Srbija na putu svile

Naš geostrateški položaj nam donosi kineske investicije, ali nas stavlja u poziciju sa koje SAD brane dominaciju nad Starim kontinentom
Nedavno održani samit u Pekingu posvećen projektu Jedan pojas – jedan put, na kojem je Srbija bila jedina učesnica od zemalja nastalih raspadom SFRJ, ponovo je otvorio pitanja uticaja Kine na Balkanu i geostrateških implikacija koje bi brojne već postojeće i upravo najavljene kineske investicije mogle da imaju na složenu političku situaciju u kojoj se nalazi srpska država. Srpski premijer Aleksandar Vučić u Pekingu je potpisao infrastrukturne ugovore o završetku Koridora 11 kroz našu zemlju, izgradnji Fruškogorskog koridora i brze pruge Beograd-Budimpešta u vrednosti od 3,2 milijarde eura, dok je vrednost svih projekata koji se sa Kinom trenutno rade ili će se raditi u bliskoj budućnosti 5,6 milijardi.

Iako se čitav projekat Puta svile uglavnom odnosi na infrastrukturno povezivanje Azije i Evrope, u čemu značajnu ulogu ima i Srbija, sa svojim putnim i železničkim koridorima 10 i 11, ekonomska saradnja Pekinga i Beograda već sada je daleko šira od ulaganja u puteve i železnice, a, sudeći prema vestima i najavama sa poslednjeg samita, njene mogućnosti su ogromne i najviše će zavisiti od sposobnosti Srbije da ih maksimalno iskoristi. Kineski Hestil prošle godine preuzeo je Železaru Smederovo i tada je najavljeno da će investirati najmanje 300 miliona evra i da će biti zadržano svih 5.000 radnika. Hestil je u 2016. godini već uložio 120 miliona dolara u Železaru i najavio da će isto toliko novca uložiti i u 2017. u obnovu i nabavku opreme i tehnologije, kao i da će ove godine ostvariti profit od 20 miliona evra. Kineski CMSC gradi novi blok termoelektrane Kostolac u vrednosti od 715,6 miliona evra, što bi, uz rekonstrukciju dva postojeća bloka, trebalo da bude gotovo 2020. godine. Postoje planovi za ulaganja od 123 miliona dolara u rudnik Drmno pored Kostolca, kao i za ulaganja u nova postrojenja termoelektrane Kolubara i hidroelektrane na Đerdapu. Velike su šanse da Kinezi preuzmu i jednog od najvećih gubitaša i gorući problem srpske privrede – RTB Bor. Kinezi u Srbiji ulažu i u proizvodne pogone. Uskoro počinje izgradnja fabrike u Kuli, na leto će u Bariču biti otvorena Mei Ta, a već uveliko rade fabrike u Rumi, Ćupriji i Jagodini. Na upravo završenom samitu dogovoreno je i otvaranje industrijskog parka na Novom Beogradu, izvoz nekih poljoprevrednih prozvoda u Kinu, različiti oblici kulturno-obrazovne saradnje. Razmatrano je uvođenje direktne avio-linije Beograd – Peking, što bi, uz već postojeću viznu liberalizaciju, trebalo da doprinese povećanju broja kineskih turista i poslovnih ljudi u Srbiji.

Kada se uzme u obzir i činjenica da je pristupanje Evropskoj uniji sve teže dostižan cilj za Srbiju, što potvrđuju i poslednje informacije iz Berlina, prema kojima se pridruživanje novih članica nalazi na samom dnu lestvice prioriteta EU, diverzifikacija ekonomije i ekonomske saradnje nameće se kao potreba i strateški cilj Srbije u novim okolnostima, i Kineski samit bi trebalo posmatrati i u ovom svetlu. Saradnja sa Kinom Srbiji pruža mogućnost da se prilagodi neizvesnoj budućnosti svog približavanja Evropskoj uniji, ali i da smanji ekonomsku zavisnost od EU i ne ostane na evropskim marginama kao večiti kandidat za članstvo.

KINA, SRBIJA, EVROPA

Pre nekoliko dana srpski ministar Rasim Ljajić izjavio je kako je „naša namera da Beograd i Srbija postanu regionalni centar, ekonomski hab (čvorište), za kineske investicije i kineske kompanije u ovom delu Evrope”. Namere Srpske vlade, u ovom slučaju, više predstavljaju prepoznavanje namera i interesa Kine i pametan i pragmatičan pokušaj Srbije da se tim interesima što je moguće više prilagodi. Srbija u ovom trenutku ima dve značajne prednosti koje je čine zanimljivom i atraktivnom za planove zvaničnog Pekinga, vezane za ekonomski prodor na Stari kontinent. Jedna je centralna pozicija naše zemlje, činjenica da preko Srbije ide jedna od „žila kucavica” čitavog prostora Evroazije – železnički i putni Koridor 10, koji se upravo nalazi na maršuti kineskog Puta svile.

Druga je to što Srbija, za razliku od drugih zemalja u regionu, nije pod potpunom kontrolom Zapada, nije članica Evropske unije i NATO i jedna je od retkih evropskih zemalja koje nisu uvele sankcije Rusiji. Kombinacija ova dva faktora od Srbije zaista pravi čvorište za kineska ulaganja ne samo u ovom delu Evrope već i za čitav Stari kontinent i neku vrstu kineske ekonomske baze, što je neverovatna mogućnost, ali i izvesna opasnost ako se uzme u obzir da je kineski prodor na evropsko tržište u izvesnoj koliziji sa interesima (još uvek) glavnog igrača na Balkanu – SAD.

KINESKO OSVAJANjE EVROPE: STANjE I PERSPEKTIVE

Ideju o novom Putu svile prvi put je pomenuo kineski predsednik Si Đinping 2013. godine, i, ako posmatramo rast kineskih investicija u Evropi od tog perioda, možemo da vidimo da se ovaj ambiciozni plan uveliko ostvaruje uprkos briselskim i američkim pokušajima da ga sabotiraju i uspore. Direktne kineske investicije u zemljama Evropske unije u 2016. godini iznosile su 35,1 milijardi evra, što je predstavljalo rast od 76 procenata u odnosu na 2015. Ako se pogledaju parcijalna ulaganja po evropskim državama, slika postaje još zanimljivija: Kinezi su u Nemačku, najveću evropsku ekonomiju, u 2016. uložili 11 ,ilijardi evra, što je neverovatan skok u poređenju sa „skromnih” 1,2 milijarde uložene godinu dana ranije.

Ovi impresivni statistički podaci o realizaciji ambicioznog investicionog projekta najveće svetske ekonomije i trenutno druge ekonomske sile u svetu bili bi još impresivniji da nije bilo državnih i briselskih intervencija kojima su sprečene kupovine nekih strateških preduzeća u Nemačkoj i šire. Naime, EU i SAD koriste briselsku administraciju kako bi odugovlačili i otežali kineski prodor u Evropu. U nekim slučajevima, kao što je bila planirana kupovina jednog britanskog teleoperatera i nekih nemačkih tehnoloških preduzeća, transakcije su zabranjene formalnim odlukama. U većini drugih, kao što smo mogli da vidimo i na primeru Železare Smederevo, Brisel je (bezuspešno) pokušavao i pokušava da sabotira kineske investitore koristeći dobro poznate mantre o takozvanim „evropskim pravilima”, navodnoj „ugroženosti potrošača”, „obaranju sigurnosti i kvaliteta proizvoda” i slično.

Istina je, međutim, da su ovakvi pokušaji samo kamenčić spoticanja za kineski plan širenja na Stari kontitent, i da, kao što se vidi na terenu, (briselski) psi uglavnom samo laju, dok (kineski) karavani prolaze. Razlog za ovu evidentnu nemoć EU administracije da spreči, odnosno zaustavi kineske investicije, leži u jednostavnoj činjenici da su gotovo sve države EU (sa izuzetkom Nemačke) već gotovo čitavu deceniju u dubokoj ekonomskoj krizi, iz koje jedini eventualni izlaz predstavlja upravo dotok kapitala, svežeg novca koji Evropa nema i u ovom trenutku ga zapravo nema ili ne želi da investira gotovo niko osim Kine. Velike evropske ekonomije, poput Francuske i Italije, nalaze se u kritičnoj situaciji po svim raspoloživim ekonomskim pokazateljima – stopi nezaposlenosti, zaduženosti, privrednom rastu, tehnološkim inovacijama, i iz ove krize ne mogu da ih izvuku ni Brisel ni Vašington. Veliko je pitanje koliko Evropskoj uniji može da pomogne i Peking, ali velike investicije koje omogućavaju priliv svežeg kineskog kapitala svakako su dobrodošle i u ovom trenutku neophodne posustaloj evropskoj privredi.

Nemoć zvaničnika EU da zaustave kineski prodor na Zapad jednim delom predstavlja i posledicu generalnog opadanja uticaja briselskog konglomerata na pojedinačne države u kojima sve više raste nezadovoljstvo diktatom EU institucija. Zvanični Brisel, uostalom, već duže vreme pokazuje znake slabosti kada je u pitanju „disciplinovanje neposlušnih članica”, što se jasno može videti iz neuspešnog pokušaja „rešavanja” migrantske krize. Pretnje i ucene EU administracije, koje traju već godinama, dosad nisu uspele da pokolebaju članice Višegradske četvorke, odlučne u nameri da ne primaju migrante po diktatu Vašingtona i Brisela. Po istom principu, evropske države, bez obzira na to da li se radi o posrnulim ekonomijama ili onima koje su u daleko boljem stanju, opravdano doživljavaju kineske investicije kao veliku šansu za preko potrebnu i retko raspoloživu finansijsku injekciju u cilju oživljavanja, generalno gledano, posustale i usporene evropske privrede, i odlučne su u tome da zaštite svoje ekonomske interese.

ŠANSA I POTENCIJALNE OPASNOSTI ZA SRBIJU

Kada se samo uzme u obzir da se prošle godine pominjala cifra od oko pet milijardi evra potencijalnih budućih kineskih ulaganja u Srbiju, a da poslednji podaci govore o tome da su dogovoreni investicioni krediti i direktne investicije već premašili tu sumu, onda možemo da vidimo koliki je put Srbija prešla u veoma kratkom periodu. Za malu Srbiju, cifra od pet ili šest milijardi evra je ogroman finansijski poticaj i razvojna mogućnost, posebno ako se uzme u obzir teško stanje u kojem se nalazi Evropa kao ekonomska celina već duži niz godina. U poslednje vreme možemo da čujemo da većinu kineskih investicija u Srbiji čine krediti, što je tačno, međutim, isto tako je tačno da naša zemlja ne može da razvija svoju infrastrukturu bez kredita ili koncesija, tako da je sama činjenica da Kina ima raspoloživ novac i da je spremna da ga uloži pod relativno povoljnim uslovima (posebno u poređenju sa zapadnim kreditorima) od ogromnog značaja. Samo završetkom Koridora 10 i 11 Srbija postaje jedno od ključnih evroazijskih saobraćajnih, a samim tim i privrednih, čvorišta što je automatski čini daleko privlačnijom za privredne investicije koje su i sada uglavnom usmerene na lokalitete u blizini postojećih auto-puteva.

Evidentno je da su i Kina i Srbija prepoznale razvojnu šansu jedna u drugoj i da zvanični Beograd zasad vrlo uspešno koristi svoju specifičnu geostratešku i političku poziciju. Međutim, opravdano se postavlja pitanje kako Zapad, pre svega SAD, gledaju na kinesko pozicioniranje na Balkanu, prvenstveno u Srbiji. Primetno je da su i SAD i Zapad generalno medijski ignorisali upravo održani samit u Kini, dok je, prema pisanju britanskog Gardijana, EU navodno odbacila kineske ideje i projekat iako su predstavnici velikog broja evropskih zemalja, uključujući Italiju, Nemačku i Španiju. bili prisutni u Pekingu. Ovakvo, konfuzno i ignorantsko ponašanje Zapada već dugo vremena predstavlja standard i pravilo, tako da poslednji slučaj nije ništa neobično. Zvanični Vašington i Brisel uporno ignorišu činjenicu da se težište ekonomskog razvoja pomera sa Zapada na Istok, i da Kina uveliko preuzima kormilo svetske ekonomije čiju će lidersku poziciju i zvanično zauzeti u narednih desetak godina.

Uporedo sa zvaničnim ignorisanjem promene ravnoteže snaga na svetskoj ekonomskoj sceni, koje neminovno znači uvod i u tektonske promene u međunarodnoj politici, evidentni su i napori Zapada, prvenstveno Vašingtona i briselske administracije da Kinu sabotiraju i uspore, što se manifestuje na različite načine, od pokušaja miniranja kineskih investicija na Starom kontinentu, insistiranjem na takozvanim „evropskim pravilima”, pa do već uhodane vašingtonske taktike destabilizacije „neposlušnih ili nedovoljno poslušnih” malih i slabih zemalja, što ovih nedelja pratimo na primeru svog susedstva, odnosno Makedonije. Na makedonskom primeru mogu se videti i potencijalne zamke koje vrebaju Srbiju u njenom pokušaju da postane regionalni centar kineskih investicija i kineskog prodora u Evropu.

Destabilizacija Makedonije, koja je već uveliko u toku, i eventualni pokušaji destabilizacije Srbije, sve uz pomoć albansko-američkog faktora, međutim ne znače da SAD na bilo koji način mogu da zaustave kinesko širenje prema Zapadu, što se takođe ponekad može čuti i pročitati u medijima. Kao što je svima poznato, i sam Vašington je jedna od glavnih „meta” kineskih investicija koje su samo u 2016. godini premašile iznos od 200 milijardi dolara, odnosno dva puta više nego što je investirano u 2015. Destabilizacijom pojedinih država tzv. Zapadnog Balkana, prvenstveno Makedonije i Srbije, koje se i nalaze direktno na Putu svile, Amerikanci mogu da uspore i delimično iskomplikuju kineske dugoročne planove, kao i da preko u potpunosti lojalnih i poslušnih režima (što će se svakako dogoditi sa budućom vladom Zorana Zaeva) sebi obezbede veću moć odlučivanja i bolju poziciju u budućim pregovorima sa Kinezima.

Realna opasnost za Srbiju objektivno proizilazi iz frustracije opadajućeg Zapada, odnosno SAD, u sudaru sa novim svetskim poretkom koji upravo nastaje i u kojem će dominirati nezapadne civilizacije na čelu sa budućom najvećom ekonomskom silom Kinom. Ono što Amerika može da uradi i ono što, nažalost, često uspešno radi dugi niz godina jeste osujećivanje ekonomskih i političkih planova konkurentskih država stvaranjem kriznih žarišta u malim i slabim zemljama koje ne mogu da se odupru pritiscima. Sa druge strane, cilj Pekinga je ekonomska ekspanzija u Evropi i, kada se pogleda šta je na tom planu urađeno u poslednje tri godine, koliko objektivno intenzivno traje kineski prodor na Stari kontinent, može se videti da su Kinezi veoma ozbiljno pristupili realizaciji evropske faze svog globalnog investicionog projekta. Ozbiljno je pristupila i Srbija, koja je prepoznala trenutak i šansu i donela stratešku odluku da se otvori prema Kini i trenutnu situaciju iskoristi za rešavanje nekih gorućih višegodišnjih, pa i višedecenijskih problema oslabljene srpske ekonomije – od Železare Smederevo, koja je maltene od osnivanja predstavljala problem domaće privrede, do zatvaranja finansijske konstrukcije za Koridor 11, koji će privredno oživeti čitav region zapadne Srbije i povezati našu zemlju sa južnim Jadranom. Ukoliko se uspešno završe i pregovori o preuzimanju RTB Bor od strane kineskih partnera, srpska privreda će biti oslobođena i drugog, trenutno najvećeg, tereta domaće privrede koji bi, ako je sudeći po pozitivnom iskustvu Železare, mogao konačno da postane i profitabilno preduzeće.

Dugoročno, privredni rast i investicije su najbolji garant političke stabilnosti, i saradnja sa Kinom je svakako veliki korak u dobrom smeru koji za relativno malu zemlju kakva je Srbija već sada predstavlja ogroman pomak napred a u narednim godinama ova saradnja bi mogla još više da doprinese ekonomskom razvoju i pozicioniranju Srbije kao regionalnog centra kineskih investicija. Kratkoročno, osnovni problem za Beograd može da bude upravo zapadni, odnosno američki pokušaj osejećivanja navedenog pozitivnog scenarija, ovaj put guranjem velikoalbanskog projekta, koji predstavlja hroničnu pretnju za čitav region i najjači adut vašingtonske administracije za potrebe destabilizacije tzv. Zapadnog Balkana.

Srbija, kao i mnogo puta dosad, ima veoma sužen manevarski prostor i mora da bude oprezna i mudra, i da pokuša, koliko je to moguće, da odigra pametno u narednom periodu. Velike, tektonske promene na međunarodnoj političkoj sceni, gledano kroz istoriju, često su nas mnogo koštale, između ostalog i zbog toga što nismo umeli da prepoznamo trenutak i pravovremeno donesemo prave odluke. U ovom trenutku ravnoteža snaga u svetskoj politici i ekonomiji upravo prolaze kroz proces velikih promena, koji još uvek nije svima potpuno vidljiv, ali je uveliko u toku. Kao i uvek, Balkan i Srbija su mesta na kojima se prelamaju odnosi velikih sila i njihovi međusobni uticaji na region i čitavu Evropu. Srbija i nema neki preveliki izbor, osim da pokuša da balansira što je moguće duže i da održi stabilnost, a da opet bude spremna i na scenario eventualnog sukoba na svojim južnim granicama. Naš geostrateški položaj nam u ovoj situaciji donosi kineske investicije, ali nas istovremeno stavlja u nezahvalnu poziciju sa koje opadajući Zapad, a posebno SAD brane svoju dominaciju nad Starim kontinentom i od Kine i od Rusije. Kako ćemo se snaći u ovoj nezahvalnoj partiji šaha ostaje da se vidi, a, ako je za neku utehu, stvari se raspliću veoma brzo, tako da verovatno nećemo predugo čekati na odgovor.

Jelena Vukoičić

www.standard.rs