uslov za prijem u NATO. Zato se na pravljenju šiptarske vojske danas uveliko radi.

U Srbiji se, nažalost, veoma mlako „protestuje“ na stvaranje šiptarske armije. Srpski političari odnekud, izgleda, naivno veruju da će se jednog dana naći sa šiptarsko-natovskim Kosovom u istoj mega-državi (EU) i pod istim vojnim kišobranom (NATO). Ozbiljni znalci vojnopolitičke karte Evrope i poznavaoci geostrateških prilika u svetu znaju da Srbija nikada neće biti u sastavu EU, čak i ako Evropska unija preživi ova turbulentna vremena. Srbija je „trajno isključena iz evropskog razvoja“ (pismo Vilija Vimera upućeno Gerhardu Šredereu u maju 2000. godine).

A eventalni ulazak Srbije u NATO bio bi ne samo neprijateljski čin prema Ruskoj Federaciji, nego bi to bio i čin stavljanja štrika oko vlastitog vrata. Cilj Zapada jeste totalno uništenje (rasparčavanje) Srbije. Plan takvog razaranja srpske države i srpskog nacionalnog i duhovnog bića odavno postoji i on se veoma precizno i planski sprovodi. Da je to tako, jasno pokazuje usaglašeno delovanje nemačkog Bundestaga i srpskog (budućeg) premijera Aleksandra Vučića na menjanju svesti kod srpskog čoveka. A takvo menjanje svesti ide ka tome da se Srbi odreknu svih svojih vrednosti, to jeste, da se odreknu sebe i budu raspršeni širom kontinenta i širom planete poput Vučić-Lajbnicovih „polusvesnih monada“ (nomada!).

Za www.koreni.rs

T. Rajić

like-button.net here

wordpress-themes.org here