Onog trenutka kada se ministar pravde u Vladi Republike Srbije, Nikola Selaković[i], obratio pre neku noć u ime fantomskog „Biroa za kordinaciju službi“ (valjda je preuzeo komandu po odluci svog šefa, šta li) istraumiranoj srpskoj javnosti (nakon providno izvedene „Gladio“ subverzivne terorističke operacije u Parizu), većina građana je mogla konačno da se prepusti „mirnom“ snu. Makar oni naprednjačko-espeesovske provenijencije.
Još kada je nekako u isto vreme saopšteno da nam u ničim izazvanu, dvodnevnu posetu stiže generalni sekretar „prijateljskog“ NATO saveza, lično Jens Stoltenberg, mirno snivanje je postala realnost. Tako mi one poznate – nikada nećemo priznati nezavisnu državu „Kosovo“.
Stvarni razlozi posete čelnog čoveka Alijanse, koja je u toku[ii] i uz najviše počasti (koje mu formalno ali i iz moralnih razloga ne pripadaju!) naravno da su umotani u diplomatsku oblandu i, na sramotu svih nas, začinjeni hlebom i solju. Može li još gore od toga? Naravno, samo strpljivo i uz obavezne bensedine.
Nema nikave sumnje da su već podeljeni zadaci u vezi predstojećih severnoatlantskih „miroljubivih“ aktivnosti širom sveta. Potrebna im je pešadijska laka konjica, kao i baze i ostala infrastruktura u zemlji Srbiji, jer velika bitka lagano i nezaustavljivo kreće. I zbog toga je Jens doleteo vojnim avionom. Ili ima i dalje onih (i koliko ih je) koji veruju da se u Parizu, na simboličan petak 13-ti, dogodio sinhronizovani teroristički udar, tako što se skupila fanatizovana i neorganizovana bratija i rešila da iz osvete zamrači grad svetlosti? Dok za to vreme i NATO spava mirnim snom.
Stoltenberg će svakako, u skladu sa svojim uspomenama na detinjstvo provedeno u srpskoj prestonici, „zamoliti“ da, bar za prvu ruku, primimo par desetina hiljada tzv. izbeglica u skladu sa dodeljenim kvotama, a kada padnu snegovi, još toliko, recimo, na kvadrat ili na kub. I ocena uspešne IPAP „saradnje“ će biti, svakako, odlična. No, Stoltenbergom ćemo se baviti u narednom tekstu. Kao i jednom od najvećih i najlicemernijih prevara u istoriji Srpstva – nepostojećom vojnom neutralnošću, koju će nam kao papagaji ponavljati srpski ministri dok svi kolektivno ne dobijemo slom živaca.
Da se vratimo temi s početka. Ministar Selaković, sav onako nadahnut izreče, između ostalog – da je Biro, takođe, zaključio da nadležne bezbednosne službe, naročito obaveštajnog karaktera, drastično pojačaju svoje aktivnosti i u tešnjoj saradnji sa pravosudnim organima obezbeđuju sve mere koje su neophodne za punu operativnu kontrolu u cilju zaštite ljudi i imovine na teritoriji Srbije.
Da pojasnimo – ne postoje „bezbednosne službe naročito obaveštajnog karaktera“. Postoji BIA i u njenom okrilju jedan resor koji se bavi obaveštajnim radom prema inostranstvu. Bar je tako bilo oduvek. Bezbednosni (tačnije, kontraobaveštajni) rad je sasvim suprotan obaveštajnom radu. Negde u nekoj tački se analitički dodirnu, no pojmovno i sadržajno, jedno s drugim je nespojivo.
To i nije toliko bitno, bitno je ono drugo što bi trebalo da predstavlja suštinu – „drastično pojačavanje aktivnosti“, kako stoji u saopštenju.
Pa da vidimo, kako je do sada Vlada Srbije uz potporu svojih, zakonim definisanih „nezavisnih“ agencija – BIA, VBA i VOA, zajedno sa policijom i neizbežnom vojskom, štitila državu od organizovanog naleta stranaca (među njima dominantno vojnih obveznika) sa dva kontinenta. Njih, sada već preko 500 hiljada i kako će to „drastično“ pojačati aktivnosti.
Pravi obaveštajni rad u inostranstvu sastoji se u tome da su plasirani „saradnici“, na zapadu ih zovu „agentima“, ili bar pouzdani „izvori podataka“ u samo „žarište“ ili „sredinu“, odnosno u vrh inostrane zemlje ili neki njen važan organ, od koje preti opasnost. Dakle, predmet istražavanja može biti – priznata država (tj. njen aparat), snage na nedefinisanom području ili na nepriznatoj teritoriji, zatim gerilski ili teroristički pokreti i slično.
Da li su srpski obaveštajci imali do sada gore naznačene, tzv. operativne pozicije u Siriji, konkretno u ISIS-u? U najmanju ruku, recimo, u njihovom štabu ili u nekoj komandi? Jer, ako će „drastično pojačavati aktivnosti“, za pretpostaviti je da je uobičajenih „aktivnosti“ i te kako bilo.
Ko može u ovo poverovati? Naravno, niko. Jer, da su činili ono za šta su plaćeni, mogli su poodavno da doznaju, makar preko svojih izvora i prijatelja u NATO-u, i posebno od kolega u arapskim zemljama, da je takozvana izbeglička kriza perfidno montirana rabota globalnih vladara sveta, čiji ciljevi tek sada postaju jasni širokoj, u (kontra)obaveštajnom smislu nepismenoj, javnosti.
Šta to znači u prevodu? Blagovremeno bi, negde još s ranog proleća, kada je tek nekoliko hiljada njih preko brda i planina ilegalno uletelo u Srbiju, sugerisali državnom vrhu da je „đavo odneo šalu“ i da je potrebno primenjivati sve zakonske mere i držati se međunarodnih konvencija koje regulišu ovu oblast.
E, sada, ako su imali doušnike u vrhovima ISIS ili makar Al Nusre, a ako ne tu, bar u fantomskoj „umerenoj opoziciji“, pa su sve napred navedeno znali i o tome ćutali, onda su stvari krajnje neprijatne po njih. Ili su dobili super garancije da Islamsku državu Srbija zaista ne interesuje?
Da, ali, nije problem u islamskim teroristima, već u njihovim mentorima, onima koji su ih stvorili, organizovali i finasirali i decenijama ih vode, a to su – glavne članice američko-kanadsko-evropske Alijanse, poznate pod nazivom NATO. Fanatizovani teroristi su korisna oruđa za izvođenje kako pojedinačnih „crnih“ i ostalih operacija pod nazivom „lažna zastava“, tako i za izazivanje oružanih pobuna i slamanje ciljanih država-žrtava iznutra. Sa njima su NATO subverzivni stručnjaci strpljivo decenijama radili. I stvorili najčudniju i najbeskrupulozniju soldatesku u istoriji sveta.
Ukoliko je ovo za neverovati, da se prisetimo. Šta je tokom ’90-tih godina predstavljala OVK u našoj južnoj pokrajini ako ne preteču upravo sadašnjih Isisovaca?
Ko im je stvarao uslove da se ilegalno, preko državne granice prebacuju sa oružjem, municijom, opremom, ogromnim svotama novca, a zatim, tokom oružane agresije davao vazduhoplovnu, artiljerijsko-raketnu, izviđačko-diverzantsku, obaveštajnu i pešadijsku potporu? Ko ih je abolirao za dotada neviđene zločine i masakre ne samo nad Srbima, već i nad vlastitim sunarodnicima, koji su bili preteča onoga što sada gledamo u video sesijama islamskih terorista širom Bliskog istoka?
Jednom rečju – NATO. Ili, u četiri reči – North Atlantic Treaty Organization.
Je li priča sa Bliskim i Srednjim istokom i severom Afrike skoro identična? Upravo tako. S jednom razlikom u odnosu na vreme naše tragedije ’90-tih – kada je na red došla Sirija probudila se moćna Rusija a sa njom i istina. I to furiozno. E, to je glavni problem zapadnih satrapa.
Ukoliko je nastala zabuna – pobogu, sada ih Francuzi tuku a celokupna Alijansa se ražestila – malo podsećanje, sve negde do leta 1998. godine, OVK je zvanično, za američku administraciju i Savet NATO, bila takođe teroristička organizacija. Donosili su rezolucije i zahtevali da se demobilišu i razoružaju. A onda je pokojni Ričard Holbruk „ničim izazvan“, konspirativno boraveći u Juniku onako bosonog, drugove iz UČK nazvao borcima za slobodu. I ostade tako do dana današnjeg.
Da se vratimo Selakoviću. Ne zapostavljajući, naravno, ni jednog trenutka premijera i odabrani ministarski i „deliveri junit“ tim, koji se neprestano kreće na pravcu: Preševo-Subotica-Šid (preko Valjeva i ostalih garnizona) i gradi infrastrukuturu za strance, odnosno, izvode molersko-farbarske radove po napuštenim srpskim kasarnama u kojima nema regruta. A i šta će nam.
Oni će – naše silne službe – preduzeti (kao što su cele godine činili), pored obaveštajnih i kontraobaveštajne i ostale bezbednosne mere. Kako? Tako što će ih provlačiti kroz skenere i pretresati torbe i ostale stvari (otprilike kako je to radio poznati agent tajne srpske policije Mikula u kultnoj komunističkoj seriji „Povratak otpisanih“) i preduzimati ostale radnje i postupke. Pa će tako vršiti bezbednosne, operativne i silne druge provere, sarađivati sa Interpolom (ID još uvek nije primljena u to telo, orijentacije radi), uzimati otiske (verovatno gledati i u zenice i beonjače) i prikupljati podatke (tj. abrove) o njihovom putešestviju.
I sada nekoliko logičnih pitanja od strane onih koji su se godinama bavili tim poslovima. Kako će ih i preko koga bezbednosno proveravati kada ogromna većina njih nema nikakva dokumenta (prema uputstvima Soroševih i ostalih operativaca), kada odokativno saopštavaju biografske podatke, kada su najčešće rođeni 01. januara neke godine, kada u životu, podrazumeva se, nisu držali pušku u rukama, kada se „zgražavaju“ rata i kada u Evropu putuju zato što se tamo dobro zarađuje? A pritom, nakon registrovanja i uredne podele validnih azilantskih dokumenta (što niko ne čini u Evropi i Aziji osim nas), u roku od nekoliko desetina sati ih spakovati preko granice.
Koje su to kontraobaveštajne i ostale bezbednosne mere? Kako će uvoditi „obrade“ i preduzimati kombinovane i ostale radnje iz tzv. „preventivnog operativnog rada“ (ili kako ga već sada nazivaju)? Kojim stepenom „pouzdanosti“ će ocenjivati prikupljena operativna i ostala saznanja i procenjivati „izvore“ koje bi trebalo da stvore za svega nekoliko sati? I na kom osnovu će ih pridobiti i vezati za službu?
Da li će to biti onako kako je upravo otkrivena afera sa komandirom Stanice granične policije u Surdulici[iii], koji je, valjda „stvarajući“ izvore i saradnike među strancima-izbeglicama, otišao toliko daleko, bar prema zvaničnom saopštenju, pa se bavio skraćenom azilantskom problematikom i saobraćajnom logistikom, tako što je od 30-tak Avganistanaca (u toj zemlji inače nema rata) uzimao po 50 evra kako bi im skratio čekanje i nerviranje? To je ono što je otkriveno. A šta je do sada promaklo, Bog sami zna.
E, sada, sve je to lepo dok oni ulaze u zemlju Srbiju i još brže izlaze. Da zanemarimo i to što će nam veliki broj za par godina biti vraćen. Sporazum o readmisiji nije storniran ni tamo ni ovamo. Šta ćemo kada par desetina hiljada njih (samo za početak) ostane kod nas i kada se razmile i uzduž i popreko? Status azilanata koji im se dodeljuje mimo bilo kakvih zakonskih propisa i ustaljene međunarodne prakse, na žalost, je takav, da ne samo da ćemo ih finansirati, izdržavati u svakom pogledu, uklapati u srpsko društvo, već nećemo moći da im branimo da se kreću po Srbiji gde god požele.
Upoznavaće srpske momke i, osobito, devojke, obilazati sela i gradove, šume i planine, reke i doline. A mnogi će posetiti i brojne inozemne destinacije razmeštene uglavnom u srpskoj prestonici. Recimo, zapadne ambasade, to jest, diplomatske i ostale ispostave NATO zemalja. Ili će, a to će pre biti, oni posetiti njih. A postoje i prigodna mesta na obalama i Dunava i Save i Morave, gde se mogu obavljati vikend brifinzi i skraćena obuka. Recimo, sa „drugim sekretarima“. Tek da se stečeno znanje ne zaparloži.
Ne znam što mi ovo pade na pamet, ali, setih se kako su ’90-tih naše službe jurcale širom Kosmeta za raznoraznim automobilima sa CD i ostalim tablicama. I tada su se zapadni prijatelji družili sa odabranim „građanima“ Kosova. Bili su to „slučajno“ oni, koji će, nešto kasnije, ući u „A reprezentaciju“ OVK, iliti UČK.
Dakle, šta smo mi uradili? Umesto da je blagovremeno, makar negde u julu zatvorena granica za lažne azilante i da se postupalo sa njima onako kako je jedino trebalo – kao sa strancima, a to su nam Bugari i Mađari najslikovitije demonstrirali, mi smo ih oberučke prihvatali i gostili. Stvorili smo prema nalogu zapada opasan bezbednosni, teško rešiv problem (i tek će biti), da bismo u hodu potpuno nepotrebno preduzimali „silne“ mere i ozbiljno rizikovali. A sada je došao trenutak da se od svega toga branimo ulažući ogromnu energiju, novac i iscrpljujući ljudstvo bez ikakve potrebe.
I tako će nam subotnja, na brzinu organizovana i već viđena vežba „Štit“, marketinška predstava prema holivudskim matricama, pokazati šta nas čeka u bliskoj budućnosti. Pod izgovorom borbe protivu terorizma, verovali mi ili ne, nakon neke pripremljene terorističke „prigode“, biće uvedeno vanredno stanje ili bar vanredna situacija, a to znači – suspendovanje određenih prava i sloboda i ambijent kakav se iz diktatorskog ili ugla okupacionih namesnika samo poželeti može. Uostalom, pogledajmo Francusku, Belgiju i druge evropske zemlje. To je to i plan može da se dalje ispunjava.
Umesto da ministar pravde upozna građane ali i evropske „prijatelje“, o tome da su i dalje na snazi Ženevske konvencije koje regulišu ovakve pojave – ona iz 1949. koja se bavi civilnim stanovništvom u ratu, a to je upravo ovaj slučaj, i ona iz 1951. koja treitira azilante i koja se potpuno protivpravno primenjuje, zato što ova lica to apsolutno nisu po više osnova – on se bavi obaveštajnim i kontraobaveštajnim radom, koji, em nije u njegovoj nadležnosti, em o tome pojma nema.
Umesto da spreči drastično kršenje i teške zloupotrebe bar dva temeljna pravna akta – Zakon o zaštiti državne granice i Zakon o azilu, kao i Uredbu o postupanju sa strancima, zahvaljujući čemu je zemlja dovedena u stanje ozbiljnog narušavanja nacionalne bezbednosti, ministar nam glumi portparola svemogućeg i otrgnutog premijera, koji je prinuđen da izvršava zadatke svojih zapadnih obaveštajnih mentora.
Uvažena gospodo, sve su to teška krivična dela. I ona ne zastarevaju. Imajte to u vidu.
Sve je spremno i velika igra može da krene. Samo da ispratimo Stoltenberga i da izvedemo „Štit“, a onda kom’ opanci, kom’ obojci.
Naravno, najnoviji teroristički akt u Sarajevu i ozbiljni nemiri u Prištini nemaju veze sa nama.
Pa kog vraga to pominjem?
[i] http://www.nspm.rs/hronika/nikola-selakovic-ako-drugi-zatvore-granice-srbija-ima-sve-operativne-planove.html
[ii] http://www.nspm.rs/hronika/generalni-sekretar-nato-jens-stoltenberg-doputovao-u-beograd-svecanom-doceku-na-aerodromu-prisustvuje-aleksandar-vucic.html
[iii] http://www.novosti.rs/%D0%B2%D0%B5%D1%81%D1%82%D0%B8/%D0%BD%D0%B0%D1%81%D0%BB%D0%BE%D0%B2%D0%BD%D0%B0/%D1%85%D1%80%D0%BE%D0%BD%D0%B8%D0%BA%D0%B0.405.html:577452-%D0%9A%D0%BE%D0%BC%D0%B0%D0%BD%D0%B4%D0%B8%D1%80-%D1%83%D0%B7%D0%B8%D0%BC%D0%B0%D0%BE-%D0%BC%D0%B8%D1%82%D0%BE-%D0%BE%D0%B4-%D0%BC%D0%B8%D0%B3%D1%80%D0%B0%D0%BD%D0%B0%D1%82%D0%B0
Goran Jevtović
Fond strateške kulture
