U Srbiji loše vesti se ređaju geometrijskom progresijom. Od onih o tome ko je kome ovog dana zabio nož u stomak, pa do drugih „elitnijih“, o tome ko sprema atentat na visoke državne službenike. A od malobrojnih „dobrih“ vesti, možda bismo mogli da izdvojimo „pohvalu“ Ketrin Ešton, koja je kazala da je „dijalog Beograda i Prištine uzor za region“. Još nam samo ostaje da rastumačimo značenje reči ’dijalog’ i da shvatimo gde se nalazi taj „region“ kome srpska beskičmena politika može biti uzor. Kacinovu tvrdnju da je vreme da Srbija izađe iz adolescentnog perioda, da konačno „sazri“, te da kao zrela kruška (za)padne u grlo EU, ne bismo da posebno komentarišemo, da ne bismo slučajno poremetili „kvalitetne“ odnose sa našom bivšom (i budućom) braćom.
Naravno, sve manje se bavimo spekulacijama i nadama o time da će nam komšijsko-dobro-susedna Hrvatska pomoći da što pre (barem pre isteka ovog veka) stupimo nogom na „evropsko tlo“. Ućutali smo se, valjda, jer malo ko u Srbiji može da poveruje u hrvatsku dobrodušnost i spremnost da se ponovo nađe u „zajedničkoj“ državi sa „velikosrpsko-jugočetničkim agresorima“. Aktuelno „genocidno“ suđenje u Hagu u Srbiji i nije baš aktuelno, jer se ta tema, da li slučajno ili namerno, gura na marginu medijskog interesovanja. Valjda nam se čini da se o ratu već sve reklo, te da se tu nema šta da doda.
Unapred smo se pomirili sa „izvesnom“ činjenicom da će u Međunarodnom sudu (ne)pravde da izgube i Srbi i Hrvati – i to u velikom mazohističkom stilu. A ne pada nam na pamet da bismo povodom tužbe Hrvatske za genocid mogli da prođemo gore nego u slučaju Federacije BiH. Uostalom, vodi nas „odličan“ gubitnički pravni tim, na čelu s nekakvim „klincem“ Sašom Obradovićem, iza čijih leđa i dalje stoji „tata“ Tibor Varadi. Šteta što je Radoslav Stojanović (član prethodnog haško-srpskog pravnog tima) umro. Da nije, mogao bi sada da ponovi ono što je rekao tokom suđenja po bosanskoj tužbi, samo da to malo koriguje spram hrvatskog imena: „Моždа је bilо pојеdinаcа (među Srbima) kојi su imаli nаmеru dа pоčinе gеnоcid nаd Hrvatima.“
Dobri poznavaoci međunarodnog pravnog poretka i raspoloženja sudija u MSP uopšte ne bi bili iznenađeni ako bi se (tamošnje) MSP suđenje „neočekivano“ pretvorilo u srpsku noćnu moru. Pravda i istina ne stanuju na adresi tog haškog „antigenocidnog“ suda. Zapravo, danas se tu radi o klasičnom primeru političkog suda. Otuda bi Srbi morali da budu svesni da bi, zarad nekih geostrateških interesa Zapada, Srbija mogla da bude proglašena krivom za genocid u Hrvatskoj. Gotovo svakom Srbinu takav epilog uzajamnih tužbi Srbije i Hrvatske izgleda sasvim nemoguć. Ali da bi se izbegla svaka mogućnost da se to ipak desi, srpski pravni tim je trebalo da izgleda drugačije, baš kao što je i srpska odbrana u Hagu morala da bude daleko agresivnija.
Još jedna „dobra“ vest je i ona, da je Aleksandar Vučić indirektno (putem svog kabineta) demantovao pisanje šiptarskog lista „Lajm“, da je on spreman da prizna Kosovo. Izgleda, u Srbiji narod polaže velike nade u budućeg srpskog predsednika vlade, ali isto toliko nade u tog čoveka, čini se, ulažu i kosovski Albanci. Najpre ga je pre koju nedelju Agim Čeku (čovek za kojeg se u Srbiji veruje da je ratni zločinac velikog formata) na kosovometohijskoj TV „Most“ označio kao srpskog političara sa „vizijom“, koji će „reformisati“ srpsko društvo i koji će, na kraju, „priznati Kosovo“. Da bi demanti Vučićevog kabineta bio ozbiljniji i uverljiviji, u Vučićevu odbranu skočio je i Aleksandar Vulin, rekavši: „Nećemo priznati Kosovo kao državu. Briselski sporazum će biti sproveden, sve što je dogovoreno biće sprovedeno, svakodnevno ćemo biti prisutni na KiM.“
Nije šija nego vrat – rekao bi narod. Ako „nećemo priznati Kosovo kao državu“, onda „kao šta“ ćemo ga priznati? Možda kao deo Srbije izvan Srbije? Briselskim sporazumom jasno je definisana država Kosovo, njen ustav, suverenitet i teritorijalni integritet, pa se postavlja pitanje zašto srpske vlasti pričaju jedno (ne priznaju Kosovo na jeziku), a rade sasvim drugo (priznaju Kosovo na papiru). Otuda, samo lud čovek ne bi video da se sprovođenjem briselskog sporazuma (para)država Kosovo priznaje ne samo de facto nego i de jure. Kada se ispune sve tačke takvog sporazuma, više neće postojati nijedan razlog da se Kosovo ne primi u članstvo UN-a.
Konačno, i sam predsednik države Tomislav Nikolić uključio se u nešto što bi se moglo nazvati ustavnopravnom inverzijom (ili diverzijom): najpre ćemo pogaziti Ustav Srbije, a onda ćemo ići na to da se taj isti Ustav prilagodi počinjenom bezakonju. Zato ne treba se čuditi što Srbiju danas EU službenici na jednoj strani „hvale“ (Ketrin Ešton), a na drugoj je „kude“ (Jelko Kacin), tvrdeći da je „nezrela“. Iz svega sledi zaključak: Srbiji ostaje još da bude osuđena za genocid (o čemu moćna „međunarodna zajednica“ sada ozbiljno razmišlja), pa da onda Srbi u celom svetu budu tretirani kao „uvažena“ i „poštovana“ ljudska bića.
T. Rajić
