Zadivljujuće je, a ujedno i tužno, koliko čovečanstvo ima talenta za samouništenje. Kroz istoriju civilizacije, čovek je pokušavao da stvori društvo koje mu odgovara. I koliko god mi govorili o demokratiji, pa je tako prizivali, ona nikada, nigde i nikome nije došla. Demokratija je još jedan dokaz da čovečanstvo voli da stvara iluziju borbe za nešto što je takođe iluzija. Tako, današnji moćnici govore o miru, a vode beskrajne ratove, govore o suverenitetu i teritorijalnom integritetu svakodnevno menjajući granice, govore o pristojnosti koju prvi krše baš ti koji o njoj govore, pričaju o umetnosti i kulturi i vremenu kada ih gase, pa i danas pričaju o zdravlju u vremenu kada ga, sasvim sigurno namerno, mada možda nekontrolisano usled prevelikog zalogaja, uništavaju.
Tokom razvoja ljudske civilizacije, čovečanstvo se zalagalo za slobodu, a onda se naknadno samoporobilo pomoću tehnologije. Zatim se zalagalo za ravnopravnost, s tim što su oni ravnopravniji odlučivali o malo manje ravnopravnima. E onda je na red stigao moral. Stvar o kojoj se oduvek najviše govorilo, a najmanje se negovala. Nakon morala, čovek je izdao i čast, pa je prešao na građenje ugleda neuglednim potezima, a sada je rešio i da protera poštenje kao najgoru prepreku na putu ka lagodnom životu i materijalnim dobrima, mada su to pre zla.
Iz svega toga sledi da je ljudska civilizacija jedna velika deponija svega najboljeg što je nekada činilo temelj i zidove kuće pod čijim krovom je živelo čovečanstvo.
Onda je neko, naravno zarad zarade, počeo da priča kako temelj mora da se obnovi i u njega se ubace ekološki i ekonomičniji materijali, pa je zatim zidove zamenio montažnim pločama, a kuću pokrio limom, pa ne znamo da li nam više zebu noge, tuče nas promaja ili peče sunce po limenom krovu terajući nas da se preznajamo. Svoju kuću smo pretvorili u zatvor i mučilište.
I umesto da tražimo ono što nas je održalo vekovima, mi se trudimo da nađemo pokoji novčić na tom smetlištu sveta kako bismo ga sutra menjali za dan moći, ne više. E, tu je u igru ušla politika kao najveći zavađivač, obećavač i profiter. Čovečanstvo je stvorilo politiku da obmane samo sebe.
Zato na toj našoj deponiji kojom se dičimo danas leže i moral, i istina, i čast, i ugled, i poštenje. Sve je to negde ugaženo i razbacano pod svim ovim smećem u kom se valjamo. Sve je čovek uspeo da pretvori u đubre.
Čim je krenula epidemija, papire od čokolada, kese iz samoposluge i opuške od cigareta, na granama drveća, na šumskim putevima i planinskim vrhovima, zamenile su bačene maske, flaše od sedamdesetoprocentnog alkohola i gumene rukavice.
Smešno je to kako sad odjednom svi brinu o sebi, a ceo svoj vek se trude da se bezgrešno samounište. Čovečanstvo koje živi na deponiji, kakva komedija, trudi se da po tom smeću kopa čistim rukama i sa maskom preko nosa.
Sve što ćemo ikada postići, za šta ćemo se izboriti i za šta će neko ginuti, jednom će postati smeće. I to je ono što je jedino globalno – muka, samoubistvo na rate, đubre, nekultura, nemoral i nepoštenje (oličeno u rečenici: „Snašao se.“).
Ko god misli da mi ne živimo na deponiji, neka se osvrne oko sebe. Videće tu dole u smeću Lazarevu glavu, Obilićev mač, Kosovo i Metohiju, leševe svojih dedova i pradedova, promrzle vojnike donete sa albanskih planina, časne ljude, monaštvo, svece, Srpsku pravoslavnu crkvu i sebe kako danas kopamo po svojoj prošlosti ubeđeni da je nas smeće zaobišlo i da imamo budućnost.
Valjalo bi pospremiti i iz smeća naše pretke i njihova dostignuća, zajedno sa moralom, pameću, razumom, obrazom, čašću, poštenjem, smestiti tamo gde su nekada bili – u temelju, u zidu, u krovu, na ikonama, u srcu. Tako ćemo videti da imamo tvrđavu ispod svog ovog smeća za koje smo se opredelili. Na taj način nećemo morati da palimo svoje uspomene i grejemo se vatrama naloženim novcem koji smo zaradili prodajući. Imaćemo kuću. Našu kuću za koju se vredi boriti i koja bi mogla, povrh sveta, sijati kao uzor svim onim milijardama skućenim na deponiji čovečanstva.
Ali mi to nećemo uraditi dok ne shvatimo da smo na smetlištu i da smo i mi sami postali smeće. Valjalo bi da nam uglavi odzvanja usklik vaskrslog četvorodnevnog Lazara koji je, videvši nekog čoveka kako krade grnčariju, rekao: „Gle, prah krade prah.“
Milan Ružić
Izvor: Iskra.co
О овој теми постоји класичан Фројдов есеј „Мучнина у цивилизацији“ (или „Нелагодност у култури“, како који превод) стар већ једно столеће. Депоније правог смећа сами правимо; за то нам није крива завера масона, па чак ни Ватикан, понајмање Америка. Подједнако међутим, ако не и више забрињава чињенида да смо, не од јуче, постали културна депонија, на којој се одлажу потрошене идеје и други културни garbage, који ми онда рециклирамо у нашим убогим главама. Све ми је дозвољено, каже апостол Павле, али није ми све на корист. Нико нас не тера да конзумирамо лоше производе културе који стижу одасвуд. Нико нас не тера, али нешто нас мами.