Srbija kao moderna EU kolonija

Kroz istoriju u Evropskoj uniji (EU) postoji konstantna igra najvećih i najmoćnijih. Ta igra se uvek manifestuje u činjenici da je jedan deo država oduvek bio opterećen osvajanjem i kontrolom nam kolonijama. Imperijalističke potrebe su i kroz istoriju uvek imale ekonomsku komponentu, ali je tada prevladavala pohlepa za teritorijama kao simbolom moći, ugleda, nacionalnog ponosa i slično. Nagomilaganje i osvajanje teritorija danas nije primarni cilj EU. Razvijene zapadne zemlje više ne teže ka osvajanju teritorija, kao što je to bio slučaj, na primer, u 19. veku. Danas su imperijalistički ciljevi i potrebe samo modernizovani, što ćemo videti u nastavku teksta.

Građani Srbije moraju da znaju da ni kroz istoriju, Evropska unija nikada nije imala jednaku politiku prema svim narodima, a nikada je neće ni imati. Prema narodima srednje, istočne, jugoistočne Evrope njihova politika je oduvek bila proračunata, podla, ponižavajuća, prevarantska i uvek sa velikom dozom imperijalizma. Takvu politiku Evropska unija danas vodi prema Srbiji. Cilj politike EU prema Srbiji je politička, vojna i ekonomska dominacija i eksploatacija, a glavni pravci delovanja u ostvarenju tih ciljeva su preraspodela, tj. preotimanje prirodnih resursa i bogatstava, a potom političko, finansijsko, tehnološko i kulturno podčinjavanje.

Upravo ovakav današnji imperijalizam je najsuroviji oblik imperijalizma, a razlikuje se od onog u prošlosti samo u sredstvima i metodama ostvarenja – putem političkih, ekonomskih, finansijskih i tehnoloških ucena. Sa drugog aspekta gledano, takva politika je i EU u cilju njenog opstanka neophodna, jer zapadni kapital ima samo jedan cilj, a to je ostvarivanje i uvećanje dobiti. Ukoliko bi EU napustila takvu politiku, ovakav koncept bi se urušio. Zato je zapadnom kapitalu, ekonomska i finansijska ekspanzija osnovni cilj i uslov opstanka. Najsurovije metode Evropska unija danas primenjuje na Srbiju, posmatrajući je kao njenu koloniju.

Obmana broj 1. O slobodnom tržištu, slobodnoj trgovini i protoku kapitala

Jasno se vidi da postoji neka vrsta veze – sprege između korporacija i političkih lidera u razvijenim zemljama, odnosno vidi se nastavak stare imperijalističke politike razvijenih zemalja prema nerazvijenima. Imperijalistička ekspanzija tako podrazumeva ekonomsku i finansijsku ekspanziju, a neophodnost za to je slobodno tržište i slobodan protok finansijskog kapitala.

U potrazi za profitom, korporacijama u tom slučaju smetaju sve moguće barijere i one na sve načine nastoje da ih zaobiđu ili ucenama zahtevaju uklanjanje svih carinskih i fiskalnih barijera. Tako su se vremenom plasirale kampanje za tzv. slobodnu trgovinu, odnosno potpuno ukidanje svih nacionalnih prepreka koje bi zaštitile domaću ekonomiju. To je zapravo smisao stalnog isticanja prednosti ‘’liberalizacije’’ trgovine. Kako je Srbija prošla u ovom slučaju, može se najbolje videti potpisivanjem SSP-a, 2008. godine.

Današnji povici, moramo u Evropsku uniju, ne znače i više jedinstvenosti, bratstva, jednakosti, smanjenja ekonomskih, tehnoloških, kulturnih i drugih razlika u Evropi, nego više slobode kapitalu, a samim tim i više nadmoći razvijenih prema nerazvijenima, odnosno i više resursa, bogatstava, tržišta za proizvode sumnjivog kvaliteta i jeftine radne snage – drugim rečima, savremeni oblik stvaranja kolonija.

Obmana broj 2. Evropska unija nam se predstavlja kao najbolja zajednica ikad na svetu

Zemlje u Evropi koje danas čine Evropsku Uniju su se uvek ujedinjavale u korist jednih, a na štetu drugih. Pravila Evropske unije napravljene su u skladu sa interesima kapitala i interesima najvećih i najmoćnijih. Ne postoji jedinstvena politika koja bi štitila interese svih. Mi danas imamo situaciju da se briselska administracija izdigla iznad tzv. evropskog društva. Stvorena je evro-elita uz pomoć kapitala koja promoviše vrednosti Evropske unije u kojoj je zaštićen isključivo kapital i interesi elitnih zemalja, a ne dugoročan razvoj zajednice evropskih naroda. Evropska unija je danas sve drugo, osim jedne jedistvene zajednice. Priče o dobru, ljubavi, međusobnom uvažanju, dugoročnom i kratkoročnom usklađenom razvoju svih članica ostao je samo san zanesenih evrofila, jer očito je da sve članice Evropske unije ne dele ni isti san, ali ni istu sudbinu.

U Evropskoj uniji previše toga ne valja da bi za sve narode predstavljala nešto dostojno, pravedno i iskreno. Nasuprot tome, razlike i nejednakosti između članica se sve više povećavaju, kao i suštinske uloge pojedinih članica. Razvoj jedne članice ostvaruje se na teret druge i tako u krug.

Razvijene članice Evropske unije bogate se, a nerazvijene sve više siromaše. Sprski narod mora da bude svestan ovih činjenica, a to je da se sve svodi na eksploataciju slabijih, povećanje siromaštva siromašnih i sa druge strane, uvećanje bogatstva bogatih. To je danas ‘’moralna’’ osnova na kojoj počiva Evropska unija. Istinskog razvoja ne može biti ni u jednom pogledu, ako ne počiva na napred navedenoj ‘’moralnoj’’ osnovi. Istinskog razvoja teško da će ikada i biti, jer na tom putu su prisutne brojne prepreke: pre svega, isključiva potreba za profitom, potom, žeđ za vlašću, i na kraju ona posebna i opasna napast zapadne kulture – napast dominacije, moći i nadmoći.

Jedinstvena Evropska unija, jedinstveno i slobodno tržište životno su opasni za male i nerazvijene zemlje. Srbija neće imati apsolutno nikakve šanse da se otrgne od tuđe dominacije niti će moći na bilo koji način da zadrži kontrolu nad svojom ekonomijom. Visoko razvijene zemlje su u sprezi sa svojim moćnim finansijskim i industrijskim korporacijama koje imaju apsolutnu prednost u trci na jedinstvenom i ‘’slobodnom’’ tržištu. Na taj način, gaze sve pred sobom.

Obmana broj 3. Ako uđemo u Evropsku uniju rešićemo sve naše probleme

Najveći deo srpske politike i deo građana Srbije misle da ćemo ulaskom u Evropsku uniju rešiti sve svoje probleme. To je potpuna laž. Sa druge strane, najveći deo naših problema je i nastao mantrom da ‘’EU nema alternativu’’. Lažne demokrate stvaraju sliku kako će se povećati životni standard, kako će se obezbediti radna i socijalna prava. Kako će država prihvatajući ‘’evropske norme’’ povećati svoju ulogu u brizi za građane, a smanjiti ulogu u vođenju interesa krupnog stranog kapitala. Pritom, zaboravlja se ono najbitnije. A to najbitnije je da je jedna nakaradna i zaostala doktrina – neoliberalna doktrina i neoliberalni koncept uvek do sada promovisan kao idealan sistem za društveno i ekonomsko uređenje EU, ali i sveta. U tom sistemu, tržište definiše glavne socijalne i političke odluke, dok država smanjuje svoju ulogu u ekonomiji, i time obezbeđuje stranim korporacijama potpunu slobodu kojima je ostvarivanje profita glavni cilj po svaku cenu. U tom sistemu, zagovara se da građanima treba dati puno manje, pre nego više socijalnih prava i zaštite, čime se opet radi u interesu kapitalu i kapitalističkim elitama na štetu radnika i celog stanovništva.

Obmana broj 4. Lažni evrofili u Srbiji stvaraju sliku kako je EU jedna skladna i idilična zajednica

Lažni evrofili ili namerno obmanjuju građane ili nikada ništa nisu pročitali, pa nam stoga serviraju priču kako je Evropska unija idilična zajednica koja se o svakom svoj članu nesebično brine. Međutim, pravilo neoliberalne doktrine je da onaj koji ne uspe da se ‘’prilagodi’’, ne treba i ne zaslužuje pomoć da preživi. Drugim rečima, onaj koji ne može da nauči da leti, treba ga naučiti kako se pada. Uh, koliko smo kao država i društvo imali takvih padova. Mislim da se decenijama od toga nećemo oporaviti.

Evropska unija da bi bila ono što evrofanatici danas žele da nam predstave mora biti podčinjena ideji slobode i dostojanstva izvan svih i svakakvih diktata, ucena i dominacije. Današnja Evropska unija svedena je na jednu ideologiju, a jedna ideologija uvek je nosila i nosi sa sobom diktaturu.

ISTINA: Šta je Srbija dobila pod parolom da Evropska unija nema alternativu?

Na putu u takvu zajednicu, koju već 17 godina podržavaju, pripremaju srpske političke, kulturne, socijalno-ekonomske ‘’elite’’, a taj put, čini mi se, blagoslovile su i versko-moralne ‘’elite’’, Srbija se našla na strašnom putu sa stalnim ucenama, pritiscima i uslovljavanjima.

Prvo što smo dobili je obavezna saradnja sa MMF-om, što znači da smo direktno toj instituciji kao i Svetskoj banci dozvolili da kreiraju našu ekonomsku politiku i da postavljaju vazale na vlasti koji će ispunjavati svaku njihovu želju. Srbija je time pristala da se strategija njene propasti nameće spolja, da se odluke o srpskoj ekonomiji i drugim politikama donose izvan zemlje i u korist drugih. Srbija je prihvatila insistiranje na otvorenosti tržišta i kapitala, usvojila je poguban model neoliberalizma. Time se odrekla mogućnostima korišćenja ekonomskih politika za podsticanje ekonomskog razvoja.

Potom je došlo do liberalizacije tržišta roba i kapitala, bez ikakve mogućnosti da se kontroliše uvoz, ali i strani investitori. Prepustili smo da nam preuzmu osnovnu polugu ekonomije, resursa, rudnih i ostalih bogatstava, bez obzira na poznatu činjenicu da se nijedna ekonomija na svetu nije razvila na osnovu stranih investicija, ali i činjenice da zemlja koja prepusti svoje resurse postaje kolonija. Omogućeno je i dopušteno jačanje interesa i prevlasti isključivo stranog kapitala.

Otvaranjem tržišta i slobodnom protoku kapitala, pristali smo i na deindustrijalizaciju ne radeći apsolutno ništa po pitanjima industrijske i poljoprivredne proizvodnje u vremenu kad se zemlje i društva razvijaju na industriji. Na taj način, Srbija je ispunila osnovni kriterijum Evropske unije, a to je da uništi svoju industrijsku proizvodnju, privatizuje sve što može da privatizuje, sa ciljem koji promoviše neoliberalizam, a to je da domaća privredna društva ne bi bila ili postala konkurentna i da se time Srbija pretvori u tržište za tuđe proizvode.

Kao takva, Srbija spremna ulazi u ‘’ekskluzivno društvo’’ svih onih zemalja koje su jednako kao i ona pristale i prihvatile status kolonije.

Danijela Ružičić

www.danijelaruzicic.com