Prošlo je godinu dana od početka protesta u Srbiji i situacija je sazrela da je možda sagledamo analitički u određenim segmentima, bez investiranja. Na kraju krajeva, sovjetska škola bi povremeno šahistima zaustavljala sat i učitelji bi time uklanjali pritisak vremena, a igrač bi slobodno i bez presije mogao da iznese svoje viđenje pozicije, a mentor da ga usmeri i proširi mu razumevanje. Takva vrsta hladne distinkcije bi koristila našem javnom mnjenju, izloženom preteranim polarizacijama i narativnoj, neobjektivnoj i ipso facto obmanjujućoj slici stvarnosti. Zato ovde želim da ukažem na tri segmenta, geopolitički, socijalni i unutarpolitički.
GEOPOLITIKA KAO VRH PIRAMIDE I POLOŽAJ SRBIJE
Procese u ovom slučaju treba gledati od vrha prema dnu jer je rezon duboko geopolitički. Republika Srbija je danas zemlja koja se suočava sa brojnim izazovima. Bez izlaza na more i okružena NATO članicama, sa izuzetkom sui generis hibrida Bosne i Hercegovine, srpska država ima nerešno pitanjem teritorijalnog integriteta u slučaju Kosmeta i strateški interes zaštite prava srpskog naroda u Crnoj Gori i Republici Srpskoj, uz obuzdavanje potencijalnih separatista u Bujanovcu, Vojvodini i Novom Pazaru. Premrežena stranim agenturama od prve obojene revolucije 2000. godine, sa ozbiljnim stranim uticajem u meko formiranom fasadnom parlamentarizmu, gde je realna podela vlasti više uticajna nego ustavna, Srbija se nalazi u dubokoj zavisnosti prema kolonizatorskom kapitalističkom poretku, sa privredom kojom pretežno dominira Zapad, ali postoji i izvestan uticaj Ruske Federacije, posebno po pitanju snabdevanja gasom, te Narodne Republike Kine i njenih skorašnjih infrastrukturalnih investicija, uz već stabilnu prisutnost u Železari. I zvanična doktrina i javni narativ vlasti vodi Republiku Srbiju putem vojne neutralnosti. Iako formalno kandidat za pristup EU, osobenost srpske državotvorne istorije, isprepletanost naših kulturnih odnosa sa Rusijom, licemerje i bahatost evroizaslanika i njihovih NVO uposlenika, beskonačni niz antidržavnih kapitulantskih zahteva iz Brisela, koji bi svakim ispunjenjem rasli dalje, učinile su medijalnog srpskog glasača evroskeptičnim. Agresija 1999, razbijanje Jugoslavije i trauma Jugoslovenskih ratova, hiperinflacije i bombardovanja NATO-a uz protivpravno otimanje Kosmeta učinile su mržnju prema NATO-u jednom od najprisutnijih zajedničkih karakteristika srpskog javnog mnjenja. U takvoj poziciji, politički i ekonomski rezoni zahtevali su politiku neutralnosti kao jedinu racionalnu.
Ukrajinski rat je ovo promenio jer neutralnost biva nagrizana svakim danom širom planete i sve manje tolerisana spolja, ali uprkos tome, srpske vlasti vođene racionalnim i emotivnim, istorijskim razlozima nisu uvele sankcije Rusiji, niti zabranjivale ruske medije, dok je predsednik Republike na vrhuncu evropske antiruske histerije otišao na Paradu u Moskvu, poštujući iz vlastite računice ne samo naše istorijsko bratstvo, već i svoj interni rejting. Pre svega zbog te politike, od početka sukoba u Ukrajini, vlast u Beogradu je bila izložena kontinuiranim periodičnim pokušajima Beomajdana, odnosno nasilnoj smeni vlasti sa ulice i dovođenju nove, poslušnije i mekanije, potpuno pozapadnjačene vlasti, a po uzoru na 5. oktobar i Majdan u Ukrajini. Zapad zna da srpski glasač nikad neće većninski odustati od Kosova, od Republike Srpske, od Rusije i retorike protiv NATO-a. Zato mu u periodu kad se Evropa naoružava za veliki rat protiv Rusije te odluke treba nametnuti silom ili obmanom.
Ovi protesti za cilj imaju učvršćivanje EU dogme i preuzimanje srpske spoljne politike upotrebom koncepta obojene revolucije, kroz otklon od Rusije. To je suština. Dva mehanizma koristi Zapad, paradoksalno istovremeno i paralelno: prvi je pokušaj da nametne novu liberalnu vlast, novi DOS, po definiciji svoj proksi, a drugi je da preteći izmanipulisanom ruljom natera vlast da bude servilnija. Kritičari koji ističu servilne momente ove vlasti gube iz vida da je ona imala i mnogo neservilnih poteza, odnosno da bi se za Zapad u liberalnim krugovima mogla pronaći mnogo poslušnija.
U tom smislu treba sagledavati ove proteste, koji nisu uspeli da zbace vlast, ali jesu uspeli da polarizuju narod, nanesu ogromnu ekonomsku štetu i, usled unutrašnjih previranja, zaokupe deo kapaciteta države sa onog plana gde su oni nužni, slabeći time našu spoljnopolitičku poziciju. Ovi procesi su obaveštajno mahom vođeni nemačkim mozgom, a delom izvršavani hrvatskom rukom. Sa druge strane, Zapad je aktivirao svoj uticaj u pravosuđu i tužilaštvima, koji je gradio decenijama donacijama, selekcijom kadrova i vrbovanjem kroz razne fondacije i parastručna udruženja. Recept je onaj koji ovih dana u Ukrajini kuša Jermak: kusaj političku čorbu koju smo ti dali da se ,,samostalno“ tužilaštvo, samostalno od tebe, ali ne od nas, ne bi preko noći setilo da si korumpiran. Situacija se dodatno komplikuje prelamanjem sudara velikih, gde sankcije kolektivnog Zapada ruskim firmama pokušavaju na silu da dovedu Putina za sto dok nije prekasno. Udarac NIS-u je delom refleksija globalnog, a delom odlično uklopljeni lokalni pritisak, jabuka razdora sa Rusijom i pokušaj da nas nasilno posvađaju.
SOCIJALNI ASPEKT ILI DEZIDEOLOGIZOVANA REVOLUCIJA
Umesto jasne transparentne političke formule, koja bi bila poražena na izborima kao duboko nepopularna, Zapad nudi lepe slike i zvučne parole. Studenti su mladi, lepi, nasmejani, uz njih je armija fotografa i fotošopera, vizuelno su daleko prijatniji prikaz od pojedinih lica iz Skupštine, kompromitovanih, neprivlačnih i potrošenih, povremeno karikaturalnih. ,,Naša hrabra i pametna deca,“ ,,naši solunci i nobelovci,“ ,,protiv korupcije,“ ,,za slobodu,“ sve su to isprazni slogani jednog fenomena koji je više instagramsko-tviteraški, nego politički. Takav fenomen sprečava dekonstrukciju prozapadnjačke politike iza njega. Zato je moj drug Ivan imao pravo kad je tvrdio da su ovi protesti više socijalni nego politički fenomen.
Umesto da se bavimo time koju nam to politiku nude kao alternativu vlasti, mi slušamo floskule. Floskule prave socijalni pritisak: ljudi iz straha da ne budu etiketirani kao ,,ćaci,“ što je inače jedina svrha ove idiotske floskule specijalnog rata, kreću da se utope u masu – kud svi Turci, tu i mali Muja. Integritet je skup. U svetu hiljada i hiljada lažnih naloga i anonimnih sponzorisanih stranica aktera protesta na društvenim mrežama, stvara se iluzija masovnosti i gotovo uniformisanosti javnog mnjenja protiv vlasti. Mladi ljudi su po definiciji idealisti, ali su po definiciji i neiskusni i bez svesti o realnoj politici, radu velikih službi i kalkulantskim sklonostima svojih ,,predvodnika.“ Motivi su različiti, kod nekih su banalni od buntovništva zarad buntovništa do ,,zezanja“ sa drugovima i drugaricama, momcima i devojkama, provoda i jeftinog herojstva bez rizika umesto dosadnog učenja, preko ekspresnog osećaja dobijanja na bitnosti do neke primitivne političke kombinatorike.
Baš zato protesti površinski nemaju ideologiju. Mogu i komunisti koji bi da ruše kapitalistički režim i četnici sa kokardama, koji bi da se bore protiv vladavine nereformisanih komunističkih službi. Dobro su došli i NVO lideri poput Nataše Kandić i zastave Vagnera, zastave EU i veliki krstovi. Neko manje upućen bi mislio da je u pitanju šizofrenija, a reč je zapravo o promo tehnici. U slučaju pobede te opcije, ne postavlja se pitanje koja će frakcija pobediti. Pobediće ona sa najviše resursa, a to je Zapad. Ostale frakcije i ne postoje, one su marionete. Crna Gora i litije su nam vrlo dobro in vivo pokazale ovaj princip. Socijalna posledica ovih protesta je kolektivna psihoza, jedna vrsta socijalne šizofrenije, jedna konstantna napetost društva i sekundarno uništenje obrazovanja. Uz to treba dodati da su mediji atmosferu doveli do takvog usijanja da je najbitnija odrednica postala da li je drugo lice za ili protiv blokada. Tako su se prekidali porodični, emotivni, poslovni i prijateljski kontakti oko Instagram revolucije i potrebe da se bude prihvaćen na mrežama, a ego zadovoljan validacijom.
POLITIČKA INTERPRETACIJA ILI RAT SVIH PROTIV SVIH
U domaćoj politici se pokazalo da je ,,cvetnaja“ prošla neuspešno, da nije imala mehanizme da nasilno uruši poredak. Svi najavljivani ,,sudnji dani“ srpske politike prošli su neimpozantno: 15. mart, 28. jun i 1. novembar. I slepima postaje jasno ono što su pametni znali odavno: da Vučić neće nigde silom jer opozicija nema silu koja u odnosu moći rivalira državnom aparatu. Izbori su, hteli to da priznaju sebi ili ne, jedini put, a posle najteže godine u svojoj istoriji, SNS je dva puta na lokalu dokazao prevlast – i u Kosjeriću i u Mionici. ,,Studentska lista bez studenata“ će biti još jedan DOS, sa milion politika i sto vođa, a takve priče nisu inspirativne kad se jednom na vlastitoj koži vidi njihov kraj. Bez vođe, ideologije i pravca, srpska obojena revolucija će udariti kao talas o stenu na sledećim izborima.
Ona neće smeniti vlast.
Možda joj to i nije bio cilj. Možda je cilj sve vreme bilo stvaranje polarizovanog društva, društva haosa, društva međusobne zakrvljenosti, izgubljenog u internom ratu svih protiv svih i rovovima stranačke politike, uz podizanje pritiska na vlast da donese nepopularne odluke po pitanju Rusije i Kosova, kakvo je bilo gledište našeg pametnog Romena još pre deset meseci.
U stvaranju tog pritiska, na veliku žalost, cvetnaja nije omanula i bespotrebno nas je dovela u neugodnu državnu poziciju, šteteći duboko interesima naroda i Republike.
