Mnogo je sličnosti između srpske i jevrejske države. Još veća, čini se, između Srba i Jevreja. Ne samo stradalnička istorija kroz vekove. Tačnije milenijume. I Srbi i Jevreji spadaju u stare narode, večito proganjane i istrebljivane zbog svoje vere. Jevreje su tamanili zbog judaizma, Srbe zbog pravoslavlja. I jedni i drugi su imali svoje države, da bi te države bile okupirane kasnije od neprijatelja. Mnogo je vekova prošlo dok se Srbi nisu konačno oslobodili i stvorili državu koja je objedinila najveći deo njihovog naroda. Oslobođenje i ujedinjenje odnelo je milionske žrtve. Slična je sudbina i Jevreja. Tek pošto je isteklo dva milenijuma, i nakon velikog postradanja u holokaustu, stvorena je jevrejska država. Izrael.
Po broju stanovnika Srbija i Izrael se ne razlikuju previše. Tu smo negde. Izrael ima deo stanovništva druge vere, Palestince, koji nisu u prijateljskim odnosima s većinom populacije koja upražnjava judaizam. Najblaže rečeno. Ima i Srbija neke svoje Palestince! I ovi naši Srbe pravoslavne veroispovesti ne gledaju s previše ljubavi. Da ponovo budemo umereni i blagonakloni. Dakle, obe države imaju i te kako ozbiljne unutrašnje probleme i trvenja na nacionalnoj i verskoj osnovi. Doduše, Izraelci za razliku od Srba svoju muku mnogo efikasnije rešavaju.
Sličnost dveju država ogleda se i na polju dobrosusedskih odnosa sa okruženjem. To jest, dobrosusedski odnosi postoje samo na papiru. Izrael se graniči sa Libanom, Sirijom, Jordanom i Egiptom. Većinski muslimanske, arapske zemlje koje Izrael smatraju smrtnim neprijateljem. Da mogu, bacili bi ga u more. Isto kao što je bila dugoročna strategija Jasera Arafata i Palestinske oslobodilačke organizacije. Međutim, džaba što ih ima dvesta miliona Arapa, moćni izrael ne mogu pokoriti. Naprotiv. Uglavnom gube ratove i bitke koje vode protiv Izraela.
Srbija se graniči sa „Severnom Makedonijom“, Crnom Gorom, Bosnom i Hercegovinom, Hrvatskom, Mađarskom, Rumunijom i Bugarskom. Ako isključimo da se graniči sama sa sobom, preko takozvanog „Kosova“, onda bi se graničila još i sa Albanijom. Ne znaš ko je od ovih suseda veći prijatelj i saveznik! Da mogu, oteli bi nam i poslednji komad zemlje, a sve nas, ako ne bi pobili, bar bi razjurili po svetu. Premda pojedini susedi sve to kontuinirano i strpljivo i čine.
Sličnost Srbije i Izraela je takođe u brojnoj dijaspori. I njih i nas više ima po svetu nego u nacionalnoj državi. S tim što Izrael privlači Jevreje iz sveta a Srbija tera Srbe u svet. I možda najznačajnija sličnost ogledala bi se u moćnom zaštitniku koje dve države imaju. Izrael se mnogo oslanja na Ameriku. Amerika uvek stoji uz Izrael. Pruža im materijalnu i vojnu pomoć, političku podršku. Jednom rečju, uvek su tu kada Izraelu treba zaštita. Srbija je u prošlosti imala zaštitu od Rusije. Opstala je samo zahvaljujući Rusiji. Da carska Rusija nije stala uz Srbiju u Velikom ratu, Austrougarska, Nemačka i Bugarska bi nas zbrisale s lica zemlje! Možda bi Srbija i sada uživala rusko pokroviteljstvo kao ono kroz istoriju, kada bi Srbija Rusiji bila isto tako verna i odana?
Pored sličnosti, ima i nekih razlika. Pre svega Srbija je nekoliko puta veća po teritoriji od Izraela. Izrael ima površinu srpske Vojvodine. Zato Izrael prednjači u standardu. Višestruko je veći društveni proizvod Izraela u odnosu na Srbiju. Isto tako, Srbija ima mnogo više voda od Izraela. Ima bolju klimu. Imamo rude i minerale. Ali, naše vode odlaze u nepovrat. Rudnike pokupovali stranci. Naši rade kod stranaca za 200 evra plate. Izrael jedva da ima 2% vodenih površina. Zato moraju da štede. Navodnjavaju polja sistemima za navodnjavanje kap po kap. Počeli da primenjuju te sisteme i u našoj Vojvodini. Izrael izvozi hranu, a Srbija dosta toga uvozi. Počev od pasulja, belog luka i krompira, do paradajza, krastavaca i vina. Sve to u Srbiji ne može da se rodi!
Reklo bi se da je nešto bolja organizacija i uređenost izraelske države od srpske. Recimo, vojska. Minijaturni Izrael ima izvanredno opremljenu i obučenu armiju. Kao i policiju ili obaveštajnu službu. Mi u tome pomalo kaskamo. Koliko juče tvrdilo se da nam vojska više i ne treba. Naši tenkovi i topovi završili u visokim pećima smederevske železare. Pa i komandni kadar. Izrael postavlja najbolje oficire na čelo vojske. Nisu ni naši za potcenjivanje, ipak smatram da je jedan Arijel Šaron ili Avigdor Liberman nešto bolje rešenje od Tadića, Zorana Živkovića, Šutanovca, pa čak i od sadašnjeg Vulina! Već u bankarstvu, trgovini, pa i u visokoj tehnologiji Srbi se ne mogu nositi s Jevrejima. Ne može niko u svetu, pa ćemo mi. Ali mogli bismo da učimo od boljih od sebe. I da se ponašamo kao oni. Da poput Jevreja poštujemo svoju veru, istoriju, svoje svetinje. Da se nikad ne predajemo. I da ne očajavamo. Ako su oni dve hiljade godina pozdravljali jedan drugoga dogodine u Jerusalimu, i zaista dočekali da se neki njihovi potomci sretnu i nastane u Jerusalimu, možemo i mi Srbi sa dogodine u Prizrenu. Neće trajati ni nekoliko decenija do toga. I, konačno, da poštujemo one koji su nam stvarni prijatelji i braća. Malo ih je, ali i to nije prepreka. Dovoljno su moćni. Ne treba se klanjati dokazanim neprijateljima i sluganski im se dodvoravati. Neće nam Britanija, Nemačka ili francuska nikada biti dobronamerne. Rusija je naš izbor i opstanak. Dve-tri ruske vojne baze u srbiji, pa da vidimo ko bi nas tada napao. Kuba i Fidel Kastro su decenijama bile najveći trn u oku svemoćnoj Americi, ali Sovjetski Savez je sačuvao Kubu. A Rusiju i Srbiju vežu mnogo dublje i prisnije veze nego što su one s Kubom.
Miodrag Tasić
