Baš sam planirao da se bacim na dijetu i u tome sam posebnu motivaciju našao u najnovijem poskupljenju gotovo svih prehrambenih proizvoda. Zejtin koketira sa cenom od dva evra, dok kilogram mesa baca opasan šmek na apoen s’ brojem deset, evropskih novčanica koje čak i Srbiji više nemaju nikakvu vrednost, osim što se i dalje dnevnice najčešće baziraju na toj bezvrednosti.
Koliko je para neophodno da se pokriju tri obroka kao najosnovnije potrebe dostojanstvenog ljudskog bića? Za ’jednu crvenu’ više ne možete kupiti ništa osim hleba i pavlake, mesu možete samo da mahnete u prolazu pokraj vitrina sa delikatesom, dok se uz hleb i pavlaku ovakvim budžetom možete dokopati jaja i litre ulja.
Tema je ozbiljna i malo ko se obraća građanima da pojasni neverovatna poskupljenja od građevinskih materijala do prehrambenih proizvoda.
Novinari Blica obišli su markete i došli do zaključka da se u prodavnicu ne isplati ići bez makar 2.000 dinara u džepu. Za dve hiljade dinara danas možemo da kupimo kilogram mesa, hleb, jogurt, jaja, ulje… I to je otprilike to – doručak i ručak za porodicu za jedan dan. Ako još kupimo cigarete, a planiramo potrošiti i gorivo i kupiti kafu, treba nam još “hiljadarka”. Mnogi bi rekli da su do skora dan “krpili” i sa hiljadu, a danas teško i sa dve.
Cene hrane rastu globalno. Organizacija Ujedinjenih nacija za hranu i poljoprivredu saopštila je da je hrana za godinu dana poskupela oko 32 odsto, piše Blic. U Srbiju stiže sezona slava i imajte na umu šta ćete domaćinima spakovati u one simbolične ukrasne kese – prosleđene flaše vina ili prosleđeno suncekretovo.
Srbija, za koju smo učili da je zemlja poljoprivrede, da je ona naša razvojna šansa u budućnosti, ostala je samo lekcija iz udžbenika. Ništa se u poljoprivredi nije unapredilo za trideset godina, već su seljaci dodatno poniženi i osiromašeni, što je nacionalna sramota. Na svo nečinjenje, sada se i poljoprivredne oranice poklanjaju stranim investitorima koje na tim plodnim njivama grade fabriku guma. Genijalnost srpskih političara ne poznaje granice.
Poseban je problem Rio Tinto i zagađenja zemlje, vode i vazduha koja će uslediti ukoliko projekat zaživi. Umesto da se podrže i motivišu mladi ljudi da proizvode hranu kao robu koja je neophodna i koja će imati veliku cenu u skorijoj budućnosti, mi sami radimo kontra bilo kakve zdrave logike. I onda ne treba da nas čudi što smo u problemu.
Ako su novinari logičnim poređenjem cena izračunali da je 2.000 dinara minimum minimuma za dnevne prehrambene potrebe, bez troškova stanovanja, računa, kredita, usluga telefona i interneta, goriva , garderobe, izlazaka ili bilo kakvog “luksuza” modernog čoveka koji je, mučenik, umislio da je slobodan, dolazimo do cifre od 60.000 dinara mesečno za prehranu porodice, često i bez trećeg obroka.
Sa pridodatim troškovima koje država potražuje uvek na vreme i svim drugim uslugama koje trebamo za utisak pristojnog života ta cifra narasta i na preko hiljadu evra. Važno je znati koliko nam dobro ide, ali je bolje pitanje zašto smo iznenađeni? Zar nije lepše verovati čoveku koji ne silazi sa televizora i šalje ružičaste ‘zrake kroz zrak’, podbulom ekonomskom tigru, nego li sopstvenom novčaniku i minusu na bankovnom računu?
autor:Antonije Kosanović
