Prođe, „bez žrtava u ljudstvu i materijalu“, pokušaj „parade ponosa“. Spreči je „nekoliko stotina mladih“, u organizaciji ovdašnjih „četnika!“. Stavimo prst u dupe (stavljanje na čelo odavno ne pomaže), pa razmislimo: Kuda ovo vodi? Ko je ovde ovlašćen da dozvoljava i ne dozvoljava? Ako neki neke jednom spreče da se javno okupljaju, ko garantuje da se to neće dešavati drugi put sa drugima? „Ne može u našem gradu, neka idu u svoj!“. Možemo samo zamisliti kako bi izgledalo, da su se „okupili“ ovdašnji! I gde to, grad pripada samo meštanima? Hoćemo li u perspektivi nositi bedževe, na kojima piše: „Ja sam odavle“?
Kad se s pravom bude govorilo da „u Valjevu“ nije bilo gej-parade ili da su „Valjevci“ sprečili istu, pomenuti će važiti za legitimne predstavnike Valjeva, i „prave, zdrave“ Srbije! Uzgred, ima ozbiljnih ljudi koji tvrde da su borci protiv pedera često pritajeni pederi, koji se na ovaj način brane od sebe samih. I da zato lezbijke i ne pominju… I da se opet potvrdilo da se istorija ponavlja, kao farsa. Posle uloge boraca protiv Turaka i jedno vreme protiv Nemaca, četnici (ovde) završavaju kao borci protiv pedera!
Zar Valjevo i Srbija nemaju druge, i zaista legitimne predstavnike? Ako nemaju zaista, nazdravlje sa Valjevom i Srbijom! Za šta se zalažu ovi samoproklamovani, osim (na rečima), „za Srbiju“? (Ne bi samo „zli jezici“ rekli: „Neka idu na Kosovo!). Kad su, očigledno organizovani, išta uradili, osim što su pokrili glave Desanki i Vojvodi? Da „ne gledaju bruku i sramotu“ koja je došla sa strane, sa namerom da posle par sati ode! Za razliku od problema ovdašnjih i godinama prisutnih, koje gledaju svakodnevno! Počev sa švedskim stolom zuba i vremena, baš pored Desanke. „Gradske kuće“, u nekoj dalekoj budućnosti…
„Gejevi“ su ovde sporedni, uostalom (ne računajući ovdašnje), otišli su kako su došli. Ne shvatajući da paradiranjem svojim „ponosom“ a uz zaštitu policije sebe stavljaju u svojevrsni geto, da ovako nikada neće biti ono što (zaista?) žele: građani kao svi ostali! I da ljute heteroseksualne (uključujući pisca ovih redova) koji svoje „seksualno opredeljenje“ smatraju normalnim ali s njim ne talambasaju ili se zbog toga ne ponose. Ali to je njihova stvar. Naša smo mi, koji nismo došli pa otišli! I kojima ni paradiranje ni sprečavanje paradiranja, ne smeta koliko opšte i ovdašnje stanje. Uključujući licemerje vlasti: legalna dozvola za ono što nelegalno neće biti dozvoljeno, zahvaljujući upravo onom ko je dao dozvolu. I „odraslih“, koji redovno nemaju tri čiste da javno pokažu šta misle i shodno tome postupe, prepuštajući to „omladini“.
I posebno što parada i njeno sprečavanje, u duboku senku gura potrebu za ostvarivanjem prava svakog! Ne ovog ili onog čoveka i građanina, pa ni geja ili „branioca Srbije“. U tom smislu, i zvanično dozvoljavanje i faktičko nedozvoljavanje, idenje je na ruku postojećem stanju. Tim pre što je neporebno porediti broj i energiju „četnika“ i „boraca za Srbiju“, sa istim okupljanih „pod lipom“. Ili ranije, baš „kod Desanke“.
