Srbija i špijuni

Srbija obaveštajno “izbušena”

Strane obaveštajne službe od 2000. godine “rovare” u vrhovima državne strukture počev od delova bezbednosnih službi, kako u strukturama bivše SDB i BIA, ali i KOS odnosno VBA. Strane službe imale su preciznije podatke o namerama i samom atentatu na premijera Srbije dr Zorana Đinđića; pre svega hrvatska služba bezbednosti koja je recimo pukovniku Ulemeku Legiji izdala validni pasoš Hrvatske. Pored toga CIS je imala mrežu u vrhu Vojske Jugoslavije u aferi generala Perišića i kontrolisala je deo klanova narko mafije oko Zemunskog klana. Prodor CIA u Srbiji oko Haga, narko klanova Darka Šarića, Kosmajca ili islamske mreže na Balkanu sa drugim službama je u “dugom poslu”.

Dugo prisluškivana vlada Srbije

Srbija i njena vlada suštinski nemaju ni jednu značajnu državnu tajnu koja se ne bi brzo saznala što se može videti i po depešama Vikiliksa ili dokumentima Asanža. Značajne sednice vlade Srbije se već dugo prisluškuju sofisticiranim prislušnim sistemima koji su povezani na mobilne telefone pojedinih ministara u različitim vladama Srbije od 2000. godine. Mnogi ministri nose svoje mobilne telefone na sednice vlade ili na važne državne i međudržavne pregovore. Strane službe efikasno prisluškuju i preko laptopova ministara koji su na stolovima prilikom sednica vlade. Na delu je pre svega ekonomska špijunaža, odnosno međusobno preotimanje poslova među stranim kompanijama i oblik pritisaka na ministre i državne činovnike u tzv. sukobu interesa.

Ministri na “špijunskom” zadatku

Značajnu obaveštajnu bazu izneli su iz zemlje Božidar Đelić, Radovan Jelašić kao bivši guverner NBS, ali i nekadašnji šef poreske službe Srbije Ivan Simić (Slovenac), koji je izneo veliku bazu podataka o poreskim obaveznicima u Srbiji. Svi oni su bili umreženi kod Mlađana Dinkića koji je i danas moćan u državnom aparatu Srbije preko svojih ljudi, računajući i njegovog čoveka za vezu koji je kod njega bio šef kabineta, a sada je to isto i kod premijera Srbije. Radi se o Ivici Kojiću, koji je “gospodar” mnogih tajni i na njega se vrše razni pritisci spolja. Poznato je da su u periodu 2000.-2011. niz ministara i državnih službenika bili obaveštajno praćeni i pod pritiskom da predaju zapadnim službama bezbednosti podatke vezane za poslove srpskih firmi u Iraku, Libiji, Siriji, a koje su uticale na slamanje tih država.

“Meka moć” strane špijunaže u Srbiji

Strane agenture su „izbušile“ Srbiju i preko stranih savetnika koji su u raznim ministarstvima, NVO ili političkim partijama. Taj sistem je uspostavljen preko Soroš mreže još devedesetih godina i nakon dolaska na vlast DOS-a i kasnije. Obaveštajni kanali deluju i preko uticajnih organizacija i NVO, kao što je “Atlantski savet” u Srbiji ili organizacija Srđe Popovića koji je od 1998. godine rezident CIA preko organizacije “Otpor”, a sada je stručni konsultant mnogih vlada u “nenasilnom” otporu ili “prolećnim revolucijama”. Srđa Popović deluje kao analitičar-ekspert i preko njega idu značajni kanali zapadnih službi oko karaktera vlasti u Srbiji. Vlast to toleriše. Veliki obaveštajni pritisak i zapada i istoka trpi kompanija SDPR, odnosno vojno namenski sektor i njen menadžment koji je u najvećoj meri obaveštajno pokriven stranim službama u Beogradu. Ne treba govoriti ni o jakim mrežama Turske službe bezbednosti koja servisira političke strukture u BiH i na Kosovu, uz podršku veoma opasne službe iz Albanije koja deluje i preko kartela albanske mafije u Srbiji.

Premijerovo zakašnjenje

Premijer Srbije sa značajnim zakašnjenjem uočava da je u Srbiji ustanovljeno povećano dejstvo različitih obaveštajnih agencija i sa Zapada i sa Istoka. Premijer Vučić kaže: “Evidentirane su takve aktivnosti, kao i njihovi počinioci. Neka od tih lica su neutralisana. U narednom periodu, Srbija će bez obzira na cenu koju ću ja lično da platim, procesuirati sve one ljude iz Srbije koji misle da im je dozvoljeno da daju podatke stranim ambasadama. A ima ih i besan sam na njih“. Deo te mreže je i u samoj vladi, ministarstvu spoljnih poslova Srbije ali i UKP gde su i rezidenti službi bezbednosti susednih država, pre svega Crne Gore, ali i Hrvatske. Crnogorska tajna služba ima jako uporište u delovima srpske policije, ne samo UKP već i BIA, ali i Žandarmeriji. Obaveštajna delatnost rafinirano radi i preko moćnih tajkuna iz Hrvatske i Slovenije koji drže srpsku trgovinu i delom funkcionišu preko struktura političke moći ali i nadležnih ministarstava. Što je više stranih savetnika oko premijera ili ministara u vladi, veći je stepen obaveštajne infiltracije. Prisustvo moćnih kompanija iz Kine i Rusije pojačava delovanje službi bezbednosti tih država u Srbiji, ali i konkurentskih službi sa zapada. Tako je Srbija i njena vlast postala “žrtva” veoma složenih i opasnih igri. Tek će se prema Srbiji voditi intenzivna obaveštajna delatnost oko poslovnih i vojno tehničkih sporazuma Srbije sa Rusijom i Kinom, ali i saradnji sa SAD i NATO.

Tomislav KRESOVIĆ

Vidovdan