Srbija i Srbska, dakle, i ništa više, i niko više!

1
74

Autor: Ilija Petrović

Danas se iz Beograda sa SVESRPSKOG SABORA šalju važne poruke. Poruka o potrebi jedinstva među Srbima bilo je i ranije,kao što je bilo i žaljenja šta ga uopše nije bilo. U tekstu naš saradnik Ilija Petrović podseća nas na mnoge važne događaje koiji su možda mogli, biti drugačiji, ili u opše nisu smeli biti ,pogotvo ne kao današnji. Stoga autor teksta pokazuje kako to izgleda KADA ZNANjE LEŽĆI U NEUCI,primećujući da je „Zaista je čudan srbski svet“ i konstatuje da su „ Određeni uslovi, napuštanje “nekih svojih ambicija” i “nekih teritorija”, uvek su sadržavali i još uvek u sebi sadrže osnovni smisao germanske ideje o potiskivanju srbskog nacionalnog bića sa njegovih istorijskih prostora.“

Posle Velikog rata Arčibald Rajs (1875­-1929), veliki pri­jatelj srbskog naroda, napisao je i upozoravao: “ Čast je nepo­znata vred­nost na berzi ‘inte­ligencije’… Mnogi pripadnici ‘inteligen­cije’ bi hladno žrt­vo­vali slobo­du, i opstanak svoje zemlje, ako bi to njima lič­no bi­lo od kori­sti… Ona je sejači­ca razdora kada treba sjedinja­va­ti… Umesto da gradi, ona je razgra­đivala. Ona je žari­šte truleži i iskvarenosti”.

Marks je tu manifestnu logiku predstavio jednom izjavom koju je mnogo kasnije, posle Sarajevskog atentata, parafrazirao engleski radikalni list Mančester Gardijan: “Ako bi fizički bilo moguće odvući Srbiju na sred mora i potopiti je na dno, Evropa bi postala čistija”. To, kao prvi korak ka konačnom cilju – da se uništi Rusija.

Još je čudnija ne samo nemoć srbskoga sveta da istinski procenjuje moralne vrednosti nekih svojih osobina, već i neupuće­nost u činjenicu da je ljudska civilizacija iznikla iz njegovoga krila – početnog naroda-majke čiji je jezik jezik-majka, zbog če­ga se oni “ostali”, duhovno jalovi, zatečeni “na začelju stvaranja civilizacije u Evropi”, već vekovima vrlo trude da istome tom srbskome svetu dođu glave. Da se ovde ne bi išlo u širinu, do­voljno je navesti da je Karl Marks (1818-1883), rođen u jevrejskoj porodici kao Mozes Mordehaj Levi, naivnom svetu predstavljan kao jedan od najvećih kritičara kapitalizma, teoretičar so­ci­jalističke misli i vođa radničkog pokreta, po pisanju eng­le­skog istoričara i književnog kritičara Džordža Vatsona (1927­-2013), “bio otac savremenog političkog genocida”, te da “možda mnogima nije poznato da su samo socijalisti otvo­re­no zagovara­li genocid u 19. i 20. veku”. Takav sud mogao je biti izveden iz či­nje­nice da je Komunistički manifest nastao stvarno i “nauč-­no” uputstvo za uništenje Srba i Rusa – od starine srbskoga ple­mena – i srbskog i ruskog pravoslav­lja. Bilo je tako jer se dobro zna da su svi socijalisti po Evropi bili naciona­li­sti, a da se sa­mo od Srba i Rusa tražilo, i očeki­va­lo, da budu in­te­r­na­ci­o­na­li­sti. Marks je tu manifestnu lo­gi­ku predstavio jed­nom izja­vom koju je mnogo kasnije, posle Sarajevskog aten­tata, parafra­zirao engleski radikalni list Mančester Gardijan: “Ako bi fizički bilo moguće odvući Srbiju na sred mora i potopiti je na dno, Evropa bi postala čistija”. To, kao prvi korak ka konačnom cilju – da se uništi Rusija.

Na tu i takvu “školu” Marksovu oslonio se Adolf Hitler (1889-1945?), ideolog nemačkog rasizma i nacizma, kad je uoči Drugog svetskog rata obznanio da će “jedna od najvažnijih zadaća nemačke po­litike u budućnosti biti da svim sredstvima spre­či da­lji porast slo­ven­skih naroda”.

Po nesreći, Marksova manifestna misao dboko se ukorenila u mnogim Srbima, naročito među intelektualcima spremnim da se za “porciju ribe” odreknu svojih predaka, svojih bližnjih i Otadžbine koju, iz njima po­znatih raz­loga, više ne smatraju svo­jom. Makar to bilo po uzoru na Svetozara Markovića (1846-1875), “oca socijali­zma” među zabludelim Srbima, ko­me je bilo svejed­no hoće li Srbijom vladati Obrenovići ili Habzburzi ili po ugledu na onoga “na­šeg” akademona Milorada Radovanovića (1947­-­2020) ožalošće­nog što mu, umesto srbskoga, maternji jezik nije engleski…

Dok se jedan preuzak krug srbskoga sveta trudio da, u vreme u kome starih Slovena nije ni bilo, za svoje potrebe osmisli staroslovenski (ili crkvenoslovenski, ili starocrkvenosloven­ski) jezik, onaj drugi deo, nebrojeno širi, ali zato nepismen, ob­razovao se na narodnom iskustvu – učeći se na pesmama lirskim i junačkim, pripovedanju, zagonetkama, poslovicama, predanju na­rod­nom i porodičnom, negujući kultove nasleđene iz davnine, pre svega one koje se tiču porodice, ognjišta, braka, svojine, svojih predaka nastanjenih u Nebeskoj Srbiji i sve to braneći i sop­st­venom žrtvom…

U vremenu nešto bliskijem nama, Arčibald Rajs (1875­-1929),veliki pri­jatelj srbskog naroda, upozoravao je na opasnosti od onoga užega kruga, sloja ko­ji se u Srbiji, s velikim stra­hopo­što­vanjem, zoveinte­ligen­ci­ja, sloja poznatog i kao krdo nzavisnih umova (po definiciji Noama Čomskog), sloja koji se školovao na dostignućima zapadnoevropske “civilizacije”, te stoga sebe smat­ra nadmoćnim u odnosu na one ko­ji ne raspo­la­žu univerzitet­sk­om diplomom: “Istinska inteli­ge­n­cija je priro­dan da­r i proi­s­ti­če i iz duha i iz srca. Obični se­ljak može da bude sto puta in­te­li­gentniji od univerzitetskog pro­fesora sa pola tu­ceta di­plo­ma… Čast je nepo­znata vred­nost na berzi ‘inte­ligencije’… Mnogi pripadnici ‘inteligen­cije’ bi hladno žrt­vo­vali slobo­du, i opstanak svoje zemlje, ako bi to njima lič­no bi­lo od kori­sti… Ona je sejači­ca razdora kada treba sjedinja­va­ti… Umesto da gradi, ona je razgra­đivala. Ona je žari­šte truleži i iskvarenosti”.

Napisano je to posle Velikog rata, a Rajsov sud može se po­tvrditi nekolikim primerima.

* Čitamo, tako, na jednom mestu (Dragovan Šepić, Italija, saveznici i jugoslavensko pitanje 1914-1918, Zagreb 1970, 400, lat) da je potpukovnik Dušan Si­mović (1882-1962, najpoznatiji po tome što se posle dvadesetsedmomartovskog udara 1941. godine našao na čelu Ministarskog saveta Kraljevine Jugoslavije), srbski iza­slanik kod Narodnog vijeća u Zagrebu, pri predaji akreditiva sredinom novembra 1918. godine, otvoreno mogao formuli­sati stav srbskih vojnih i političkih krugova prema ujedinjenju: Sr­bi­ja je u ratu dala milion i po žrtava za oslbođenje svoje braće i ona ne može dozvoliti da na njenim granicama nastane neka nova država koja bi ih uzela u svoj sastav, tako da ona ostane po strani a plodove pobede prepusti neprijatelju: “Po pravu oružja, a na os­novu ugovora o primirju sa Mađarskom, Srbiji pripadaju Ba­nat, Bačka, Baranja, Srem i Slavonija (do linije Osijek-Đako­vo-Šamac) kao i cela Bosna i Hercegovina. Van te teritorije, da se možete opredeljivati po volji: da idete sa Srbijom ili da formirate zasebnu državu”.

Potpukovnik Simović mogao je izreći to i tako jer ga je, uoči njego­vog puta u Zagreb, primio vojvoda Živojin Mišić (1855­-1921), predao mu akreditivno pismo za Narodno vijeće i pri to­me “poverio” mu da “u ime komandanta Savezničke istočne vojs­ke, generala Franše d’Eperea, ja treba da potpišem ugovor o pri­mirju s Mađarskom s opuno­mo­ćenicima mađarske vlade, koji su već stigli u Beograd. Demarka­cio­na linija ići će i to: na istoku linijom Oršava-Mehadija-Karan­se­beš­-Lu­goš-Arad; na se­ve­ru linijom r(eka) Moriš do Segedina-iznad (se­ve­r­no) Suboti­ce-Baja-Pečuj-Barč; na zapadu rekom Dravom do Oseka-že­lj(ez­ničkom) prugom Osek-Šamac-cela Bosna i Hercegovina i Dal­ma­ci­ja do rta Planke” (Ploče, na oko trideset pet kilometara zapadno od Spljeta i na oko dvadeset pet kilometara južno od Šibenika). Na Simovićevo pitanje: “Zašto niste, u cilju skra­ći­vanja fronta uzeli liniju Barč-r(eka)Ilova-Jasenovac?” – vojvoda je odgovo­rio: “Ja sam konsultovao profesora Ljubu Ko­vačevića i neke dru­ge, i oni su mi savetovali tu liniju, tako da se narodu zapadno od te l­inije ostavi potpuna sloboda da se opre­deli, hoće li s nama ili ne” (Bogdan Krizman, Srpska Vrhovna komanda u danima raspada Austro-Ugarske 1918, Hi­storijski zbornik Godina DžIV, Zagreb 1961, 201, lat).

Da Vas podsetimo:  Vojevanje izgubljene bitke

Sa takvim “znanjem” Ljubomira Kovačevića (1848-1918), profesora istorije na Velikoj školi u Beogradu, kraće vreme mi­nistra prosvete, državnog savetnika, glavnog sekretara Srbske kraljevske akademije, vojvoda Mišić je, 13. novembra 1918. godi­ne, uz francuskog generala Pola Anrija (1862-1943) i madžarskog ministra vojnog Belu Lindera (1876­-1962), potpisao Ugovor o pri­mirju između srbske i ugarske vojske, čije su pojedinosti bile sa­držane u Vojnoj kon­ven­ciji koja reguliše uslove primene na Ugar­sku primirja zak­lju­čenog između Saveznika i Austrou­garske.

* Van svake sumnje, s istim tim i takvim “znanjem”, mada mu se za “olakšavajuću okolnost” može uzeti činjenica da ga je kao vojnog pobednika motivisala logika da su se sva carstva rađala na velikim vojničkim pobedama, regent Aleksandar Karađorđević (1888-1934) je 1. decembra 1918. godine primajući adresu Narodnog vijeća Slovenaca, Hrvata i Srba “zaboravio” da kaže da Kraljevina Srbija kojoj su u međuvremenu prisajedinjene Crna Gora i Vojvodina Srbska, u novo Kraljevstvo Srba, Hrvata i Slovenaca ulazi sa teritorijom naznačenom u Ugovoru o primir­ju sa Madžarskom. Ta “zaboravnost” bila je utoliko tragičnija što su tim činom obezvređivane i prethodnih dana donesene od­luke Skupštine kotorske i na­rodnih veća banjalučkog, bosan­skohercegovačkog i dalmatinskog (zvaničnoj isto­rijskoj “nau­ci” u Srba, od njih su poznatija španska sela), kojima su odnosni srbski krajevi priklju­čivani Kraljevini Srbiji.

Nije isključeno da se ta “zaboravnost” ticala i Regentove odluke da sa političke scene u tek stvorenom Kraljevstvu ukloni Nikolu Pašića (1845-1926) koji je, po svedočenju patrijarha srbskoga Gavrila (u svetu Đorđija Dožića, 1881-1950), u istom vremenu i istim okolnostima razmišljao o srbskoj državi na svemu srbskom etničkom prostoru.

Zakasneo je bio i predlog vojvode Mišića, dat 1919. godine regentu Aleksandru da se Srbi odreknu iluzije o zajedničkoj državi sa Hrvatima i Slovencima, te da se definisanjem srbskih nacionalnih granica ostvari ideal o srbskom nacionalnom uje­dinjenju. Još neizvodljivija bila je zamisao kralja Aleksandra, nastala posle onog atentata u Skupštini (sredinom 1928) da se Hrvatska “amputira” (uz nju i Slovenija), graničnom linijom od Virovitice preko Siska i Karlovca do Šibenika.

* Deset godina kasnije, idejom o “amputaciji Hrvatske” poza­bavio se i predsednik jugoslovenske kraljevske vlade Milan Stojadinović (1888-1961). Kako je ocenjeno da je on to činio na svoju ruku, odlukom kraljevskog namesnika princa Pavla Karađorđevića (1893-1976) i, potom, Narodne skupštine, bio je sme­njen. Mandat za stvaranje nove vlade poveren je Dragiši Cvetko­viću (1893-1969), političaru sirotnog znanja, ne baš uglednog u srbskom narodu. (Ovome potpisniku dalo se da zapiše svedočenje jednog Dragišinog zavičajca, Slavka Ristića, do rata kraće vre­me na službi u Subotici a posle rata, do penzionisanja krajem šezdesetih godina, šefa pravne službe u ondašnjem Preduzeću PTT saobraćaja Vojvodine. Njih dvojica su tokom studija na Pravnom fakultetu u Subotici – Dragiša ih je okončao 1934 -, godinu ili dve stanovali zajedno kod neke starije Madžarice. Kad se početkom februara 1939. godine vratio s posla, gazdarica ga dočeka:

– Gospon Slavko, na radio čuo da je Dragiša Cvetković sada predsednik u Vladi… je li to naše Dragiša?

– Jeste, gospođo.

– O, jadno Jugoslavija – odvrati gazdarica krsteći se).

Nedugo potom, jedan Stojadinovićev saradnik zabeležio je da je Cvetković iako “nesposoban da reši odnose sa suprugom… sa lakoćom postigao sa hrvatskim vođom… sporazum o uspostavlja­nju hrvatske Banovine 26. avgusta 1939”. Pa će istoričar i aka­demik Milorad Ekmečić (1928-2015) zapisati da je “Hrvatska ba­novina sastavljena ujedinjavanjem Savske i Primorske banovine, sa dodatkom srezova Dubrovnik, Šid, Ilok, Brčko (Derventa), Gradačac, Travnik i Fojnica”, sa skoro četiri i po miliona sta­novnika, od čega oko 168.000 muslimana (koji su tada bili Srbi) i oko 866.000 Srba. Ostalo je nepoznato kojim su “dokaznim sred­stvima” odbijeni hrvatski zahtevi da im se preda Boka Kotorska i da Bosna i Hercegovina dobije autonomiju.

Srbske posleratne nevolje nisu nastale

S jedne strane, bio je to stvarni krah poslevelikoratne ideje regenta Aleksandra o stvaranju srbskoga jugoslovenskog carst­va, a sa druge, grupa srbskih intelektualaca okupljenih u Srb­skom kulturnom klubu (osnovanom 1937) oko Slobodana Jovano­vi­ća (1869­-1958), tada najistaknutijeg među njima, univerzitetskog pro­fesora, nekoliko godina ranije predsednika Srbske kraljevske akademije, postavljajući sebi za cilj da se “zaustavi srpsko pro­padanje na jednoj realnoj crti” i, istovremeno, “formuliše neki nacionalni program za budućnost”, počela je da, krajem novembra 1939, projektuje novu banovinu pod nazivom “Srpske zemlje” (u množini). Neki mesec kasnije bio je pripremljen i jedan nacrt uredbe o “Srpskim zemljama”, autonomne države u jugosloven­skim okvirima, ali je sve ostalo na nacrtu; zvanična politika svih vlada tokom narednih pedesetak godina (kasnije vlade nisu za to ni znale, one su se bavile sobom) smatrala je da je taj Klub učinio više štete jugoslovenskom jedinstvu nego hrvatski separatizam.

Jeste Slobodan Jovanović pisao da je “Srbija u ratovima do 1918. izgubila svoju snagu, na prvom mestu izgubila najvitalniju generaciju u svojoj istoriji”, da je “brojno upropašćena, natprirodnim naporima iscrpljena, Srbija morala da predahne”, da srb­ske posleratne nevolje nisu nastale “od njena prisustva, a kamo­li od neke tobožnje hegemonije, nego baš otuda što u našem po­sle­ratnom javnom životu Srbije nije bilo”, da iza jugoslovenskih rimokatolika “stoji jedan laboratorij ideja, koji se zove Vati­kan”, ali mu to nije smetalo da februara 1939. godine kao jedinu mogućnost za srbsko spasenje vidi u potrebi “da umanjimo svoju srpsku zonu pa da je utvrdimo, tj. da postupimo kao knez Miloš (Obrenović, oko 1780-1860 – IP) kad je vratio svu srpsku akciju u granice Beogradskog pašaluka. Inače ćemo se istrošiti u bor­bi sa Hrvatima i doći u težak položaj. Ja na primer, sma­tram da je Makedonija već izgubljena”.

 

* Među “istaknutim” intelektualcima rođenim u srbskom krilu nije bio poslednji koji je tako mislio, tako da se posle pedesetak go­di­na moglo desiti da istori­čar i akademik Vasilije Krestić (1932) savetuje srbskim po­litičkim vođama dalje povlače­nje prema istoku, opet na štetu srbskog naroda (I. Petrović, Slavonija, Baranja i Zapadni Srem : Od Vijeća do Republike, Novi Sad 1996, 302), i da Slobodanu Miloševiću (1941-2006), predsedniku Republike Srbije, kao savetnik za istorijsku tematiku, počet­kom decembra 1991. godine, napor ovog potpisnika da potpred­sed­nicima Skupštine Srbije, potpredsedniku Vlade Srbije, mini­st­ru odbrane Srbije i načelniku Generalštaba JNA ukaže na liniju koju je u Zapadnom Sremu (Osek-Čepin-Đakovo-Šamac) va­ljalo uspo­staviti i lakše se braniti jer je postojeća bila du­gačka možda i svih dvesta kilometara – obezvredi “naučnim savetom” da “nije realno da Osijek i Vinkovci budu srpski”. Naj­pre, Krestić je ocenio da u osno­vi svih novijih srbsko­-hr­vatskih sukoba leži činjenica da sve hrvatske političke struje poziva­jući se na navodno hr­vat­sko državno-istorijsko pravo, imaju jas­no definisan cilj – da se stvori čista nacio­nalna i verski jedinstvena hrvatska dr­žava, te da iz takve politike nepriznavanja srbske ind­ividualnosti prois­ti­če i rat između Srba i Hrvata. Prema Krestićevom shvatanju, iako priznaje da to nije nimalo lako, srbsko-hrvatski spor može se rešiti samo definitivnim raz­graničenjem ovih dvaju naroda. Razdvajanje najpre sleduje Za­pa­d­nom Sremu, sa vukovar­skom i ilo­čkom opštinom, kao i Bara­nji. Dok oko Kninske Kra­ji­ne nema mnogo dilema, sa Slavonijom biće mnogo teže jer ona ni po kom osnovu ne može cela pripa­sti Srbima. Poseban problem su Pakrac, Daruvar, Psunj, gde ima mnogo Srba. Osvajati celu Sla­vo­niju i Vinkovce i Osek pot­puno je besmisleno jer ta teri­to­rija ne pripada Srbima. Nije mogla biti uteha što je Kre­stić izgovorio i da je “za poslednjih sto pe­deset godi­na srpski narod u Hrvat­skoj više nego prepolovljen. Dok je 1940. godine u Hrvatskoj, Slavoniji i Dalmaciji živelo pre­ko tri­de­set odsto Srba, na tim teritorijama danas ih ima samo dva­naest odsto. Tako ra­pidno osipanje srpskog stanovni­štva u ovim pod­ruč­jima mora da zabrine i upozori ceo svet”.

Da Vas podsetimo:  Kako su naprednjaci ubili Sajam (knjiga)

* Ne­ka­ko istovremeno, akade­mik i istoričar Čedomir Popov (1936-2012) obraz­ložio je “znanje” po ko­jem je normalno da po­je­dini narodi, u određe­nim uslovima, mo­raju “napustiti neke svoje ambicije” i povući se. “Zbog očuva­nja onog što se nekad zvalo nacionalna supstanca, ili sada – nacionalno biće, neophodno je uči­niti korak unazad i napustiti neke teri­to­rije” (Isto, 303). A ti određeni uslovi, napuštanje “ne­kih svojih ambicija” i “ne­kih teri­to­rija”, uvek su sadržavali i još uvek u se­bi sadrže osnovni smisao germanske ideje o poti­ski­vanju srbskog nacio­nal­nog bića sa njegovih istorijskih prostora.

* Nešto je svežije “pitanje naučnog i društvenog kredibili­te­ta i odsustva moralno-naučne vertikale” ranijeg predsed­nika beogradske akademonije Vladimira Kostića (1953), leka­ra-ne­u­ro­lo­ga čija je “krajnje neodgovorna politička izjava srp­skoj javnosti 2015. godine”, uob(ez)ličena rečima da je “u ovom tre­nutku jedina politička mudrost na koji način sa nekim ele­mentima dostojanstva napustiti Kosovo”.

* Teško je znati da li je Kostić tu izjavu dao “sa svoje glave” ili ju je “pozajmio” od književnika Dobrice Ćosića (1921-2014) koji je zastupao ideju o podeli Kosova po etničkom principu i koji za takozvani “kosovski poraz” okrivljuje “kominternine sled­benike – Titove boljševike, Slobodana Miloševića, novu demokratsku vlast iza Petog oktobra zajedno sa njenom opozicijom i Crkvom”.

Krivi su, dakle, svi osim njega, Dobrice, pa će u intervjuu rimskoj Republi­ci (krajem oktobra 1992), na novinarsku tvrdnju da je bio inspirator i “duhovni otac” Miloše­vi­ćev, odgovoriti: “Vi ste slabo informisani. Pro­tiv nacionalizma sam se borio čitavog života”. Nije objas­nio, ali mogao je reći da je, kao Brozlov čovek, član raznih antisrbskih cen­tralnih komunističkih komiteta, dva­de­setak godina bri­nu­o o bor­bi protiv “srpskog na­ci­onalizma”. I, izbegavajući odgovor na postavljeno pitanje, “zaboravi­o” je da je jedno vreme, barem na početku devedesetih, Slobodanu Mi­loševiću on bio glavni savetnik.

Petnaestak dana kasnije, kao Predsednik SR Jugoslavije “zapretio” je Generalnom sekretaru Ujedinjenih nacija da će, ako se hrvatska vojska međunarod­nim di­plomatskim kanalima ne prisi­li na povlačenje, Vojska Jugo­sl­a­vije intervenisati u zaštitu srbskog naroda u Herce­go­vi­ni i Bosni. Teško je znati koji je pravi smisao ovih reči; da li je to zaista bio patriotski čin, ili je to navođenje vode na vodenicu onih koji su činili sve ne bi li se i Srbija uvukla u rat.

Na Đurđevdan 1993. godine, Skupština Republike Srbske izglasala je odluku da se o prihvatanju Vensovog i Ovenovog mirovnog plana odlučuje na referendumu, što je Dobricu Ćosića navelo da izjavi kako je “od svih rđavih i kobnih odluka jutros, parl­a­ment Re­publike Srpske doneo najgoru i najkobniju odluku. Ove zore, ovog svanuća, poražen je politički razum. Ova zemlja i narod stu­paju u veliku neizvesnost. Ja ne znam šta će doneti iduća noć, idući dan ovoj zemlji. To je sve što mogu da kažem”.

 

I nije trebalo više. Ovaj potpisnik ne veruje da je srbski narod na svom čelu ika­da imao veću kukavicu od Dobrice Ćosića. Možda su naši po­odavni preci baš zbog njega smislili onu lepu dosetku: U staro prkno strah se koti.

Osam dana kasnije, u Beogradu je držana Svesrbska skupština. Dobrica na njoj nije govorio, ali je za “Večernje novosti” izjavio da je “ovo bila izvanredna pri­l­i­ka da se vidi naša svest, naša odgovornost za sudbinu naše zem­lje i našu budućnost”, a stvarni neuspeh Skupštine za nje­ga nije predstavljao “nikakav nesrećan i tragičan trenutak”. Na novina­rovu primedbu da je predsednik krajiške Skupštine ustvrdio kako je srpski narod u krajinama izneveren, Ćosić je rekao da “u svakom slu­čaju, on nema pravo na takvu izjavu”, a zamoljen da prokomentariše ishod onoga refe­renduma u Srbskoj, Ćosiću nije bilo do odgovora: “I­s­kreno da vam kažem, ja ne znam prilike u Re­pu­blici Srpskoj pa ne mogu da predviđam is­hod”. Vrlo zanim­ljivo – u tom trenutku “ne zna prilike” u Srbskoj, a kad je pre dve nedelje ubeđivao njene predstavnike u nešto sasvim drugo, u Atini i na Palama, o istim tim “prilikama” nije vodio ra­ču­na. Pretpostavio je (baš tako: pretpostavio je!) “da će dva faktora uticati na stanje: prvi je egzistencijalni strah od genocida, od osvete, a drugi je želja za mirom. Koji će od ta dva da prevagnu, ne mogu da proričem… Treba ra­zumeti ljude preko Drine. Treba ra­zu­meti njihov strah i ja apelujem za to razumevanje”.

Krajem maja 1993. godine, beogradske “Novosti” objavile su izjavu krajiškog predsednika Milana Martića (1954) da je “Krajišnike razočaralo saznanje da je… Do­brica Ćosić, mimo njiho­vog znanja i odobrenja, raz­go­varao sa Josipom Boljkovcem (1920­-2014, hr­vatskim ministrom unutrašnjih poslova), potom i sa dr Miloradom Pu­pov­cem (1955), Srbinom iz Zagreba, koji bi da Kra­jinu preda Hrva­tima, kao i činjenica da je Veljko Džakula (1955), nepriznati pred­stavnik Srba iz Zapadne Slavonije, od Ćo­sića upućen u Fin­sku na pregovore sa Hrvatima! To je u najmanju ruku nerazumno od gospodina Ćosića. To nas je iznenadilo. Zar tvo­rac Memo­randuma, pisac čija nas literatura uči srpstvu, da nas prodaje i obmanjuje. Krajišnici mu poručuju da je i za njega i za nas da­leko bolje da se vrati li­te­raturi, a omane ove, po nas ne­pri­hvatljive politike… Poručujem da nikakve pregovore po prin­cipu podmetanja kukavičjeg jajeta Krajišnici ne prihvataju i ne priznaju”. U rečeno “neprihvatanje i nepriznanje” uklapa se i dogovor sa Vitalijem Čurkinom (1952-2017), zamenikom ruskog mi­nistra spoljnih poslova, o potrebi, i obavezi, da se krajiški republički status zameni autonomijom.

Sve to navelo je “neke” da započnu i “u trku” okončaju proceduru za razrešenje Dobrice Ćosića sa mesta predsednika Repu­blike. Za takvu odluku bio je presudan nekakav stenogram sa sa­stanka sa vojnim vrhom. Po­sebno mu je zamereno što je kritikovao postojeći Ustav SR Ju­gosla­vi­je, izrazio sumnje u funkci­onisanje savezne države, Crnoj Gori pripisao je “slovenački sindrom” i težnje za ot­cepljenje, te da se nije složio ni sa jača­njem milicije u Srbiji. Dobrica je na tom skupu čak izjavio da su ga mnogi pitali “Do­brice, šta čekaš kad imaš vojsku”, što zna­či da je on u svojoj glavi vrteo razne pučističke misli, a ko­liko se (ne) razume u politiku, potrudio se da voj­nom vrhu namet­ne raspravu o Ustavu, o funkcionisanju savezne države, o odbram­benom delovanju države Srbije…

I, dalje, zamereno mu je što je rad savezne Vlade blokirao sa­mostalnim vođenjem spoljne politike. Mogao je tako jer se držao “znanja” stečenog u vremenu dok se i sam “vrteo” u jednoumlju, da li kao poslušnik, da li kao “naredbodavni izvršilac”.

* Mnoge od dovde navedenih pojedinosti – kamen su o vratu srbskoga sveta i biće to:

a. sve dok se zvanična istorijska nauka u Srba ne doseti da stvari i pojave naziva svojim imenom; i

Da Vas podsetimo:  DA LI JE BAŠ SVE U NEMAČKOJ ZAISTA BOLJE NEGO U SRBIJI?

b. dok to kao neporecivu istinu ne shvate i dobro upamte oni koji odlučuju u ime Srbije.

Tako, dakako, kako se ne bi desilo, na primer, da i Predsednik Srbije (ne zna se da li ga je iko nazvao srbskim Predsed­ni­kom jer Srbiji nije dopušteno da “uđe” u pridev) sledeći logiku “dokazanih” naučnika kako bi se dopao da l’ Turcima, da l’ tamo­šnjim navodnim Bošnjacima, da l’ evropskoj fašikratiji, Ra­šku Oblast nazove “san­džak”, rečju koju su Turci davno izbacili iz administrativne upotrebe.

I da se ne bi desilo da, početkom avgusta 2020. godine, “obilježavanje Dana sjećanja na sve stra­dale i prognane Srbe u hrvat­skoj oružanoj akciji oluja (početkom avgusta 1995 – IP) na mo­stu na Sremskoj Ra­či” započne tako što će se tamo sresti srbski član tročlanog Predsedni­štva Bosne i Hercegovine Milorad Do­dik (1959), predsednik Sr­bije Aleksandar Vučić (1970), pred­sed­nik Srbske Željka Cvi­ja­no­vić (1967) i premijer Srbije Ana Br­nabić (1975).

 

Budući da se hrvatska (i, naročito, savezničko-fašikratska) oru­ža­na akcija “oluja” desila u Srbskoj Krajini, očekivalo se da će se taj “susretni” ceremonijal izdramatizovati pojavom čelnih lič­nosti Republike Srbske Krajine u progon­stvu (do da­ljeg nastanjenih u Zemlji Srbiji), da li ispod mosta, da li ispli­vavanjem iz brze, mutne i krive Drine pa u Savu, da li padom sa neke kruške nadvijene nad mostom.

Nažalost, ništa od toga, šta Srbska Krajina ima tu da traži, njen pad, ili njenu propast, slave i obeležavaju oni koji su uspeli da prežive njene propasti i padove: na jednoj strani hrvatska i svi domoljubni hrvati, na drugoj – Država Srbija (Republika Srbska “nek je više vojske”) s organima zaduženim za od­lučivanje, što pravno, što naučno.

Skupom na rečenome Mostu, Država Srbija je stavila na znanje “gradu i svetu” da ne poznaje Republiku Srbsku Krajinu, da nije čula za njeno postojanje… Istina, načujnulo se da je sticajem nekih čudnih okolnosti tamo “nešto palo”, da se njenih (i iz hrvatske brozlovije) osamsto hiljada (800.000) ži­te­lja na razne načine obrelo u Zemlji Srbiji ili prošlo kroz nju, te da su i sadašnje i nekadašnje čelne ličnosti Skupštine i Vlade Republike Srbske Krajine u progonstvu (do daljeg nasta­nje­nih u Zem­lji Srbiji, neki i pod zemljom), bezbroj puta uzalud­no pokuša­vale da Državi Srbiji stave do znanja da u Zemlji Srbiji (ili pod njom) postoje i oni, kakvi-takvi predstavnici, i one stotine hiljada izbeglih i prognanih Srba.

Pokazuje se da te činjenice ne pasuju Državi Srbiji, ta­ko da se ona proteklih trideset godina vr­lo trudila da se ne meša u sopstvene poslove, te da se, sto­ga, ponaša kao da je Republika Srb­ska Krajina bila i osta­la strano telo na srbskom nacional­nom biću…

Sve to navodi mnoge srbske prognanike i izbeglice raseja­ne po belome svetu da istu tu Srbiju proglase saučesnikom u “oluji”, da Beogradu kao simbolu Države Srbije pripišu neousta­ška obeležja, te da, zbog toga što isti taj Beograd nameće srb­skoj javnosti zloslutnu tezu “da se zločin mora oprostiti”, mno­gi od onih koji su našli pribežište u Srbiji – tamo se uopšte ne osećaju do­bro­došlima.

Naročito zbog toga što se oni, prognanici i izbeglice, pri­bojavaju da bi poruku Aleksandra Vučića sa skupa na mostu preko koga su ušli u Srbiju da “samo uj­e­dinjeni možemo sve, razjedinjeni ne možemo ništa”, trebalo shvatiti kao preporuku da se, uz stalno podsećanje na “reči mrž­nje, sukoba i osvete” ne bi smeli remetiti odnosi sa Hrvatskom, “ujedine” s onima koji na zločin genocidne prirode nad Srbima iz Srbske Krajine i ustaškobrozlovske Hrvatske gledaju kao na nešto što se nije ni dogodilo.

U neposrednoj vezi sa rečenim mostovskim susretom, moglo se godinu dana kasnije saznati da su se “rukovodstva Srbije i Republike Srpske dogovorila na sastanku krajem avgu­sta u Beogra­du o obeležavanju zajedničkog praznika – 15. septem­bra, dana kada je probijen Solunski front”, praznika nazvanog Dan srb­skog jedinstva, slobode i nacionalne zastave. Makar pri tome bio prećutan podatak da je u proboju Solunskog fronta i u završnim operacijama za oslobođenje dveju srbskih kraljevina i pre­kodrinskih, prekosavskih i prekodunavskih srbskih krajeva, od nešto više od 140.000 vojnika u sastavu srbske vojske, učestvova­lo je najmanje 82.600 dobrovoljaca, od toga oko 76.500 izvan Kra­ljevine Srbije, dobrim delom i iz Srbske Krajine.

Bez obzira na to što se u vesti o dogovoru po­minjao i “region”, stiče se utisak da dogovoreno jed­instvo tiče samo Srba iz Republike Srpske i Republike Srbije.

Tim povodom, srbski član Predsedništva Bosne i Hercegovi­ne Milorad Dodik izjavio je u Banjaluci “da je obeležavanje Da­na srpskog jedinstva, slobode i nacionalne zastave jedinstve­no s težnjom da Republika Srpska i Srbija budu jedna država, gradeći sigurnost i budućnost celog region… Danas imamo dve dr­žave – Srbiju i Srpsku, a težnja je da budemo jedna država gra­deći sigurnost i budućnost čitavog regiona, što nam niko ne mo­že oduzeti”.

Srbija i Srbska, dakle, i ništa više, i niko više!

I, sada, danas, 8. juna, održava se “Svesrpski sabor Srbije i Republike Srpske” koji će biti “velika manifesta­cija i velika fešta za Beograđane, na kojoj će nastupiti više od hiljadu članova kulturno-umjetničkih društava iz Srbije i isto toliko iz Republike Srpske”. Po rečima Predsednika Srbije, “očekuje se oko 10.000 ljudi iz Republike Srpske” a veruje da će ih doći najmanje šest do sedam hiljada ljudi. “Imaće­mo zajed­ničku sednicu vlade. Imaćemo prisustvo dvojice predsed­nika. Radi­mo na tekstu deklaracije. Imaćemo mnogo toga važnog i zajed­nič­kog, dakle, u sferi kulture. I konačno ćemo odrediti sve zadat­ke po pitanju izgradnje i u Donjoj Gradini i u Beogradu Muzeja žr­tava Jasenovca”. Obećao je i da će na Sabor biti pozva­ni predstavnici Srba iz Crne Gore i drugih zemalja regiona, te da su na taj skup “dobrodošli svi oni koji se ne stide svoje mati­ce, za raz­liku od onih drugih, koji za svoju kritiku i kuknjavu uvi­jek mogu lako da nađu mjesto u Zagrebu, Podgorici i u drugim centrima”.

Ta je poruka tako shvaćena i u Rumuniji jer je predsednik tamošnjeg Saveza Srba izjavio da je “predstojeći Svesrpski sabor jedinstvena prilika za značajno okupljanje Srba iz svijeta i regiona na kojem treba pokazati nacionalno jedinstvo i sabornost”.

Ali se, zato, iz svega može zaključiti da se zakazani Sabor ne odnosi na Srbe iz Srbske Krajine, možda zbog toga što je, za početnu informaciju, Državi Srbiji nepoznato da u Beogradu deluju neki krajiški državni organi u progonstvu (Skupština, Predsednik, Vlada), nešto kao zastupnici nacionalnih interesa (i nekih sporednih, ličnih…) već pomenutih osamsto hiljada izbeglica i prognanika. Kaže li se da je to cifra uporediva s onom iz Jasenovca (iako nešto veća), tek onda postaje vidljiv obim hrvatskog genocida nad srbskim svetom, pre tridesetak go­dina izvedenog izbeglištvom pred hrvatskim državnim tero­rom i, docnije, uz pomoć fašikratskog Zapada, progonstvom sa njegovih vekovnih ognjišta.

I neće biti iznenađenje ako, jednoga dana, neko iz toga kruga, skupovima zakazane vrste, bez Srba prognanih iz Srbske Kra­jine i izbeglih iz brozlovske Hrvatske, “nakači” obeležja pro­vi­ncijalnog, uskosrbskog, stidnosrbskog, bliskog izdaji srbskih nacionalnih ideala… jer se njihovim sadržajem olako odbacuje ne samo delić srbskoga sveta, već i deo Svete Srbske Zemlje.

1 KOMENTAR

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime