Srbija koja nije ni Prva ni Druga

Na izbore izlazi oko 4 miliona birača. Na izbore ne izlazi skoro 3 miliona birača (nije svima ni omogućeno da ostvare svoje pravo, posebno onima koji žive u rasejanju). Prema nekim teorijama, polovina birača (oko 2 miliona), od onih koji izlaze na izbore, glasa za proevropske stranke, a druga polovina (oko 2 miliona) za stranke „starog“ režima. Dakle, na izbore izlaze članovi i pristalice proevropskih stranaka ili stranaka dosovskog, tzv. „žutog“ režima (druga Srbija), koje su (bile) na vlasti posle 5. oktobra 2000. godine, i, članovi i pristalice stranaka koje su bile na vlasti od 1990. do 2000. godine (stranke tzv. „starog“ režima, crveno-crni, prva Srbija), ali, koje su na vlasti i posle 5. oktobra – SPS je ponovo u vlasti praktično od 2004. godine, a novoradikali iz SNS su na vlasti od 2012. godine. SPS je pružao podršku strankama DOS, a skoro sve stranke DOS sada pružaju podršku SNS. SNS je nastao uz podršku DS. SRS je nastala uz podršku SPS.

U koaliciji stranaka koje su činile DOS bilo je i levičara i desničara, i evrofila i rusofila. U stranke DOS posle 5. oktobra ušlo je i dosta funkcionera „starog“ režima. Tajkuni koji su se obogatili tokom devedesetih, nastavili su tamo gde su stali i postali su još bogatiji za vreme režima DOS. Isto tako, oko koalicije koju je okupila SNS ima i levičara i desničara, i evrofila i rusofila – u SNS je pre i posle 2012. godine ušao veliki broj funkcionera „žutog“ ili dosovskog režima. Ti funkcioneri i tajkuni sada novac, koji su „zaradili“ za vreme „žutih“, pod zaštitom SNS investiraju i šire svoje poslove (npr. Beograd na vodi, mediji…). Svaka vlast ima svoje „nezavisne“ analitičare i intelektualce i svoje „slobodne“ medije. Sve stranke, koje su bile na vlasti, odgovorne su za krađe koje su se dogodile u procesu privatizacije – svaka stranka štiti svoje ljude koji su učestvovali u sumnjivim privatizacijama i ostalim poslovima u privredi.

Posle 5. oktobra 2000. godine, na vlasti su koalicije stranaka koje pripadaju i prvoj i drugoj Srbiji. U vladajućoj eliti i biračkom telu postoje razlike i podela na evrofile i rusofile, na one koji veruju da je Bog stvorio čoveka i one koji veruju da je čovek nastao od majmuna, ali na vlast dolaze jedino oni koji su negde između – na kraju uvek većina glasova ode koaliciji koja obećava dobre odnose i sa Briselom i sa Moskvom, prema onoj formuli „i Kosovo i EU“, ili, na vlast dolaze oni koji, istovremeno, zidaju pravoslavne crkve i organizuju „parade ponosa“. Pored toga, i DOS i SNS, pre dolaska na vlast, obećavali su obračun sa tajkunima i funkcionerima koji su prethodno bili na vlasti, obračun sa kriminalom i korupcijom. Oni koji su glasali za DOS, verovali su da će biti uhapšeni svi koji su krali za vreme vladavine SPS, JUL i delom SRS, a oni koji su glasali za SNS, verovali su da će biti uhapšeni svi koji su krali za vreme vladavine DOS („žuti“). Ništa se od toga nije dogodilo, stradale su samo neke „sitne ribe“. SPS, SPO i G17+ (URS) su na vlasti zajedno od 2004. godine. SPS je bio na vlasti pre 2000. godine, a posle toga, SPS je podržao vladu koju je vodio DSS, zatim je ušao u vladu sa DS, i sada, zajedno sa SPO, u vladu sa SNS. G17+ (URS) je bio na vlasti sa DSS, pa sa DS, sada je Dinkić savetnik Vučiću. To ne prolazi neprimećeno, birači koji misle i govore da su svi političari isti (lopovi, jedno pričaju drugo rade, itd.), postaju većina.

U poslednjih par godina pojavilo se par političara i stranaka za koje se ne može reći da su isti kao i ostali, jer nisu bili na vlasti (npr. Dveri), ili su bili na kratko u vlasti i napustili vlast umesto da ostanu i rade isto što i svi ostali koji su u vlasti (npr. Dosta je bilo). Na poslednjim predsedničkim izborima pojavio se i pokret Samo jako – sarmu prob’o nisi. Za sve njih može da se pretpostavlja da su isti, da će biti isti kao i svi ostali kada dođu na vlast, ali, ne može da se tvrdi da su sada isti kao i svi ostali.

Nakon izbora, dogodili su se i protesti studenata i građana. Demonstranti nisu želeli da se dovode u vezu sa bilo kojom strankom. Dakle, među onih 60% koji izlaze na izbore, više od 10% njih je glasalo za nove snage (ako tu, pored Dveri, Dosta je bilo i Samo jako računamo i pokret Saše Jankovića – skoro 30%). Oko 40% onih koji ne izlaze na izbore ne podržava nikog ili ne veruju da se na izborima nešto može promeniti (i tu ne greše mnogo). Iz tih 50 i više procenata onih koji ne glasaju ni za dosovce, ni za naprednjake, koji traže nove, dolaze demonstranti koji su nakon izbora protestovali širom Srbije. Među demonstrantima je, takođe, postojala podela na levičare i desničare, evrofile i rusofile, darviniste i vernike… ali u početku te razlike nisu predstavljale prepreku, svi su imali isti cilj – ukazati na nepravilnosti, ispraviti sve nepravilnosti da bi došli do poštenih izbora. Prvi raskol, među demonstrantima, dogodio se pred Uskrs, kada su jedni želeli da se napravi pauza sa protestima, a drugi da se ne pravi pauza za vreme praznika. Zatim je nastao problem da li treba sarađivati sa strankama opozicije, i ko je prava opozicija. Pošto nisu postojale ni vođe protesta, protesti su privremeno utihnuli.

Posle 2000. godine, živimo u nekoj vrsti hibrida, između komunističke i pravoslavne tradicije (npr. Zoran Đinđić je bio lider građanskih i proevropskih stranaka, ali je pokrenuo gradnju Hrama Svetog Save, vratio veronauku u škole). Niko nema većinu. Među strankama i građanima postoje razlike, ali na vlast dolaze samo oni koji, istovremeno, nastavljaju tamo gde su komunisti i Jugosloveni stali i pokušavaju da nastave ono što je pravoslavna tradicija. Samo ako se pokrije i jedan i drugi deo biračkog tela, ako za tebe glasaju i birači prve i birači druge Srbije, možeš da se dobiješ većinu na izborima. Onaj koji zastupa čisto prozapadnu, ili, čisto patriotsku politiku, i izlazi samostalno na izbore, ne može da pobedi. Opozicija je zbog toga doživela poraz na predsedničkim izborima 2017. godina. Podelila se u dve kolone, jednu kolonu su činili kandidati koji su za ulazak u EU, a drugu kolonu kandidati koji su za čvrst savez sa Rusijom. Iz sličnih razloga su utihnuli protesti studenata i građana.

Sa jedne strane, da bi se došlo do većine potrebno je da se ujedine oni koji zastupaju oba krila biračkog tela. Možda će u budućnosti neko ko zastupa čisto prozapadnu politiku i uveo bi sankcije Rusiji, ili, neko ko zastupa čisto patriotsku politiku i obustavio bi evrointegracije, a izlazi samostalno na izbore, imati većinu. Sada imamo pat poziciju. Sa druge strane, nama je potrebna promena sistema, građani traže nove ljude u politici, ali ne samo nove, već zaista drugačije, bolje ljude – bolje političare, sudije, tužioce, generale… To je trenutno stanje. Za predsednika republike, na izborima 2017, od skoro 7 miliona birača sa pravom glasa, glasalo je manje od 2 miliona. Za izabranog predsednika nije glasalo oko 5 miliona birača! Namerno pominjem okvirne cifre, jer nemamo sređene biračke spiskove, na izborima se dešavaju krađe, itd. Ukoliko se vladajuća stranka ili koalicija raspadne, a u opoziciji ne dođe do odvajanja žita od kukolja, do pojave novih i boljih političara i stranaka i saradnje (koalicije, kompromisa, konsenzusa) između njih, nastaće anarhija u državi.

Nije dovoljno da se unutar opozicije udruže sve stranke, jer su neke među njima već bile na vlasti i nisu se pokazale dobro. Građani ih više ne žele, zato su u opoziciji. Nije dovoljno ni da se, sa jedne strane, udruže sve proevropske stranke (iz opozicije), a sa druge strane, da se udruže sve patriotske stranke (iz opozicije), i da onda svaki blok nastupi samostalno, jer nijedan blok nema i ne može, u ovom trenutku, da ima većinu. Pored toga, nije dobro da bilo čiji cilj bude – imati većinu da bi se sprovodio „teror većine“. U takvom sistemu živimo već decenijama, na taj način ne možemo da promenimo sistem. To je, u suštini, sistem u kojem postoji „teror manjine“, koja se nametnula (svi znamo kako) da zastupa „opštu“ volju, volju većine (mase). Manjini pripadaju oni koji su okupljeni oko „velikog vođe“ (koji je obična lutka – iznad sebe ima „vladare iz senke“, a ispod sebe idolopoklonike). U takvom sistemu, većina sprovodi teror nad manjinama, a manjina (vladajuća elita) unutar većine sprovodi teror i nad tom većinom (prodaje i njih stranim investitorima, kao „jeftinu radnu snagu“ bez ikakvih prava; od svih medija su napravili rijalitije i tabloide, odakle sve gledaoce i čitaoce terorišu nekulturom, razvratom, turbo-folkom…). Decenijama su tu većinu, i vladajuću elitu (ili manjinu), činili komunisti, antihrišćani. Onda su se pojavili nacionalisti i hrišćanstvo su počeli da šire pogrešno. Zbog toga je, možda, dobro što se nalazimo u ovoj pat poziciji – mogu se, donekle, obuzdati ekstremisti sa obe strane.

Neophodan je dijalog između predstavnika stranaka koje zastupaju različite politike i raznih većina i manjina. Ali, ti predstavnici moraju da budu novi, mnogo bolji ljudi. Loš čovek nije i ne može da bude dobar političar, sudija, tužilac, policajac, vojnik… Praviti kompromis sa drugačijim od sebe ne znači da se odričeš sebe i svoje politike, svoje ideologije ili svoje vere. Oni koji su stvarali koaliciju DOS, i ovu koaliciju okupljenu oko SNS, vodili su se ličnim interesima, ideologija ili vera je kod njih u drugom planu. Mi do sada (od početka 20. veka, posle 2000. godine) nismo imali iskren dijalog između levičara i desničara, ateista i vernika, evrofila i rusofila, itd. Svaku vladu od 2000. godine naovamo jesu formirali i činili levičari i desničari, ateisti i vernici, evrofili i rusofili, ali su njih povezivali lični interesi, te su na opštem nivou pravili trule kompromise. Na primer, to što se sada grle i vole Dragan Marković Palma i Ana Brnabić, ne znači da će od sada i u Jagodini da se održava „parada ponosa“, niti da će LGBT organizacije prestati da nameću svoju ideologiju. Palmu i Brnabić je povezao lični interes, vlast, kao nekada Tadića i Dačića, tu nema nikakvog „nacionalnog pomirenja“. Tako je nastala i SNS, zato je podeljena u više frakcija. Onda svako gleda da nešto svoje progura, bez tendera, javne debate, itd. Uzmimo primer iz prosvete – posle 2000. godine svake godine imamo neko uzbunjivanje javnosti – zbog toga što neko hoće da „izbaci“ teoriju evolucije iz nastave, ili, zbog toga što neko promoviše „ideologiju homoseksualizma“ deci u školama. Neko će reći da je tako i u drugim državama, ali nas zanima naša država. Da li možemo da se dogovorimo kako će se u školama učiti teorija evolucije, veronauka ili uvoditi seksualno obrazovanje, ili ne možemo.

Pobednike na izborima kritikuju sa oba krila – i levičari i desničari. Levičari za pobednike kažu da nisu iskreni evrofili; desničari za pobednike kažu da nisu iskreni rusofili. Međutim, pobednik na izborima može da bude samo onaj ko je u koaliciji, čija je politika između Brisela i Moskve – onaj ko daje novac i za gradnju pravoslavne crkve i za održavanje „parade ponosa“. Neko će reći da je to dobro, da to tako i treba da bude u demokratskoj državi (jer, poreze plaćaju i vernici i ateisti, i oni koji su glasali za pobednike i oni koji su glasali za poražene na izborima), da mi ne možemo da ulazimo u sukob ni sa EU ni sa Rusijom, i neće mnogo pogrešiti. Pogrešiće tek u tome što Srbija sada nije demokratska država, već okupirana država. E sad, jedan će reći da je Srbija još jedna Nato kolonija, a drugi da je Srbija još jedna ruska gubernija. Mislim da idemo ka konsenzusu da je Srbija nesumnjivo okupirana od strane domaće, vladajuće elite, ali, oko toga koje strane države, vojni savezi, ili multinacionalne korporacije, koliko i kako, preko domaće, vladajuće elite, ekonomski, kulturno… okupiraju Srbiju, još uvek postoje različita mišljenja. Isto tako, za nekoga je Srbija previše klerikalna, a za nekog drugog previše sekularna država. Država je oteta od građana, od naroda. Svaka vlast (vladajuća elita), sve strane države i svi strani investitori koji ovde dođu – dobijaju u Srbiji i od Srbije sve što žele, ostvaruju svoje interese, samo je građanima, narodu, seljacima i radnicima, život sve gori i gori, a doktori, medicinske sestre i mladi i dalje odlaze iz Srbije. Građani ili narod, neće povratiti državu sve dok se ne postigne konsenzus, ili nacionalno pomirenje, jer, čija je država, ako jedni (ne) žele da žive u (parlamentarnoj) monarhiji, a drugi (ne) žele da žive u (sekularnoj) republici, ili, ako jedni žele da država štiti i promoviše isključivo tradicionalne porodične vrednosti, a drugi da država štiti i promoviše isključivo prava LGBT zajednice, itd? Sve dok se građani ne dogovore kakvu državu žele, država nije i neće biti njihova. Oni koji su oteli državu od građana, oni koji su okupirali državu, koriste to što postoje podele među građanima, u narodu. Dok se dvojica svađaju, treći to koristi, kaže narodna poslovica.

Ako građane ne interesuje politika, ako ih ne zanima šta rade oni koji su na vlasti, ako građani nemaju hrabrosti da se bore protiv loših vladara, ako najbolji među nama neće da se bave politikom, ako ne postoji dijalog među nama, kako da vratimo državu, kako da država postane servis svih njenih građana? Sve je više onih koji neće da izađu na izbore i glasaju, neće da dođu ni na protest, a hoće da žive bolje. Oni traže da to neko uradi umesto njih. Sa druge strane, pojavljuju su novi ljudi – sindikati, stranke i pokreti, a protesti su pokazali da smo blizu kritične mase, da postoji dovoljan broj ljudi (posebno mladih, studenata) koji se ne plaše režima (ali, ostaje pitanje da li se i koliko plaše okupatora), itd. Rasejanje je i dalje veliki potencijal. To daje nadu i budi optimizam.

Razlike treba da postoje, ali ne i raskol, isključivost, želja da se drugačiji uništi do kraja. Dijaloga nema bez razlike. Razlike imamo, dijalog nemamo. Za početak, da bi počeli dijalog, dovoljno je da se ljudi koji žive u istoj državi i govore isti jezik, ljudi koji zavise jedni od drugih – ne mrze. Zatim, potrebno je da imaju istorijsku svest (svako da čuva sećanje na žrtve iz svoje zajednice i osudi zločince sa svoje strane), da su spremni da se izvine i da praštaju jedni drugima, da niko ne želi da svoju sreću gradi na nesreći drugih ljudi, pojedinaca ili naroda.

Većina shvata da smo okruženi Nato državama i da ne možemo da prekinemo sve odnose sa Zapadom, ali, i da ne možemo, i nećemo, da uvodimo sankcije Rusiji. Većini je, takođe, jasno da status Kosova i Metohije ne može da se vrati na ono što smo imali pre 1999. godine, ali, i da nećemo da se odreknemo ili prodamo Kosovo i Metohiju. Da li postoji rešenje, izlaz? Sigurno postoji. Da li su veće šanse da pronađemo izlaz, iz ove teške ekonomske situacije i nepovoljnih međunarodnih okolnosti, ako postignemo konsenzus oko toga ko smo „mi narod“, šta su naši državni interesi, ako svi zajedno štitimo naše interese, ako poštujemo jedni druge uz uvažavanje razlika, ako se prava svake ličnosti poštuju? Sigurno su veće šanse, i sigurno je da to mogu da urade samo neki novi, mnogo bolji ljudi. To smo, u suštini, svi mi. Svako od nas treba da bude bolji, „nov čovek“ (Ef. 4; 24). Ako je Srbija država svih njenih građana, onda su svi njeni građani odgovorni za stanje u državi – odgovorni su za stanje u svojoj profesiji, lokalnoj zajednici, itd.

Da li su za stanje u zdravstvu krivi lekari, ili političari i sudije? Da li su za stanje u pravosuđu krivi tužioci, sudije i advokati, ili političari i policajci? Da li su za stanje u policiji krivi policajci, ili političari, sudije i novinari? Da li su za stanje u medijima krivi novinari, ili političari i sudije? Da li su za stanje u prosveti krivi oni koji rade u školama i na fakultetima, ili vanzemaljci? Da li su za loše stanje u državi krivi političari, ili narod koji nije dobar? Da li iz naroda dolaze političari, tajkuni, sudije, tužioci, advokati, policajci, vojnici, lekari, profesori, novinari…? Da li smeće na ulice i u reke bacaju samo evrofili ili samo rusofili, ili i jedni i drugi? Da li u korupciji i nepotizmu učestvuju samo levičari ili samo desničari, ili i jedni i drugi? Da li kradu samo kapitalisti ili kradu samo radnici, i koja je razlika između „sitnog kraduckanja“ i krupnog lopovluka? Da li preljubu čine samo muževi ili samo žene, ili i muževi i žene? Da li samo mladi ne poštuju stare ljude ili samo stari ne poštuju mlade ljude? Da li varaju samo oni koji žive na selu ili varaju samo oni koji žive u gradu? Da li latinicom pišu samo drugosrbijanci, ili latinicom piše i dosta prvosrbijanca? Da li drugačijeg mrze samo tradicionalisti, ili drugačijeg mrze i oni koji pripadaju LGBT zajednici? Da li su samo darvinisti isključivi (sektaši), ili i među vernicima ima isključivih (sektaša)? Da li postoji čovek koji je bezgrešan? Svi smo krivi. Nismo svi isti. Neko je izvadio brvno iz svog oka, a neko nije (Mt. 7; 1-5).

Sa jedne strane, sazreva vreme za dijalog. Sa druge strane, sazreva vreme da se odvoji žito od kukolja. Novi ljudi su žito koje će voditi dijalog. Možda se oni neće pojaviti ove godine, možda se ovi koji se nameću kao novi ljudi neće organizovati u veliku koaliciju za prve naredne izbore (možda su i isti kao i ostali), ali sam siguran da će se uskoro pojaviti novi ljudi (pre svega, iz generacija koje dolaze) koji će započeti dijalog između pravoslavne i evropske Srbije. Obe strane (ili sve većine i manjine) prvo unutar svojih redova moraju da stvore pozitivnu selekciju, da bi svaku stranu predstavljali samo oni najbolji. Najbolji treba da vode dijalog i svi da imaju jednake uslove za kampanju, dok o najvažnijim pitanjima narod mora da se izjašnjava na referendumu. Postoji Srbija koja nije ni prva ni druga, već jedina, naša Srbija. Srbija će biti naša jedino ako svako od nas da svoj doprinos, prema svojim mogućnostima i sposobnostima, u svojoj profesiji, lokalnoj zajednici… Oni koji se nameću da budu prvi i novi, prvi su i novi samo ako su poslednji (Mk. 9; 35). Poslednji se u tom slučaju neće gurati da bude prvi – svako (treba da) zna svoje mesto i svako je važan. Takva zajednica se lakše oslobađa, teže porobljava.

Nikola Varagić

www.stanjestvari.com