-Predsednik Republike ne može vršiti drugu javnu funkciju ili profesionalnu delatnost.
-Predsednik Republike dužan je da se u svemu povinuje propisima kojima se uređuje sukob interesa pri vršenju javnih funkcija.
Ustav RS, član 115., Zakon o predsedniku RS, član 9.(1)
Ovaj tekst koji smo počeli citatom člana 115. Ustava Srbije, a koji je u Zakonu o predsedniku RS, kojim se u Srbiji uređuje rad predsednika države, praktično preuzet kao član 9. mogli bismo nastaviti pitanjem – koliko dugo predsednik Aleksandar Vučić krši pomenute odredbe ovog zakona? Odgovor je lak, od dana polaganja zakletve, odnosno od prvog dana svog mandata ili, fizički gledano, već 6 meseci?
Drugo pitanje, koje se logično nadovezuje na prvo, a moglo bi glasiti – dokle predsednik namerava da krši norme Zakona kojim se uređuje njegov rad? – možda pravnicima izgleda složenije, ali meni kao analitičaru ima još jednostavniji odgovor – Dokle mu se prohte! Zašto tako mislim? Prosto zato što u Srbiji već dugo ne funkcionišu institucije već politički autoriteti. To, istina, nije počelo sa Vučićem, ali sa njim je svakako dostiglo kulminaciju, koja prevazilazi čak i onu čuvenu Titovu rečenicu da se “ne moramo uvek držati zakona kao pijan plota”.
Naravno, mislim na Vučićevu odluku da i kao predsednik države zadrži funkciju predsednika svoje partije (SNS-a), na neodređeno vreme, čime je nakon Tadića postao drugi predsednik Srbije koji se direktno oglušuje o pomenuti član 9. Zakona o predsedniku. To ostali predsednici Srbije, počev od Slobodana Miloševića pa do Tomislava Nikolića, nisu činili. Popularno “zamrzavanje partijskog članstva” dok im traje mandat bio je minimum žrtve koju su predsedničkoj funkciji podnosili Vučićevi prethodnici. Slična situacija je i u regionu. Nema predsednika države koji je zadržao partijsku funkciju, sem Vučića. Čak je i Hašim Tači, kada je izabran za tzv. “predsednika Kosova” podneo ostavku na partijsku funkciju u DPK, a svoje mesto ustupio čoveku od poverenja Kadri Veseljiju. Razumem da, možda, Vučić nema čoveka od poverenja, ali to mu svakako ne daje za pravo da otvoreno gazi Zakone koje bi trebalo da štiti.
Činjenica da ga nijedna nadležna institucija koja bi trebalo da se stara o zakonitosti (od Skupštine, preko Vlade do Ustavnog suda) ne poziva da svoj rad uskladi sa važećim Zakonom, niti isti ukida, može upućivati samo na jedan zaključak – Zakon o predsedniku je prećutno suspendovan ili što je još gore, predsednik sam bira koje će njegove odredbe poštovati, a koje ne.
Ovome svakako moramo dodati da se sadašnji režim ne osvrće na postojeće zakonodavstvo, pa čak ni na Ustav zemlje, u svom evidentnom odricanju od Kosmeta, da je u slučaju “Beograda na vodi” suspendovao sve moguće zakone i procedure prilikom donošenja odluke o gradnji i dodeli posla itd. Sve u svemu, zakona se prihvataju samo kad im treba kao toljaga.
I sada sledi pitanje za sve – kako nazivamo stanje društva u kome pojedinac može vanistitucionalno da suspenduje zakone ili njihove pojedine delove?
Možete birati između apsolutizma ili meke diktature. Meni lično, uzimajući u obzir otvorenu uzurpaciju poslaničkih prava u Skupštini, cirkus u medijima, ljude u fantomkama, sa bejzbol palicama u rukama, koji se, po potrebi, tajanstveno pojavljuju i nestaju pred lokalne izbore u manjim opštinama bitnim SNS-u, više preteže na “meku” diktaturu, ali svako ima pravo na svoje mišljenje. A ako građani Srbije smatraju da se u Vučićevom slučaju treba osloniti na pomenutu Titovu maksimu “o zakonu i plotu”, onda je meni i to u redu.
Ali, da vidimo šta je Vučića ponukalo na ovako otvoreno kršenje Ustava i Zakona o predsedniku.
VUČIĆ I STRAH OD GUBITKA POLUGA MOĆI
Krenućemo od toga da je Vučića na vlast prvo u stranci, a zatim i u državi, dovela “pobeda” Tomislava Nikolića na prošlim predsedničkim izborima. (“Pobeda” je pod navodnicima, jer ni danas nije sigurno kako je do nje došlo i koliko joj je doprinela Van rompejova čestitka, a koliko CESID-ova olovka, ali to sada nije ni važno). Nakon objave Nikolićeve pobede, prevrtljivi Dačić je, po ko zna koji put, okrenuo politički ćurak i napravio koaliciju sa SNS-om u kojoj je neko vreme bio Premijer u vladi, Prvog potpredsednika (PPV-a) Aleksandra Vučića, a zatim su zamenili mesta.
Nikolić je, pre odlaska na predsedničku funkciju, partijske pozicije pokušao da obezbedi ubacujući sina Radomira i nekoliko sebi odanih ljudi na značajne partijske funkcije, ali to se raspuklo kao mehur od sapunice. Nikolićevi ljudi su se ili priklonili Vučiću (poput Jorgovanke Tabaković) ili su jednostavno najureni i iz partije i iz vlade (poput Bačevića). Naravno, sve to se odvijalo i na nižim partijskim nivoima. Bez previše pameti, političkog iskustva i autoriteta Radomir Nikolić je brzo postao partijski činovnik bez moći odlučivanja, a ostaće zabeleženo da je na Glavnom odboru SNS-a dva puta glasao protiv interesa sopstvenog oca. Vučić je prigrabio svu partijsku teritoriju, uz davanje autonomije onim funkcionerima koje je kontrolisala Trilaterala, kroz organizaciju “Ist-Vest-Bridž”, poput Zorane Mihajlović, ili “masonska linija” (Gaša Knežević).
Sve u svemu Vučić je kao predsednik najveće stranke i premijer države koncentrisao u svojim rukama gotovo sve poluge moći i uticaja. No, izbor za predsednika države, suočio je Vučića sa privremenim problem ingerencija, koje su formalno puno manje od premijerskih. Kažem privremenom jer on očito ima u glavi da će promenom Ustava sebe zacementirati kao jedini autoritet. Ali, Ustav treba tek promeniti.
Dok se to ne dogodi jedine prave poluge moći koje Vučić ima u rukama su one partijske, i odricanje od njih bilo bi isuviše veliki politički rizik, posebno što on odlično zna sa kojom je lakoćom počistio Nikolićeve tragove u SNS-u.
Otuda, Vučić nikada nije ni imao stvarnu nameru da napušta funkciju predsednika SNS-a. Logistiku za to počeo je da pravi od trenutka kada je izabran, ali pre nego je položio zakletvu. Gotovo svi visoki partijski funkcioneri SNS-a lobirali su o neophodnosti Vučićevog ostanka na čelu stranke. (Vučević, Vulin, Stefanović, Maja Gojković, Ana Brnabić, itd.). U tom smislu govorila je čak i Zorana Mihajlović, za koju se šuškalo da bi rado Vučiću videla leđa. Njena izjava na tu temu temu data „Novostima“ karakteristično odslikava kako su funkcioneri SNS-a u medijima lobirali Vučićev ostanak na čelu partije.
„Ne postoji nijedan racionalni razlog da Vučić podnese ostavku na mesto predsednika stranke, niti ga na to obavezuje bilo kakav propis. Nije moguće odvojiti Vučića i SNS, a kao predsednik stranke, ubedljivo je pobedio u prvom krugu na izborima“.(2)
Tu Vam je sve sadržano. Isticanje da ne postoji propis koji ga na to obavezuje, jedinstvo partije o Vođe, pobeda na unutarstranačkim izborima. Ali …
… ALI, DA LI JE TO ZAISTA TAKO?
Nije tako. Zorana, po svom običaju, bezočno laže. Postoji i propis i tumačenje propisa. Propis je Ustav Srbije, član 115. i Zakon o predsedniku RS, član 9. koji smo citirali na početku. Istovetni su. A evo i tumačenja Ustava.
“Političke stranke su ustavna kategorija (čl. 5), što znači da su stranke javne političke organizacije (subjekti javnog prava) pa bi i njihovi lideri bili javni funkcioneri. Uz ovo, šef države predstavlja Republiku i izražava njeno državno jedinstvo (čl. 111 i 112 Ustava). Dalje, logično proizlazi (argumentum a contrario) da on, onda, ne može istovremeno predstavljati nekog drugog, makar to bila i najveća stranka, već sve nas (uključujući i opoziciju). U višestranačkom sistemu jedna stranka nikad ne može biti izraz sveukupnog državnog jedinstva, niti je cela država. Argument u prilog stava da stranke ostvaruju javna ovlašćenja jesu njihove delatnosti: predlažu izborne liste, članove biračkih odbora i RIK-a, finansiraju se iz javnih prihoda (budžeta), s njima se šef države konsultuje prilikom predlaganja budućeg premijera itd. Stranke su neophodne za funkcionisanje parlamentarnog sistema, bez njih se ne može formirati parlamentarna većina pa time ni izabrati vlada. Sve ovo potvrđuje da i šefovanje strankom mora biti javna funkcija.”(3)
Dakle, ustavne dileme nema. Biti šef stranke jeste javna funkcija i kao takva ne može biti obavljana od strane predsednika republike. Argumenti u prilog sjedinjenja stranačke i funkcije šefa države (koje je navela Zorana) nisu ustavni već politički i kao takvi ne mogu biti ispred ustavnih kategorija.
Osim, ako niste Vučić. A ako jeste onda se ne pitate koliko je zakonito sve to što radite, hoće li neko nekada i negde to pravno osporiti i koliki će biti ceh takve osionosti?
Kao ni da li društvo vodite u apsolutizam ili meku diktaturu? A trebalo bi …
Dragan Milašinović
fsksrb.ru
_______________________________
- www.predsednik.rs/dokumenta/zakon-o-predsedniku
- www.novosti.rs/vesti/naslovna/politika/aktuelno.289.html:668787-Mihajlovic-Vucic-ne-treba-da-odstupi-sa-cela-stranke
- www.srpskipravnickiklub.rs/s-orlovic-nas-predsednik-kao-sef-nijedne-ili-svih-stranaka/
