Sezona godišnjih odmora polako se približava kraju. Mnogi se vraćaju sa letnjeg predaha pa tako i predstavnici naroda koji su vrele dane provodili na obalama Jadranskog, Jonskog, Crnog ili nekog drugog mora. Leto odlazi, jesen dolazi. Sudeći prema porukama koje nam stižu od naših zapadnih „prijatelja“, a koje su ovih dana preplavile naslovne strane štampanih i elektronskih medija Srbiji predstoji poprilično vrela jesen.
Pred državnim vrhom će se, pored svima poznatog „uslova svih uslova“, priznanja Kosova kao ulazne karte za EU, naći i pitanje srpsko-ruskih odnosa. Zapad nam je spremio paket vrućih mera koje moramo da usvojimo ako hoćemo da nastavimo svoj „evropski put“. Put kojem se, uzgred rečeno, ne nazire skoriji kraj (ako, kada je Srbija u pitanju, taj kraj uopšte i postoji). Jer kako je jednom prilikom Holbruk rekao Miloševiću: „Mi ćemo uvek imati zahteve prema Srbiji“. Taj zapadni spisak uslova koje Srbija treba da ispuni je beskonačan.
No, uglavnom. Naši evropski partneri sada žele da Beograd zaoštri odnose sa Moskvom i Pekingom. Da srpsko-ruskoj i srpsko-kineskoj strateškoj saradnji dođe kraj. I to zauvek.
Srbija se već duže vremena nalazi na meti zapadnih kritika zbog činjenice da je u poslednjih nekoliko godina ojačala privrednu, bezbednosnu i energetsku saradnju sa Moskvom i Pekingom. Sporazum o slobodnoj trgovini sa Rusijom, povećana trgovinska i ekonomska saradnja sa Kinom, status posmatrača u ODKB, učešće u kapitalnim infrastrukturnim projektima Pekinga, dolazak ruskih i kineskih investicija u energetski, saobraćajni, industrijski i poljoprivredni sektor, vojne vežbe sa Moskvom, razvijanje korektnih ekonomskih i finansijskih odnosa sa Indijom, … sve su to stvari zbog kojih se atlantisti na Zapadu preznojavaju jer strepe od gubitka svojih pozicija na Balkanu i strateške kontrole nad Srbijom kao ključnom državom regiona.
Povećanje kineskih ulaganja u srpsku privredu i otvaranje najveće regionalne podružnice Kineske narodne banke u Beogradu briselska birokratija dočekala je na nož. NJeni zvaničnici su brže – bolje požurili da optuže Peking kako podstiče korupciju u Srbiji, protiv koje se EU godinama tako „odlučno“ bori. A plodove te „odlučne“ borbe možemo da vidimo na svakom koraku; od sumnjivih subvencija „Fijatu” i netransparentnih poreskih olakšica koje je ovaj evropski proizvođač automobila dobio u Srbiji, preko pljačkaških privatizacija koje su vršene po „evropskim standardima“, ostavljajući za sobom reku obespravljenih radnika, pa sve do pogubne carinske liberalizacije koju nam zapoveda Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju, a zbog koje je ugašeno preko 150.000 poljoprivrednih gazdinstava.
Među evropskim zvaničnicima još se nije slegla prašina zbog vesti da je dolazak ruskih MIG-ova u Srbiju samo pitanje vremena, a u briselskim kuloarima već vlada nova panika zbog mogućnosti da Beograd i Moskva otpočnu zvanične pregovore o isporuci savremenog ruskog protivvazdušnog sistema S-300.
Produbljivanje srpsko-ruske bezbednosne saradnje upalilo je crveni alarm u EU koja je odlučila da početkom jeseni krene u sveobuhvatnu ofanzivu na Srbiju kako bi se zaštitila „evropska bezbednost“ od „destruktivnog ruskog uticaja“. Interesantno je da Briselu ne smeta jačanje vojnih i logističkih kapaciteta NATO-a na teritoriji država članica i negativni uticaj nasilne NATO-izacije Evrope na bezbednost Starog kontinenta. Razmeštanje protivraketnog NATO štita u Poljskoj i Rumuniji može, ukrupnjivanje NATO trupa u pribaltičkim državama može, militarizacija Crne Gore može, jer je to, kako nam kažu iz EU, stvar „suverene državne odluke“. Zašto onda bezbednosna saradnja sa Rusijom ne može da bude to isto – legitimna i suverena odluka države Srbije?
Napetost u atlantističkim redovima na Zapadu je velika. Zver američke „duboke države“ najagresivnija je kada zna da joj se bliži kraj. Zato čini sve da sačuva svoj uticaj na Balkanu i „pacifikuje“ Srbiju u skladu sa antiruskom paradigom. Naša država našla se ponovo u fokusu agresivne zapadne retorike i zahteva da Beograd svoju spoljnu politiku uskladi sa „principima EU“.
Kako bi što više udaljila Moskvu i Beograd vašingtonsko-briselska mašinerija će u narednom periodu da intenzivira pritisak na Srbiju, koristeći pregovarački proces i metodu „štapa i šargarepe“. Poruke koje nam ovih dana stižu sa Zapada su jasna uvertira u nove briselske ultimatume. Prosto se ne zna ko je glasniji ovih dana: da li bivši ambasador SAD, Kameron Manter, koji upozorava na „opasnost od rastućeg rusko-kineskog uticaja u Srbiji“ i poziva Belu kuću da osnaži svoje prisustvo na Balkanu, da li američki senator Ron DŽonson koji zahteva da Beograd uskrati diplomatski imunitet Rusko-srpskom humanitarnom centru u Nišu jer bi njegov „povlašćeni“ status tobože negativno uticao na domaću privredu i usporio dolazak stranih investicija. U pomoć im je pritrčao i antisrpski institut za društvena istraživanja sa sedištem u LJubljani, IFIMES, koji je „nacionalističku i autokratsku vlast u Srbiji optužio za destabilizaciju regiona“.
Brisel u okviru poglavlja 35 već uveliko insistira da Beograd što pre postigne punu normalizaciju odnosa sa Prištinom (čitaj: ulazak tzv. Kosova u UN). Svaki dalji ustupak Albancima u pogledu međunarodne afirmacije kosovske nezavisnosti predstavljao bi dodatan ekser u kovčeg Rezolucije 12 44 i preti ne samo da opasno suzi manevarski prostor Rusije za diplomatsko delovanje u Savetu bezbednosti već u pitanje dovodi i dosadašnju principijelnu podršku Moskve teritorijalnom integritetu Srbije.
Na prošlonedeljnom zasedanju Evropskog parlamenta čuli su se glasovi američkih vazalčića Letonije, Litvanije i Estonije da njihove vlade neće podržati evropske integracije onih zemalja koje „održavaju aktivnu vojnu kooperaciju sa Rusijom“. Ove „patuljak-države“ indirektno su poručile Srbiji da joj nema mesta u EU sve dok u potpunosti ne obustavi saradnju sa Rusijom na svim poljima, što bi podrazumevalo i gubitak statusa države-posmatrača u ODKB-ju. Ne možemo, a da ne pomenemo i izjavu poljskih zvaničnika da su države kandidati za EU u obavezi da svoju spoljnu, bezbednosnu i odbrambenu politiku usklade sa politikom Brisela. Još jedna jasna poruka Srbiji šta može da očekuje od pregovora u okviru poglavlja 31, koje se bavi ovim područjem. Ništa drugo do ultimatum EU koji će ići čak tako daleko da se od Beograda zatraži ne samo uzdržanost kada je u pitanju diplomatski status za RSHC u Nišu već i stavljanje katanca na njegovu kapiju.
I kada su u pitanju ekonomski odnosi Brisel je pripremio instrumentarij za ucenjivanje. EU će tako u okviru poglavlja 29 o carinskoj uniji zahtevati jasnu opredeljenost Beograda za slobodno tržište i jedinstvenu carinsku tarifu; drugim rečima, od nas će biti traženo da ukinemo Sporazum o slobodnoj trgovini sa Rusijom, Belorusijom i Kazahstanom, a ugrožene će biti i naše perspektive razvoja spoljnotrgovinskih odnosa sa Indijom i Kinom.
U oči bode činjenica da se Zapad sprema da nastavi koordinisanu i orekstriranu antirsuku kampanju u regionu. Na delu je agresivna propaganda uperena u diskreditaciju Moskve i eliminaciju njenog uticaja sa Balkana. Ona se pored Crne Gore i Hrvatske već uveliko vrši i u Makedoniji, državi koja je sledeća na spisku žrtava NATO mašinerije. Poruke proalbanske vlasti u Skoplju odišu ruso-i srbofobijom, one su pune optužbi na račun Moskve čija politika se predstavlja kao najveći bezbednosni rizik u regionu. Ali i na račun Beograda koji u očima zapadnih marioneta važi za „rusko špijunsko leglo“ u ovom delu Evrope.
U tu svrhu je i pokrenuta obaveštajno-subverzivna aktivnost zapadnih struktura u Makedoniji zbog koje je pre nekoliko dana došlo do povlačenja srpskih diplomata iz Skoplja. O njenoj pravoj prirodi dovoljno govori činjenica da iza njene organizacije stoji (ko drugi nego) američki ambasador DŽes Bejli; onaj koji je bio aktivni učesnik prošlogodišnjeg puča protiv turskog predsednika Erdogana.
U okolnostima kada se nalazi pod rafalnom paljbom od stranih centara moći koji teže da nad njom zacementiraju svoj kolonijalni poredak Srbija ne sme da povlači poteze koji bi pružali legitimitet tim nasrtajima. Ako Brisel i Amerika od nas traže raskid sporazuma o položaju i privilegijama RSHC u Nišu naše nije da se tom zahtevu povinujemo. Naprotiv, naše je da demonstriramo svoju samostalnost u odlučivanju, svoju brigu o nacionalnim interesima i na kraju krajeva svoju privrženost poštovanju međunarodnih principa i obaveza. Zbog čega smo predstavnicima Evropske granične i obalske straže (FRONTEKS) mogli da pružimo diplomatski status a to isto već pet godina ne činimo kada je u pitanju centar u Nišu?
Imunitet bi ruskom osoblju kao i samom centru pružio punu operativnost i osnažio njegovu efikasnost u radu, a složićemo se da je dalji opstanak jednog takvog centra koji višestruko doprinosi bezbednosti građana i pruža pomoć u prilikama elementarnih nepogoda itekako u strateškom državnom i nacionalnom interesu srpske države. A kada nam neki američki senator, ambasador ili trećerazredni službenik Stejt departmenta ubuduće ponovo sugeriše ukidanje RSHC naše je da mu odgovorimo: „Kada, gospodo, planirate da zatvorite Bondstil? Vreme je.“
Mr Danijel Igrec
vidovdan.org